Ђиро д’Италија 2018.

Ђиро д’Италија 2018 било је 101. издање етапне бициклистичке трке, једне од три Гранд тур тркеЂиро д’Италије. Старт Ђира 2018 био је у Јерусалиму, у Израелу, у част прославе 70 година од стварања државе Израела.[1] То је први пут у историји да је Ђиро стартовао ван Европе, а укупно 13 пут је стартовао ван Италије.[2] У Израелу су вожене три етапе: индивидуални хронометар у Јерусалиму и двије равне етапе, ХајфаТел Авив и БиршебаЕилат.[3] Ђиро 2018 имао је осам етапа са циљем на успону и два хронометра, док је био мањи број спринтерских етапа него обично.[4] Укупна дужина трке била је 3.546 km.[4]

Ђиро д’Италија 2018.
Трка 21. од 37. у UCI ворлд туру 2018.
Информације о трци
Датуми4—27. мај 2018.
Етапе21
Дистанца3.546 km
Побједничко вријеме89 ч 2 м 39 с
Резултати
Мајица која се додјељује свеукупном побједнику Побједник  Крис Фрум (УК) (Скај)
  Други  Том Димулен (ХОЛ) (Санвеб)
  Трећи  Мигел Анхел Лопез (КОЛ) (Астана)

Поени  Елија Вивијани (ИТА) (Квик—Степ Флорс)
Планине  Крис Фрум (УК) (Скај)
Млади  Мигел Анхел Лопез (КОЛ) (Астана)
  Тим Скај
← 2017
2019 →

Након презентације руте, 29. новембра 2017, четвороструки побједник Тур де ФрансаКрис Фрум изјавио је да ће возити Ђиро 2018, у покушају да оствари Ђиро — Тур дабл.[5] Крајем децембра, побједник Ђира 2017 — Том Димулен, потврдио је да ће возити Ђиро 2018,[6] са циљем да одбрани титулу.[7]

Ђиро 2018. освојио је Крис Фрум, који је на етапи 19 напао на 80 km до циља и дошао до соло побједе;[8] Побиједио је 46 секунди испред Холанђанина Тома Димулена, побједника Ђира 2017.[9] Прије етапе 19, Фрум је био четврти у генералном пласману, три минута и 22 секунде иза Сајмона Јејтса.[10] Јејтс је остварио три етапне побједе и носио је розе мајицу 14 дана, док је на етапи 19 отпао од групе већ на почетку Коле деле Финестреа и етапу је завршио 38 минута иза Фрума.[11] На етапи 19, Тибо Пино је дошао до подијума, трећег мјеста у генералном пласману, али је на етапи 20 остао без снаге, завршио је 45 минута иза групе, након чега је одвезен у болницу и напустио је Ђиро уочи последње етапе.[12] Фрум је побједом на Ђиру објединио титуле на све три гранд тур трке, након освајања Тур де Франса и Вуелта а Еспање 2017; постао је тек трећи возач који је у истом тренутку био побједник све три гранд тур трке.[13]

Поред Фрума, Ђиро је обиљежио Елија Вивијани са четири етапне побједе и освојеном класификацијом по поенима, као и Ричард Карапаз, који је постао први Еквадоријанац који је освојио етапу на Ђиру.[14]

Промјене уреди

Организатори Ђира — конзорцијум RCS Sport, покренули су заједно са организаторима Тура и Вуелте (Амори спортска организација) иницијативу о смањењу броја возача на Гранд тур тркама са девет на осам,[15] што UCI првобитно није прихватио[16] и број возача је остао исти за 2017 годину.[17] UCI је касније прихватио приједлог и број возача је смањен на осам почевши од 2018, што значи да ће умјесто 198 на Ђиру и другим гранд тур тркама, учествовати 176 возача.[18][19]

Занимљивости уреди

Ђиро 2018 имао је 21 етапу и три дана одмора, на три понедељка; са три етапе у Израелу и три на Сицилији на повратку у Италију. Преосталих 15 водили су возаче сјеверно до Монте Зонколана, а затим западно до Алпа, близу Француске и завршне успоне Прато Невозо, Жаферо и Червинија. Возачи су авионом превезени из Израела до Италије, а затим су превезени авионом до Рима, пред последњу етапу.[20]

Рим је био домаћин последње етапе по четврти пут, претходна три пута био је домаћин 1911, 1950 и 2009.[20]

  • Укупна дужина трке била је 3.546 km, док је просјечна дужина етапа била 168,9 km.[20]
  • Вожена су два хронометра, укупне дужине 44,2 km (прва етапа: 9.7 km, етапа 16: 34.5 km).[20]
  • Укупно је вожено 39 категорисаних успона, са укупном надморском висином 44.000 м.[20]
  • Најдужа етапа била је десета, од Пене до Гвалдо Тадине, у дужини од 239 km. Најдужа етапа икада вожена је од Луке до Рима 1914, у дужини од 430 km.[20] Најкраћа етапа био је хронометар на првој етапи, дуг 9,7 km.[20]

Етапе су биле званично класификоване по степену тежине да би се одлучило о временском лимиту и другим организационим аспектима:[20]

  • Хронометри: 2
  • Лакше етапе: 7
  • Средње тешке етапе: 6
  • Веома тешке етапе: 6

Историјски тренуци уреди

Ђиро 2018 је обиљежио неколико значајних момената из историје трке и Италије:

  • Награда Чима Копи, названа по петоструком побједнику Ђира — Фаусту Копију, додјељује се првом возачу који пређе преко највећег успона на Ђиру.[21] Највећи успон 2018 био је Коле деле Финестре, вожен на етапи 19, са надморском висином 2.178 m.[20]

Контроверзе уреди

Организација Људска права, са сједиштем у Европи, упутила је писмо RCS Sportu, у коме траже да се помјери старт Ђира из Израела.[22] Поред међународне организације људских права, етничке туристичке организације, спортских и вјерских група које су потписале писмо, били су и Амерички лингвиста и аутор — Ноам Чомски, бивши адвокати Уједињених нација за палестинско право — Џон Дигард и Ричард Фалк, италијански драмски писац Мони Овадија, чланови Европског парламентаЕлеонора Форенца и Серђо Коферати, као и бивша замјеница предсједника Европског парламента — Луиза Моргантини.[22]

"Одржавање 'великог почетка' трке 2018 у Израелу, неће само покрити војну окупацију израелске војске и расистичку политику против Палестине, такође ће погоршати израелски смисао некажњености и охрабрити их у свом порицању права палестинског народа прописаних Уједињеним нацијама." Наводи се у писму ECCP-а.[22] RCS Sport је објавио 18 септембра да ће Ђиро 2018 стартовати индивидуалним хронометром у Јерусалиму, након чега ће се возити још двије етапе у Израелу, у Тел Авиву и Еилату у јужном дијелу државе. Етапе у Јерусалиму и Еилату су нарочито биле проблематичне за ECCP.[22] Етапе планиране у Јужном Израелу пролазе кроз десетине палестинских села које Израел одбија да призна.[22] У писму је такође наведено да трка сарађује са најмање једном компанијом активном у илегалном израелском насељу.[22]

На презентацији руте у Милану, 29. новембра 2017, RCS Sport је за прву етапу у Јерусалиму употребио израз "западни Јерусалим" за дио града гдје ће се возити хронометар, за који и Израел и Палестина имају потраживања.[23] Израел је заузео источни Јерусалим након Шестодневног рата 1967. године.[23] Касније су га анексирали, иако међународне организације нису признале тај потез. Израел сада наводи цијели град као јединствену пријестоницу, док Палестинци сматрају да је источни Јерусалим нелегално окупиран.[23] Министарка спорта Израела — Мири Регев и министар туризма — Јарив Левин изјавили су да ће држава отказати подршку Ђиру ако се референца западни Јерусалим не промијени, истакавши "У Јерусалиму, главном граду Израела, нема источног и западног."[23] RCS Sport је након тога уклонио референцу западни Јерусалим са мапе и званичних информација о Ђиру 2018.[24] У обавјештењу навели су да се "западни Јерусалим" односило на географску одредницу мјеста гдје ће се возити хронометар, без икакве везе са политиком.[24][24]

Након потврде да ће Крис Фрум возити Ђиро, појавиле су се информације да ће RCS Sport платити Фруму и тиму Скај 2 милиона евра за учешће, што је оповргао директор Ђира — Мауро Вењи.[25] UCI је 13. децембра 2017. године објавио да је Фрум био позитиван на допинг тесту, на салбутамол, лијек који се користи за астму; позитивни су били и А и Б узорци.[26] Позитиван је био на тесту урађеном 7. септембра, током 18 етапе Вуелта а Еспање;[26] у организму је имао дупло више од дозвољене дозе салбутамола.[26] Дозвољена доза је 1.000 ng/ml (досл. нанограм/милилитар),[26] док је према правилнику UCI-ја, максимална казна суспензија на двије године.[26] Фрум је возио Ђиро, док је чекао да се случај ријеши; директор Ђира — Мауро Вењи, изјавио је да Фрумов резултат неће бити избрисан без обзира на исход истраге.[27] Пресуда је донесена девет мјесеци након позитивног резултата, пет дана прије Тур де Франса; Фрум је ослобођен свих оптужби.[28]

Фаворити уреди

 
Ричард Карапаз, први Еквадоријанац на Ђиро д’Италији.

Први фаворит на Ђиру 2018. био је Британац Крис Фрум, који је прије Ђира освојио четири пута Тур де Франс и Вуелта а Еспању 2017.[29] Други фаворит трке био је Том Димулен, побједник Ђира 2017, који је и једини возач у борби за генерални пласман који може на хронометар да иде боље од Фрума.[30] највећи конкуренти требало је да буду Фабио Ару, који је освојио друго мјесто 2015, Тибо Пино, који је завршио четврти 2017. и Естебан Чавез.[30] Узданица Италијана у борби за подијум поред Аруа био је Доменико Поцовиво, који је претходно 11 пута возио Ђиро и пет пута га завршио међу првих 10, док му је најбољи резултат било пето мјесто 2014. године.[31] Сајмон Јејтс је био лидер Мичелтон—Скот тима, заједно са Естебаном Чавезом, који је освојио друго мјесто на Ђиру 2016, док је Канађанин Мајкл Вудс био лидер Кенондејл—Драпак тима, у намјери да донесе нову радост Канађанима, након што је 2012. Ђиро освојио Рајдер Хеседал.[32] БМЦ су предводили Роан Денис и Николас Роуч, у намјери да заврше у топ 10,[33] док је са истим циљем ЛотоНЛ—Јумбо предводио Џорц Бенет.[30] Астану је предводио Мигел Анхел Лопез, који је постао професионалац 2015. и по мишљењу многих, будући гранд тур побједник.[34] Бора—Ханзгро тим дошао је на трку са два лидера: Давиде Формоло, који је у топ 10 завршио 2017. и Патрик Конрад;[30] док је Мовистар предводио Карлос Бетанкур, уз Парагвајца Ричарда Карапаза.[35] Дименжен Дата тим предводио је Луис Ментјенс, који је завршио у топ 10 на Тур де Франсу двапут.[36]

Од спринера на Ђиру су били Елија Вивијани, Сем Бенет, Јакуб Маречко, Никола Бонифацио, Саша Модоло, Дани ван Попел, Јенс Дебушире и Рајан Гибонс.[37] Од других возача за праћење на Ђиру, ту су били Дијего Улиси, побједник неколико етапа на Ђиру; Тим Веленс, из Лото Судала, који је без лидера за генерални пласман, са намјером да освоји што више етапа; Сем Омен, коме је примарни циљ да ради за Тома Димулена; Харлинсон Пантано из Трека, који такође немају лидера за генерални пласман, као и млади Максимилијан Шахман у потрази за етапном побједом.[37]

Тимови уреди

На Ђиру 2018. учествовала су 22 тима, са по осам возача. 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу, док организатори трке — RCS Sport додјељује четири вајлд кард позивнице.[20] Очекивало се да ће бициклистички клуб Израел сајклинг академи добити позивницу, док су све четири позивнице објављене 20. јануара.[20] Поред тима из Израела, највеће шансе за добијање позивнице имао је Андрони—Сидермек—Ботекја, захваљујући освајању Сиклосимо купа 2017.[38] Што је значило да се за преостала два мјеста боре Нипо—Вино Фантини, Вилер—Селе Италија и Бардијани—ЦСФ.[38] Директор Ђира — Мауро Вењи изјавио је да ће приликом давања позивница пажња бити усмјерена на тимове из Италије, али ће водити рачуна и о тренутним и будућим интересима трке.[38] Претходних година, позивнице су добијали Гаспром и ЦЦЦ Спранди тим, који су добили предност испред италијанских тимова.[38]

Све четири вајлд кард позивнице објављене су 20. јануара 2018, позивнице су добили: Израел сајклинг академи, Андрони—Сидермек—Ботекја, Бардијани —ЦСФ и Вилер Тријестина—Селе Италија.[39] Тако је без позивнице остао Нипо—Вини Фантини, за који вози побједник Ђиро д’Италије 2004 — Дамијано Кунего, који је раније изразио жељу да заврши каријеру на Ђиру 2018.[39]

UCI ворлд тур тимови:

Континентални тимови:[39]

Рута и етапе уреди

 
Јерусалим, гдје је стартовао Ђиро 2018.

Ђиро 2018 стартовао у је у Јерусалиму, у Израелу,[1] гдје је су вожене три етапе: индивидуални хронометар у Јерусалиму у дужини 9,7 km[40] и двије равне етапе, ХајфаТел Авив и БиршебаЕилат.[3] RCS Sport је зарадио 10 милиона евра, што их је убиједило да старт Ђира буде у Израелу, без обзира на критике због палестинског проблема и потенцијалних безбједоносних проблема.[4] Након етапа у Израелу, услиједио је додатни дан одмора и транспорт возача у Италију.[4] Прве двије етапе у Италији вожене су у Сицилији;[4] Лакше брдске етапе од Катаније до Калтађиронеа и од Калтађиронеа до Санта Нинфе, након чега је вожена прва етапа са циљем на успону. Успон Етна био је циљ шесте етапе; дуг је 14,1 km, уз 4 km секције по 8 процената нагиба,[41] гдје су вођене прве борбе за генерални пласман.[4] Седма етапа вожена је по равном, од Пица до Праја а Маре,[42] а након ње и проласка бродом кроз Месину, Ђиро је отишао сјеверно преко Калабрије и Кампаније, са још једним брдским циљем у Монтеверђине ди Меркољану.[4] Прва недеља завршена је на успону Кампо Императоре у сјенкама Гран Сасоа,[43] 19 година након што је Марко Пантани тријумфовао на тој етапи.[4]

 
Монте Зонколан на Ђиро д’Италији 2010; Зонколан је вожен на етапи 14 на Ђиру 2018.

Друга недеља почела је са двије лакше брдске етапе; десета етапа, вожена од Пене до Гвалдо Тадине, садржала је три брдска успона, од којих је најтежи, брдски циљ друге категорије Фонте дела Крета, вожен на почетку етапе.[44] На етапи 11, воженој од Асизија до Озима, укупне дужине од 156 km, вожена су два брдска циља треће категорије.[45] Ђиро је настављен са двије равне етапе, вожене сјеверно до Нервеза дела Батаље, кроз Имолу и Ферару, поред јадранске обале и ријеке По.[4] Обје етапе су имале кратак успон у финишу, да би спринтери морали да се помуче до побједе. Циљ је посвећен жртвама Првог свјетског рата и био је последња шанса за опоравак фаворита у борби за генерални пласман прије одлучујуће недеље.[4] Велике планине почеле су са 181 km дугом етапом 14 до Монте Зонколана на сјевероистоку Италије.[4] Етапа је садржала четири кратка, али стрма успона прије последњег успона на Зонколан, са просјечним нагибом 14.9 процената.[46] Етапа 15 вожена је од Толмеца до Сападр, укупне дужине од 176 km. Етапа је ишла у Доломите, гдје су вожена четири успона.[47] Брдски циљ треће категорије Пасо дела Маурија на почетку етапе и три брдска циља друге категорије: Пасо тре Крочи дуг 12,5 km и кратки али стрми успони у финишу Пасо ди Сант Антонио и Косталисојо.[48] Након етапе 15 услиједио је последњи дан одмора.[4]

 
Коле деле Финестре, највиши успон на Ђиро д’Италији 2018 — Чима Копи, вожен је на етапи 19.

Хронометар дуг 34,5 km између Трента и Роверета, вожен је по равном на етапи 16[49] и одговарао је Крису Фруму, који се не би одлучио да вози Ђиро без ове етапе.[4] Циљ етапе 17 био је у Изеу, у срцу винског региона Франкјакорта.[4] Етапа је садржала само један успон на почетку, што је била последња равна етапа и последња шанса за спринтере прије Рима.[50] Етапа 18 ишла је источно у Алпе, са циљем у Прато Невозоу, успону дугом 13,9 km, са просјечним нагибом од 7 процената и прва је од три завршне брдске етапе. Павел Тонков и Стефано Гарцели су тријумфовали на овој етапи 1996 и 2000.[4] На Ђиру 2017, Том Димулен је на сличном успону Оропа преузео розе мајицу.[4] Етапа 19 била је најтежа на Ђиру 2018.[4] Дуга 181 km, садржала је четири велика успона, са земљаним путем. Такође Коле деле Финестре је највећи успон на Ђиру — Чима Копи. Успон је дуг 17 km, са 9.2 процента просјечног нагиба.[51] Након Финестреа, услиједио је блажи успон — Сестријере, а затим 7,2 km дуг успон Жаферо.[51] Мауро Сантамброђо је 2013 тријумфовао на овој етапи, али је затим дисквалификован због допинга; док је Винченцо Нибали ту етапу завршио други, на путу до освајања Ђира 2013.[4] Брдске етапе завршене су у суботу, са 214 km дугом етапом 20 до Червиније. Етапа је садржала три успона: Кол Тсекуре и Кол де Сант Панталеон, оба су дуга по 16 km, док је последњи успон, на коме је и био циљ, дуг 19 km.[52] Ђиро је завршен са равном етапом у Риму. Етапа је била дуга 118 km, вожено је 10 кругова по 11 km.[53] Етапа није ишла до Ватикана, али је ишла око Колосеума, док је циљ био у центру, у улици Виа деи Фори Империјали.[4]

Карактеристике етапа и побједници:[54]
Етапа Датум Рута Дистанца Тип Побједник
1 4. мај ЈерусалимЈерусалим 9.7 km   Индивидуални хронометар Том Димулен[55]
2 5. мај ХајфаТел Авив 167 km   Равна етапа Елија Вивијани[56]
3 6. мај БиршебаЕилат 226 km   Равна етапа Елија Вивијани[57]
7. мај Дан одмора
4 8. мај КатанијаКалтађироне 191 km   Лакша брдска етапа Тим Веленс[58]
5 9. мај АгриђентоСанта Нинфа 152 km   Лакша брдска етапа Енрико Батаљин[59]
6 10. мај КалтанисетаЕтна 163 km   Средње тешка брдска етапа Естебан Чавез[60]
7 11. мај ПицоПраја а Маре 159 km   Равна етапа Сем Бенет[61]
8 12. мај Праја а МареМонтеверђине ди Меркољано 208 km   Лакша брдска етапа Ричард Карапаз[62]
9 13. мај Пезко СанитаГран Сасо д’Италија 224 km   Тешка брдска етапа Сајмон Јејтс[63]
14. мај Дан одмора
10 15. мај ПенеГвалдо Тадино 239 km   Лакша брдска етапа Матеј Мохорич[64]
11 16. мај АсизиОзимо 156 km   Лакша брдска етапа Сајмон Јејтс[65]
12 17. мај ОзимоИмола 213 km   Равна етапа Сем Бенет[66]
13 18. мај ФерараНервеза дела Батаља 180 km   Равна етапа Елија Вивијани[67]
14 19. мај Сан Вито ал ТаљаментоМонте Зонколан 181 km   Тешка брдска етапа Крис Фрум[68]
15 20. мај ТолмецоСапада 176 km   Средње тешка брдска етапа Сајмон Јејтс[69]
21. мај Дан одмора
16 22. мај ТрентоРоверето 34 km   Индивидуални хронометар Роан Денис[70]
17 23. мај Рива дел ГардаИзео 155 km   Равна етапа Елија Вивијани[71]
18 24. мај АбијатеграсоПрато Невозо 196 km   Средње тешка брдска етапа Максимилијан Шахман[72]
19 25. мај Венарија РеалеБардонекија 181 km   Тешка брдска етапа Крис Фрум[73]
20 26. мај СусаБреј-Червинија 214 km   Тешка брдска етапа Микел Ниеве[74]
21 27. мај РимРим 118 km   Равна етапа Сем Бенет[75]

Класификације уреди

На Ђиро д’Италији, као и на друге двије гранд тур трке, додјељују се четири различите мајице — за четири класификације. Поред четири главне, постоје и мање класификације, за које се не додјељују мајице.

 
Том Димулен, побједник хронометра на првој етапи на Ђиро д’Италији 2018.
  • Прва и најважнија класификација је генерални пласман; побједник генералног пласмана је и побједник Ђира. Пласман се рачуна тако што се на времена возача остварена на првој етапи, додају времена остварена на свакој наредној. Три првопласирана возача на свакој етапи добијају временску бонификацију (10, 6 и 4 секунде). Возач са најмањим временом у току трку носи розе мајицу и сматра се побједником Ђира.[76][77][78]
  • Једна од другостепених класификација на Ђиру је Класификација по поенима. Возачи добијају поене на свакој етапи, док број поена који се додјељује зависи од типа етапе. До 2014, број поена који се додјељује био је исти на свим етапама (по 25 за побједника), због чега су класификацију освајали и возачи који се боре за генерални пласман. Од Ђира 2014, систем је промијењен, да би спринтери добили више шанси за освајање класификације.[77] Број поена који се додјељује и број возача који добијају поене зависи од типа етапе:
    • на равним етапама поене добија првих 15 возача (50, 35, 25, 18, 14, 12, 10, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1);
    • На средње тешким брдским етапама поене добијају [24] десеторица првопласираних возача (25, 18, 12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1);
    • На тешким брдским етапама поене добијају десеторица првопласираних возача (15, 12, 9, 7, 6, 5, 4, 3, 2 и 1).[76] Лидер класификације по поенима од 2017 носи љубичасту мајицу (итал. Maglia Ciclamino).[79] Од 1970 до 2010, такође је кориштена љубичаста мајица (боје слеза); док је у периоду од 2010 до 2016 мајица за лидера класификације по поенима била црвена.[80]
  • Једна од другостепених класификација је и брдска класификација. За брдску класификацију, поени се додјељују првим возачима који пређу преко назначених успона. Успони су категоризовани у пет категорија:
    • Чима Копи: додјељује се само на највишем успону на Ђиру, 2018 је то Коле деле Финестре, са 2.178 метара надморске висине.[20] Поени се додјељују деветорици првопласираних возача преко успона (45, 30, 20, 14, 10, 6, 4, 2, 1);[77]
    • Прва категорија: на успонима прве категорије поене добија осам првопласираних возача (35, 18, 12, 9, 6, 4, 2, 1);[77]
    • Друга категорија: поени се додјељују за шесторицу првопласираних возача преко успона (15, 8, 6, 4, 2, 1);[77]
    • Трећа категорија: поени се додјељују само четворици првопласираних возача (7, 4, 2, 1);[77]
    • Четврта категорија: поене добијају три првопласирана возача (3, 2, 1).[77] Лидер брдске класификације носи плаву мајицу.[76]
 
Сајмон Јејтс, носио розе мајицу на 14 етапа
  • Четврта мајица која се додјељује је за најбољег младог возача. Лидер се одлучује по оствареном времену, исто као и за генерални пласман; у класификацији се такмиче само возачи млађи од 25 година. Лидер класификације носи бијелу мајицу.[77]
  • Поред класификација за које се додјељују мајице, на Ђиру су присутне и друге, мање класификације; једна од њих је тимска класификација, односно двије тимске класификације. Главна, Трофеј брзи тим, рачуна се тако што се сабирају времена прва три возача из сваког тима, на свакој етапи посебно; времена се додају на претходна и сабирају се, Лидер је тим са најмањим временом. Трофеј супер тим рачуна се тако што првих 15 возача на свакој етапи добија поене; лидер је тим са највише поена.[77]

Додјељују се награде и за неколико мањих класификација:

  • Једна од мањих класификација је класификација пролазних циљева. Свака друмска етапа има два спринта, први је пролазни циљ, на којем се добијају поени за класификацију по поенима, али је такође и посебна класификација. Возачи добијају поене и возач са највише поена освојених на пролазним циљевима је побједник класификације.[77]
  • Друга мања класификација је класификација за борбеност. Поени се додјељују побједницима етапа, возачима који пређу први преко означених успона и пролазних циљева.[77]
  • Трећа мања класификација је класификација за бијег (итал. Premio della Fuga). У овој класификацији поени се додјељују сваком возачу који је провео барем 5 km у бијегу у коме је било мање од десет возача. Возачима се додјељује по један бод за сваки километар који проведу у таквом бијегу; возач са највише скупљених поена је побједник класификације.[77]
  • Последња класификација је фер плеј за тимове. Тимови добијају казнене бодове за кршење било каквог правила:
    • Упозорење — 0,50 поена;
    • Новчана казна је 1 поен;
    • Временска казна је 2 поена;
    • Декласификација возача или тимског аута је 100 поена;
    • Дисквалификација возача је 1.000 поена;
    • колико неки возач буде позитиван на допинг тесту тим добија 2.000 поена. Тим са најмање поена на крају трке је побједник класификације.[77]
Лидери класификација по етапама
Етапа Побједник Генерални пласман
 
Класификација по поенима
 
Брдска класификација
 
Најбољи млади возач
 
Тимска класификација
1 Том Димулен Том Димулен Том Димулен Није додијељена Максимилијан Шахман Каћуша
2 Елија Вивијани Роан Денис Елија Вивијани Енрико Барбин
3 Елија Вивијани
4 Тим Веленс Мичелтон—Скот
5 Енрико Батаљин
6 Естебан Чавез Сајмон Јејтс Естебан Чавез Ричард Карапаз
7 Сем Бенет
8 Ричард Карапаз
9 Сајмон Јејтс Сајмон Јејтс
10 Матеј Мохорич
11 Сајмон Јејтс
12 Сем Бенет
13 Елија Вивијани
14 Крис Фрум Мигел Анхел Лопез Скај
15 Сајмон Јејтс
16 Роан Денис
17 Елија Вивијани
18 Максимилијан Шахман
19 Крис Фрум Крис Фрум Крис Фрум
20 Микел Ниеве
21 Сем Бенет
Крај Крис Фрум Елија Вивијани Крис Фрум Мигел Анхел Лопез Скај

Резултати уреди

Легенда
  Означава побједника генералног пласмана   Означава побједника брдске класификације
  Означава побједника класификације по поенима   Означава побједника класификације за најбољег младог возача

Генерални пласман уреди

 
Крис Фрум, побједник Ђиро д’Италије 2018.
Генерални пласман (1–10)
Позиција Возач Тим Вријеме
1   Крис Фрум (GBR)     Скај 89h 02' 39"
2   Том Димулен (NED) Санвеб + 46"
3   Мигел Анхел Лопез (COL)   Астана + 4' 57"
4   Ричард Карапаз (ECU) Мовистар + 5' 44"
5   Доменико Поцовиво (ITA) Бахреин—Мерида + 8' 03"
6   Пељо Билбао (ESP) Астана + 11' 50"
7   Патрик Конрад (AUT) Бора—Ханзгро + 13' 01"
8   Џорџ Бенет (NZL) ЛотоНЛ—Јумбо + 13' 17"
9   Сем Омен (NED) Санвеб + 14' 18"
10   Давиде Формоло (ITA) Бора—Ханзгро + 15' 16"

Класификација по поенима уреди

 
Елија Вивијани, побједник класификације по поенима.
Класификација по поенима (1–10)
Позиција Возач Тим Поени
1   Елија Вивијани (ITA)   Квик—Степ Флорс 341
2   Сем Бенет (IRL) Бора—Ханзгро 282
3   Давиде Балерини (ITA) Андрони—Сидермек—Ботекја 147
4   Саша Модоло (ITA) ЕФ Едукатион Фирст—Драпак 122
5   Сајмон Јејтс (GBR) Мичелтон—Скот 113
6   Марко Фрапорти (ITA) Андрони—Сидермек—Ботекја 111
7   Дени ван Попел (NED) ЛотоНЛ—Јумбо 107
8   Никола Бонифацио (ITA) Бахреин—Мерида 93
9   Еугерт Жупа (ALB) Вилер Тријестина—Селе Италија 84
10   Том Димулен (NED) Санвеб 73

Брдска класификација уреди

 
Ђулио Чиконе, другопласирани у брдској класификацији.
Брдска класификација (1–10)
Позиција Возач Тим Поени
1   Крис Фрум (GBR)     Скај 125
2   Ђулио Чиконе (ITA) Бардијани—ЦСФ 108
3   Сајмон Јејтс (GBR) Мичелтон—Скот 91
4   Микел Ниеве (ESP) Мичелтон—Скот 79
5   Тибо Пино (FRA) Групама—ФДЈ 70
6   Ричард Карапаз (ECU) Мовистар 65
7   Том Димулен (NED) Санвеб 49
8   Естебан Чавез (COL) Мичелтон—Скот 47
9   Валерио Конти (ITA) УАЕ тим Емирејтс 42
10   Доменико Поцовиво (ITA) Бахреин—Мерида 40

Класификација за најбољег младог возача уреди

 
Мигел Анхел Лопез, побједник класификације за најбољег младог возача.
Класификација за најбољег младог возача (1–10)
Позиција Возач Тим Вријеме
1   Мигел Анхел Лопез (COL)   Астана 89h 07' 36"
2   Ричард Карапаз (ECU) Мовистар + 47"
3   Сем Омен (NED) Санвеб + 9' 21"
4   Валерио Конти (ITA) УАЕ тим Емирејтс + 1h 18' 07"
5   Фаусто Маснада (ITA) Андрони—Сидермек—Ботекја + 1h 21' 16"
6   Феликс Гросшартнер (AUT) Бора—Ханзгро + 1h 23' 50"
7   Матеј Мохорич (SLO) Бахреин—Мерида + 1h 35' 21"
8   Максимилијан Шахман (GER) Квик—Степ Флорс + 1h 36' 39"
9   Џек Хејг (AUS) Мичелтон—Скот + 1h 58' 09"
10   Ђулио Чиконе (ITA) Бардијани—ЦСФ + 2h 03' 58"

Тимска класификација уреди

 
Давиде Белерини, побједник спринт и класификације за најагресивнијег возача
Тимска класификација (1–10)
Позиција Тим Вријеме
1 Скај 267h 48' 47"
2 Астана + 24' 58"
3 Бора—Ханзгро + 43' 32"
4 Санвеб + 1h 14' 35
5 АГ2Р ла Мондијал + 1h 30' 32"
6 Мовистар + 1h 39' 45"
7 ЛотоНЛ—Јумбо + 1h 47' 01"
8 Мичелтон—Скот + 2h 31' 52"
9 УАЕ тим Емирејтс + 2h 33' 27"
10 Групама—ФДЈ + 2h 34' 04

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б „Giro d’Italia route 2018: RCS unveils Jerusalem start”. cyclingweekly.com. 18. 9. 2017. Приступљено 14. 11. 2017. 
  2. ^ „Big start 2018”. giroditalia.it. Приступљено 14. 11. 2017. 
  3. ^ а б Ryan, Barry (18. 9. 2017). „Giro d'Italia 2018 will begin with Jerusalem individual time trial”. cyclingweekly.com. Приступљено 14. 11. 2017. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п Farand, Stephen (29. 11. 2017). „2018 Giro d'Italia route revealed”. cyclingnews.com. Приступљено 30. 11. 2017. 
  5. ^ „Chris Froome confirms Giro d'Italia participation”. cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 30. 11. 2017. 
  6. ^ „Team Sunweb confirm Dumoulin will return to Giro d'Italia in 2018”. cyclingnews.com. 28. 12. 2017. Приступљено 20. 1. 2018. 
  7. ^ Barry, Ryan (4. 1. 2018). „Tom Dumoulin: I'm going to the Giro d'Italia to win again”. cyclingnews.com. Приступљено 20. 1. 2018. 
  8. ^ „Chris Froome on brink of miracle Giro d'Italia victory after stunning solo attack seals remarkable turnaround”. theguardian.com. 25. 5. 2018. Приступљено 28. 5. 2018. 
  9. ^ Ingle, Sean (27. 5. 2018). „Chris Froome wins Giro d’Italia in Rome to join cycling’s exclusive club”. theguardian.com. Приступљено 28. 5. 2018. 
  10. ^ Cary, Tom (24. 5. 2018). „Simon Yates tries to stay calm after seeing his lead cut in half with two days remaining of Giro d’Italia”. telegraph.co.uk. Приступљено 28. 5. 2018. 
  11. ^ Ryan, Barry (25. 5. 2018). „Simon Yates: I was just really tired and exhausted”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 5. 2018. 
  12. ^ Ryan, Barry (26. 5. 2018). „Giro d'Italia: Exhausted Pinot endures longest day”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 5. 2018. 
  13. ^ „Chris Froome wins Giro d'Italia to claim historic Grand Tour treble”. bbc.co.uk. 27. 5. 2018. Приступљено 27. 5. 2018. 
  14. ^ „Carapaz – an Ecuadorean first-timer. Yates retains his Maglia Rosa.”. giroditalia.it. 12. 5. 2018. Архивирано из оригинала 28. 05. 2018. г. Приступљено 28. 5. 2018. 
  15. ^ „ASO, RCS Sport, Flanders Classics reduce team sizes for 2017 races”. cyclingnews.com. 25. 11. 2016. Приступљено 14. 11. 2017. 
  16. ^ „UCI to race organisers: You cannot decide to reduce team sizes”. cyclingnews.com. 26. 11. 2016. Приступљено 14. 11. 2017. 
  17. ^ Farand, Stephen (7. 12. 2016). „Tour de France team sizes to remain the same in 2017”. cyclingnews.com. Приступљено 14. 11. 2017. 
  18. ^ „Grand Tour teams to be reduced from nine to eight riders from 2018 - Cycling Weekly”. 22. 6. 2017. Приступљено 14. 11. 2017. 
  19. ^ „UCI reduces Grand Tour teams to 8 riders for 2018”. Cyclingnews.com. 22. 6. 2017. Приступљено 14. 11. 2017. 
  20. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Farand, Stephen (30. 11. 2017). „The 2018 Giro d'Italia by the numbers”. cyclingnews.com. Приступљено 30. 11. 2017. 
  21. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1965 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 2. 12. 2017. 
  22. ^ а б в г д ђ Malach, Pat; Fletcher, Patrick (23. 11. 2017). „Human rights groups call on Giro d'Italia to move 2018 start from Israel”. cyclingnews.com. Приступљено 6. 12. 2017. 
  23. ^ а б в г „Israeli officials threaten Giro d'Italia support over 'west Jerusalem' reference”. cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 6. 12. 2017. 
  24. ^ а б в г „Giro d'Italia removes reference to 'West Jerusalem' following Israeli protest”. cyclingnews.com. 30. 11. 2017. Приступљено 6. 12. 2017. 
  25. ^ Farand, Stephen (29. 11. 2017). „'A start fee for Froome? I flatly deny that,' says Giro d'Italia director”. cyclingnews.com. Приступљено 6. 12. 2017. 
  26. ^ а б в г д „Chris Froome returns adverse analytical finding for Salbutamol”. cyclingnews.com. 13. 12. 2017. Приступљено 21. 7. 2018. 
  27. ^ Ryan, Barry (3. 5. 2018). „Vegni adamant Chris Froome's 2018 Giro d'Italia result will stand regardless of salbutamol verdict”. cyclingnews.com. Приступљено 21. 7. 2018. 
  28. ^ Robertshaw, Henry (2. 7. 2018). „Chris Froome cleared by UCI in anti-doping investigation”. cyclingweekly.com. Приступљено 21. 7. 2018. 
  29. ^ „Giro d’Italia 2018: 10 key contenders for pink”. velonews.com. 3. 5. 2018. Приступљено 21. 7. 2018. 
  30. ^ а б в г Fletcher, Patrick (24. 4. 2018). „Top 10 contenders for the 2018 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Приступљено 21. 7. 2018. 
  31. ^ „Giro d'Italia 2018: Team-by-team preview”. velon.cc. 3. 5. 2018. Архивирано из оригинала 21. 07. 2018. г. Приступљено 21. 7. 2018. 
  32. ^ Fotheringham, Alasdair (28. 4. 2018). „Woods aiming to give Canadians someone to cheer for again at Giro d’Italia”. cyclingnews.com. Приступљено 21. 7. 2018. 
  33. ^ „Dennis and Roche lead BMC at Giro d'Italia”. cyclingnews.com. 30. 4. 2018. Приступљено 21. 7. 2018. 
  34. ^ O'Shea, Sadhbh (29. 4. 2018). „No pressure for Miguel Angel Lopez at debut Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Приступљено 21. 7. 2018. 
  35. ^ „Movistar Team unveils young roster for 2018 Giro”. movistarteam.com. 27. 4. 2018. Приступљено 21. 7. 2018. 
  36. ^ O'Shea, Sadhbh (18. 11. 2017). „Meintjes to target Giro d'Italia in 2018”. cyclingnews.com. Приступљено 21. 7. 2018. 
  37. ^ а б „Giro d'Italia: 10 non-GC riders to watch”. cyclingnews.com. 1. 5. 2018. Приступљено 21. 7. 2018. 
  38. ^ а б в г „Nippo-Vini Fantini hoping to secure Giro d'Italia wildcard”. cyclingnews.com. 15. 1. 2018. Приступљено 20. 1. 2018. 
  39. ^ а б в „Giro d'Italia 2018 wild card teams announced”. cyclingnews.com. 20. 1. 2018. Приступљено 20. 1. 2018. 
  40. ^ „2018 Giro d'Italia stage 1 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  41. ^ „2018 Giro d'Italia stage 6 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  42. ^ „Giro d'italia 2018 - Stage 7 prewiew”. Cyclingnews.com. 27. 11. 2017. Приступљено 25. 5. 2020. 
  43. ^ „2018 Giro d'Italia stage 9 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  44. ^ „Giro d'italia 2018 - Stage 10th profile”. cyclingstage.com. Приступљено 25. 5. 2020. 
  45. ^ „Giro d'italia 2018 - Stage 11th profile”. cyclingstage.com. Приступљено 25. 5. 2020. 
  46. ^ „2018 Giro d'Italia stage 14 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  47. ^ „Giro d'italia 2018 - Stage 15th profile”. cyclingstage.com. Приступљено 25. 5. 2020. 
  48. ^ „2018 Giro d'Italia stage 15 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  49. ^ „2018 Giro d'Italia stage 16 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  50. ^ „2018 Giro d'Italia stage 17 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  51. ^ а б „2018 Giro d'Italia stage 19 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  52. ^ „2018 Giro d'Italia stage 20 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  53. ^ „2018 Giro d'Italia stage 21 preview”. Cyclingnews.com. 29. 11. 2017. Приступљено 1. 12. 2017. 
  54. ^ „Giro d'Italia 2018: stages”. cyclingnews.com. Приступљено 14. 11. 2017. 
  55. ^ „Dumoulin starts the Giro where he left off”. giroditalia.it. 4. 5. 2018. Архивирано из оригинала 16. 08. 2018. г. Приступљено 9. 5. 2018. 
  56. ^ Lewis, Ori (5. 5. 2018). „Viviani wins Giro stage two as Dennis sprints to overall lead”. reuters.com. Приступљено 9. 5. 2018. 
  57. ^ Cary, Tom (6. 5. 2018). „Elia Viviani claims second straight stage win at Giro d'Italia”. telegraph.co.uk. Приступљено 9. 5. 2018. 
  58. ^ „Tim Wellens wins stage four of the Giro d’Italia as Chris Froome struggles again”. theguardian.com. 8. 5. 2018. Приступљено 9. 5. 2018. 
  59. ^ Brennan, Michelle Arthurs (9. 5. 2018). „Italian Enrico Battaglin wins Giro d’Italia stage five sprint whilst Dennis holds on to GC lead”. cyclingweekly.com. Приступљено 9. 5. 2018. 
  60. ^ Farrand, Stephen (10. 5. 2018). „Giro d'Italia: Chaves wins on Mount Etna”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 10. 5. 2018. 
  61. ^ Benson, Daniel (11. 5. 2018). „Giro d'Italia: Sam Bennett wins stage 7 in Praia a Mare”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 11. 5. 2018. 
  62. ^ Ostanek, Daniel (12. 5. 2018). „Carapaz makes history with Giro d'Italia stage win”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 14. 5. 2018. 
  63. ^ „Simon Yates wins at Gran Sasso d'Italia”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 13. 5. 2018. Приступљено 14. 5. 2018. 
  64. ^ Farrand, Stephen (15. 5. 2018). „Giro d'Italia: Mohoric wins stage 10”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 16. 5. 2018. 
  65. ^ O'Shea, Sadhbh (16. 5. 2018). „Giro d'Italia: Yates wins again in Osimo”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 17. 5. 2018. 
  66. ^ „Giro d'Italia: Sam Bennett wins stage 12 in Imola”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. 17. 5. 2018. Приступљено 17. 5. 2018. 
  67. ^ O'Shea, Sadhbh (18. 5. 2018). „Giro d'Italia: Viviani wins stage 13 in Nervesa della Battaglia”. cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 19. 5. 2018. 
  68. ^ Fordyce, Tom (19. 5. 2018). „Giro d'Italia: Chris Froome beats Simon Yates for a GB one-two on Monte Zoncolan”. bbc.co.uk. Приступљено 20. 5. 2018. 
  69. ^ Fotheringham, William (20. 5. 2018). „Simon Yates increases Giro d’Italia lead with stunning ascent and victory”. theguardian.com. Приступљено 20. 5. 2018. 
  70. ^ „Yates Maintains Giro Lead, Dennis Wins 16th Stage Time Trial”. nytimes.com. The Associated Press. 22. 5. 2018. Приступљено 23. 5. 2018. 
  71. ^ „Elia Viviani secures awesome foursome of Giro d’Italia 2018 stage wins”. theguardian.com. 23. 5. 2018. Приступљено 23. 5. 2018. 
  72. ^ Brewin, John (24. 5. 2018). „Giro d'Italia 2018: Simon Yates has pink jersey lead cut in half - as it happened”. theguardian.com. Приступљено 26. 5. 2018. 
  73. ^ Brewin, John (25. 5. 2018). „Điro: Neverovatni Frum preuzeo roze majicu”. sportklub.rs. Приступљено 26. 5. 2018. 
  74. ^ Arthurs-Brennan, Michelle (26. 5. 2018). „Chris Froome holds on to Giro d’Italia pink jersey as Mikel Nieve wins stage 20”. cyclingweekly.com. Приступљено 28. 5. 2018. 
  75. ^ „Froome Joins Elite Club With Historic Giro Triumph”. nytimes.com. 27. 5. 2018. Приступљено 28. 5. 2018. 
  76. ^ а б в Garibaldi 2017, стр. 11.
  77. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „100th Giro d'Italia classifications demystified”. Cyclingnews. com. 2. 5. 2017. Приступљено 5. 5. 2018. 
  78. ^ „Giro revamps time bonus and points systems for 2014 edition”. VeloNews. Competitor Group, Inc. 8. 4. 2014. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 5. 5. 2018. 
  79. ^ „Giro d'Italia revives Ciclamino jersey for points classification - News shorts”. cyclingnews.com. 18. 4. 2017. Приступљено 5. 5. 2018. 
  80. ^ „2010 Giro Jersey Presented In Florence”. Cyclingnews.com. 15. 1. 2010. Приступљено 5. 5. 2018. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди