Ђорђа Мелони

италијанска новинарка, политичарка

Ђорђа Мелони (итал. Giorgia Meloni; Рим, 15. јануар 1977) је италијанска новинарка, политичарка, председница Савета министара Италијанске Републике и члан Дома посланика Републике Италије од 2006. године. Председница је странке Браћа Италије од 2014. године, а од 2020. године је председник Европске конзервативне и реформске партије. У четвртој влади Силвија Берлусконија била је министар омладине, а уједно и најмлађи министар у италијанској историји.

Ђорђа Мелони
Мелони 2023. године
Лични подаци
Датум рођења(1977-01-15)15. јануар 1977.(47 год.)
Место рођењаРим, Италија
ДржављанствоИталија
НародностИталијанка
РелигијаКатолкиња
Професијановинар
Политичка каријера
Политичка
странка
Браћа Италије (од 2012)
раније:
Народ слободе
(2009—2012)
Национална алијанса
(1995—2009)
Италијански социјални покрет (1992—1995)
Тренутна функција
Функцију обавља од 22. октобра 2022.
ИзбориОпшти 2022.
ПредседникСерђо Матарела
ПретходникМарио Драги
Министар омладине Републике Италије
8. мај 2006 — 16. новембар 2011.
Председник владеСилвио Берлускони
28. април 2008.
Званични веб-сајт
www.giorgiameloni.it

Биографија уреди

Младост и образовање уреди

Ђорђа Мелони је рођена у Риму 15. јануара 1977.[1][2] Њен отац, Франческо Мелони, био је из Рима, рођен је у породици директора радија Нина Мелонија са Сардиније и глумице Зои Инкрочи из Ломбардије[3] а њена мајке Ана (девојачко презимe Параторе), је са Сицилије . Отац Ђорђе Мелони је био порески саветник, а према неким политичким профилима имао је комунистичке симпатије и гласао је за Комунистичку партију Италије, док је њена мајка касније постала романописац.[4][5][6] Њен отац је напустио породицу 1978. када је имала годину дана, преселио се на Канарска острва и поново се оженио. Мелони има четири полубраће и сестре из другог брака оца.[7] Седамнаест година касније, 1995. године, осуђен је за трговину дрогом и осуђен на девет година затвора у Шпанији. Последњи пут је контактирао са Мелони 2006. године, када је постала потпредседница Представничког дома.[8][9] Правни документи су недавно открили контроверзну индиректну економску везу кроз мрежу компанија за некретнине у којој је бивша супруга Ана Параторе, мајка Ђорђе Мелони, била партнер у различитим временским периодима.[10][11] Мелони је одрасла у радничкој четврти Гарбатела у Риму, преселивши се тамо након што је имућнији дом у коме је прво живела као дете са родитељима уништен у пожару куће неколико година након што је њен отац отишао. Њено одрастање су чланови породице описали као сиромашно.[4] У својој аутобиографији, Мелони је написала да су њено детињство и распад њене породице утицали на њене политичке погледе.[6][12][7][13] Мелони има сестру Аријану, која је рођена 1975. и удата је за Франческа Лолобригиду,[14] италијанског министра пољопривреде од 22. октобра 2022.[15]

Године 1992, са 15 година, Мелони се придружио Омладинском фронту, омладинском крилу Италијанског социјалног покрета (МСИ), неофашистичке политичке партије која се распала 1995.[16] За то време основала је студентску координацију Gli Antenati (Преци), који је учествовала у протесту против реформе јавног образовања коју је промовисала министарка Роса Русо Иерволино.[17] Током 1996. постала је национални лидер Студентске акције, студентског покрета постфашистичке Националне алијансе (АН), национално-конзервативна наследница МСИ, представљајући овај покрет у Форуму студентских удружења који је основало Министарство просвете Италије.[18]

Године 1998, након победе на примарним изборима, Мелони је изабран за саветника Провинције Рим, на тој функцији до 2002. Изабрана је за националног директора 2000. и постала је прва жена председница Омладинске акције, омладинског крила АН, 2004.[19] Током ових година радила је као дадиља, конобар и бармен у Piper Club [it; fr], један од најпознатијих ноћних клубова у Риму.[20][21]

Мелони је дипломирала на Институту Америго Веспучи са одличним успехом.[22][23] 1996 године.[24][25] Након избора у италијански парламент 2006. године, у својој биографији је навела да је стекла диплому средње школе из језика са завршном оценом 60/60 и „Diploma di liceo linguistico; Giornalista“.[26] Ово је створило одређене контроверзе, пошто Институт Америго Веспучи[22][23] није била средња школа страних језика и није била квалификована да издаје било какву диплому из области језика; већ је био Институт за хотелијерство, специјализован за издавање стручних диплома за звања кувар, конобар, забављач, туристички водич, хостеса, у зависности од смера студија студента. Непознато је који курс је Мелони изабрала на Институту,[23][22] што је касније покушала неспретно да разјасни.[27] У ствари, Ђорђа Мелони је споменула да је Институте који је похађала постао Centro di Formazione Professionale Ernesto Nathan и да је издавао дипломе на страним језицима. Међутим, центрима за обуку није дозвољено да издају дипломе. Ернесто Нејтан центар издаје квалификације за звања козметичара и фризера.[28]

Политичка каријера уреди

Министарка омладине уреди

На општим изборима у Италији 2006. године изабрана је у Дом посланика Републике Италије као чланица Националне алијансе (АН), где је постала најмлађи потпредседник икада.[29] Исте године почиње да ради као новинар.[30] Мелони је 2006. године бранила законе које је усвојила трећа Берлусконијева влада који су користили компанијама премијера и медијског могула Силвија Берлусконија, а такође је одлагала суђења која су била у току. Мелони је навео да их је било потребно контекстуализовати. Изјавила је: То су закони које је Силвио Берлускони направио за себе. Али они су савршено фер закони.[31]

Године 2008, са 31 годином, именована је за министра омладине Италије у четвртој Берлусконијевој влади, на функцији је била до 16. новембра 2011, када је Берлускони био приморан да поднесе оставку на место премијера усред финансијске кризе и јавних протеста.[32] Била је друга најмлађа министарка у историји уједињене Италије.[33] У августу 2008. позвала је италијанске спортисте да бојкотују церемонију отварања Олимпијских игара у Пекингу, не слажући се са кинеском политиком која се спроводи према Тибету; ову изјаву критиковали су Берлускони, као и министар спољних послова Франко Фратини.[34] Године 2009. њена странка се спојила са Напред Италија (FI) у Народ слободе (PdL) и она је преузела председавање омладинском секцијом уједињене странке под називом Млада Италија.[33] Исте године је гласала за закон против еутаназије.[35]

У новембру 2010. године, она је у име министарства представила пакет од 300 милиона евра под називом Право на будућност. Био је усмерен на улагање у младе и садржао је пет иницијатива, укључујући подстицаје за нове предузетнике, бонусе у корист радника на одређено време и кредите за заслужне студенте.[36] У новембру 2012. објавила је своју понуду да се бори за лидерску позицију у партији, против Анђелина Алфана, због противљења давања подршке њене странке Монтијевој влади. Након отказивања предизборних избора, удружила се са колегама политичарима Ињациом Ла Русом и Гвидом Крозетом како би поставила анти-Монтијеву политику, тражећи обнову унутар странке и критикујући Берлусконијево вођство.[37][38]

 
Ђорђа Мелони, Матео Салвини и Силвио Берлускони

Браћа Италије уреди

Децембра 2012. Мелони, Ла Руса и Крозето основали су нови политички покрет, Браћа Италије (FdI). Назив партије потиче од речи италијанске националне химне.[39][40][41] На општим изборима у Италији 2013. била је део Берлусконијеве коалиције десног центра и добила 2,0% гласова и 9 места.[42] Поново је изабрана у Представнички дом Ломбардије, а касније је именована за лидера странке у оквиру дома. На функцији ће бити до 2014. године, када је поднела оставку да би се посветила странци. Наследио ју је Фабио Рампели.[43]

У марту 2014. постала је председница Браће Италије, а у априлу је номинована за изборе за Европски парламент 2014. у Италији као лидер партије у свих пет изборних јединица. Партија је добила 3,7% гласова, не прешавши цензус од 4% и није постала посланик у Европском парламенту;[44][45] добила је 348.700 гласова.[46] Дана 4. новембра 2015. основала је Нашу земљу, конзервативни политички комитет за подршку кампањама.[47] Наша земља је била паралелна организација са ФДИ,[48] и имала је за циљ проширење популарне базе ФДИ.[49]

Дана 30. јануара 2016. учествовала је на Породичном дану, демонстрацијама против ЛГБТ+ права, изјаснивши се против усвајања деце од стране ЛГБТ особа. На истом Дану породице објавила је да је трудна; њена ћерка Гиневра је рођена 16. септембра.[50] На општинским изборима у Риму 2016. у јуну, кандидовала се за градоначелницу уз подршку Нас са Салвинијем, политичке партије коју води Матео Салвини. У мају 2016. обећала је да ће улицу назвати по Ђорђу Алмирантеу ако буде изабрана, што је изазвало контроверзу међу локалном јеврејском заједницом и антифашистичким АНПИ.[51] Мелони је освојила 20,6% гласова, скоро дупло више од кандидата ФИ, али се није квалификовала за други круг, док је ФДИ добио 12,3% гласова.[52]

Током кампање поводом референдума за промену устава из 2016, који је промовисала Ренцијева влада, Мелони је основала комитет „Не, хвала“ и учествовала у бројним телевизијским дебатама, укључујући и ону против тадашњег премијера Матеа Ренција.[53] Пошто је „Не“ однело већину са скоро 60% гласова 4. децембра, Мелони је позвао на ванредне изборе. Када је Ренци поднела оставку следећег дана, ускратила је поверење следећој влади коју је предводио Паоло Ђентилони 12. децембра.[54][55] На конгресу ФДИ од 2. до 3. децембра 2017. у Трсту Мелони је поново изабрана за председницу странке. Тада је и промењен лого странке и у странку се учланила Даниела Сантанче, дугогодишња десничарска политичарка.[56]

Као лидер странке, одлучила је да формира савез са Лигом (Lega), коју је предводио Салвини, покренувши са њим неколико политичких кампања против владе левог центра коју предводи Демократска партија (PD), стављајући ФДИ у евроскептичне и десничарске популистичких позиција.[57] На општим изборима у Италији 2018. ФДИ је био део коалиције десног центра,[58] са Берлусконијевим ФИ, Салвинијевом Легом и Ми са Италијом Рафаела Фита.[59] Мелонијева странка је добила 4,4% гласова и више од три пута више од освојених мандата 2013.[60] Изабрана је у Представнички дом за једночлану изборну јединицу Латина, Лацио, са 41% гласова.[61] Коалиција десног центра, у којој је Лига била главна политичка снага, освојила је већи број места у Заступничком дому; пошто ниједна политичка група или партија није освојила потпуну већину.[62]

Деветнаестог октобра 2019. учествовала је на скупу италијанског поноса у Риму против новоформиране друге Контеове владе. Она је у свом говору критиковала предлог да се на италијанским личним картама малолетника натпис отац и мајка замени са родитељ 1 и родитељ 2, закључно са слоганом „Ја сам Ђорђа. Ја сам жена, ја сам мајка, Ја сам Италијанка, ја сам хришћанин“.[63] Овај слоган су ремиксовала два миланска ди-џеја, постајући крилатица диско-треша са милионима прегледа, имитација и мемова на друштвеним мрежама, а песма је чак и освојила златни диск.[64] По сопственом признању у аутобиографији, медијски и вирални успех ремиксованог музичког спота, иако јесте изгубио првобитну сатиричну намеру, у корист ЛГБТ заједнице у оквиру које је настао, умногоме је повећао њену популарност као политичарке, за коју је рекла да је нагло трансформисан „од досадног политичара у радознали естрадни феномен”.[65]

Фебруара 2021. придружила се Аспен институту,[66][67] међународном трусту мозгова са седиштем у Вашингтону,[68][69] који укључује многе финансијере, бизнисмене и политичаре, као што је Ђулио Тремонти.[70][71][72] Дана 19. фебруара 2021., професор Универзитета у Сијени Ђовани Гоцини вређао је Мелони називајући је вулгарним именима путем радија; и председник Серђо Матарела и премијер Марио Драги позвали су Мелони и стигматизовали Гозинија, којег је одбор његовог универзитета суспендовао.[73][74]

Октобра 2021. Мелони је потписала Мадридску повељу,[75] документ из 2020. који описује левичарске групе као непријатеље Ибероамерике укључене у „злочиначки пројекат“ који су „под кишобраном кубанског режима“.[76] Сачинила га је Вокс, шпанска ултранационалистичка партија. Такође је учествовала на конгресу Вокса,[77] где је рекла: „Да за природну породици. Не ЛГБТ лобију, да за сексуални идентитет. Не родној идеологији. Не исламистичком насиљу, да обезбеђењу граница. Не масовној миграцији, не великим међународним финансијама, не бриселским бирократама“.[78][79] У фебруару 2022. Мелони је говорила на годишњој Конзервативној конференцији политичке акције на Флориди. Она је присутним америчким конзервативним активистима и званичницима рекла да морају да бране своје ставове од прогресиваца.[80]

Избори у Италији 2022. уреди

 
Мелони и други истакнути чланови коалиције десног центра у Квириналској палати у октобру 2022.

Уочи општих избора у Италији 2022м ванредних избора који су расписани након кризе италијанске владе 2022. године,[81][82] коалиција десног центра је договорила да ће лидер странке која добије највише гласова бити предложен као кандидат за премијера.[83] Од јула 2022. ФДИ је била водећа странка у коалицији према испитивањима јавног мњења,[84] [85] и очекивало се да ће постати премијер Италије ако коалиција десног центра добије апсолутну већину у парламенту, што би бити најдесничарска влада у историји Републике Италије према неким академицима.[86] У покушају да ублажи ствари како би смирила страхове међу онима који описују ФДИ као неофашистичку или крајњу десницу, [87] укључујући страхове унутар Европске комисије да би могла да води Италију сличним путем као Мађарска под Виктором Орбаном,[88] Мелони је рекла страној штампи да је италијански фашизам историја. Као председница Европске партије конзервативаца и реформиста од 2020.[89] она је рекла да дели искуства и вредности Конзервативне партије у Уједињеном Краљевству, Ликуда у Израелу и Републиканске партије у Сједињеним Америчким Државама.[90] Критичари су били скептични према њеним тврдњама, наводећи њене говоре о имиграцији и ЛГБТ правима.[91][92] Водила је кампању за ниже порезе, мање ЕУ бирократије и заустављање имиграције кроз поморску блокаду[93][94] рекавши да ће националне интересе ставити на прво место.[95][96][97]

На изборима са рекордно малом излазношћу бирача, [98] излазне анкете су предвиђале да ће коалиција десног центра освојити већину места на општим изборима 2022. године.[99][100][101] Предвиђено је да Мелони буде победник избора са ФДИ, која ће добити већи број места,[102] и по договору са коалицијом десног центра.[103] Била је фаворит и постаће прва жена премијер у земљи.[104][105] ПД, шеф коалиције левог центра, признао је пораз убрзо након излазних анкета,[106] и Мађар Орбан, Пољак Матеуш Моравјецки, Лиз Трас из Уједињеног Краљевства и Марин ле Пен, бивша лидерка Националног скупа (РН) у Француској, честитали су Мелони.[107] Европске радикалне десничарске странке и лидери, као што су Алтернатива за Немачку и Вокс, такође су прославили њен резултат.[108] Након дугогодишњег одсуства из политике, Ђанфранко Фини, бивши лидер МСИ и АН током првих година Мелонине политичке каријере, изразио је задовољство због њене победе, рекао да је гласао за њену странку и описао је као антифашисту, [109][110] упркос томе што сама Мелони не прихвата такав опис, који сматра политичким.[111][112][113]

Посматрачи су расправљали о томе колико би влада коју водила Мелони била десничарска и која би ознака и позиција на политичком спектру била тачнија или реалнија за опис. Многи су је различито описали као прву италијанску владу крајње деснице од Другог светског рата,[114][115] и као као првог лидера крајње деснице после Бенита Мусолинија, а неки академици су је такође описали као најдесничарску владу од 1945.[116] [117] Многи су доводили у питање њен политички правац, позивајући се на Берлусконијеве и Салвинијеве руске везе,[118] за разлику од Мелонијевог атлантизма.[119] Други, као што је Скај њуз, иако су наводили неофашистичке корене Мелони и њене странке, нису се сложили са описом да припада крајњој деснице и навели су: „Ђорђа Мелони није фашиста“.[120][121] Стив Сеџвик са CNBC је резимирао дискусију, рекавши: „Да ли имамо коалицију десног центра, да ли имамо десну коалицију, да ли имамо коалицију крајње деснице или имамо фашистичку коалицију? Видео сам све четири штампане верзије, зависно од тога кога читате."[122]

Премијерка Италије уреди

 
Мелони током конференције за новинаре 2022.

На општим изборима 2022. године, предводила је широку десну коалицију коју чине Браћа Италије, Лига Матеа Салвинија и Снага Италије Силвија Берлусконија. Коалиција је однела убедљиву победу са освојених 43,79% гласова за Дом посланика и 44,02% гласова за Сенат, чиме је постала најјача политичка снага у земљи.

Непосредно након првог састанка новог законодавног тела, тензије су почеле да расту унутар коалиције десног центра. Берлускони је 13. октобра одбио да подржи Игњација Ла Русу, кандида ФДИ за председника Сената Републике. Успео је да буде изабран са 116 гласова од 206 у првом кругу захваљујући подршци опозиционих партија коалицији десног центра.[123][124][125] Тензије у оквиру нове већине су и даље расле, посебно између Берлусконија и Мелони, коју је Берлускони описао као снисходљиву и арогантну... [и] агресивну".[126] [127] У наредним данима, након састанака лидера странака, тензије су смањене, а коалиционе странке десног центра постигле су договор о формирању нове владе.[128]

Консултације између председника Серђа Матареле и странака званично су почеле 20. октобра. Следећег дана, делегати ФДИ, Лиге, ФИ и Грађанског друштва Италије, саопштили су Матарели да су постигли договор о формирању коалиционе владе са Мелони на позицији премијера.[129][130] Поподне, Матарела је позвао Мелони у Квириналску палату, тражећи од ње да формира нову владу.[131] Она је прихватила задатак и истог дана објавила састав свог кабинета, који је званично положио заклетву 22. октобра.[132][133][134] Она је прва жена на функцији премијера Италије.[135][136][137]

Мелони је 25. октобра одржала први званични говор као премијерка пред Представничким домом, пре гласања о поверењу њеном кабинету.[138][139] Током свог говора, она је нагласила тежину тога што је прва жена на челу италијанске владе.[140] Она се захвалила неколико Италијанки, између осталог навела је и: Тину Анселми, Саманту Кристофорети, Грацију Деледу, Оријану Фалачи, Нилде Јоти, Риту Леви-Монталчини и Марију Монтесори, за које је рекла да су „са даскама сопствених примера изградиле мердевине које ми данас омогућавају да се попнемо и разбијемо тешки стаклени плафон постављену над нашим главама“.[141][142] Влада је добила гласање о поверењу и освојила је значајну већину у оба дома.[143][144]

Унутрашња политика уреди

Једна од првих мера које је спровела њена влада била је поводом ковида 19 и односило се на потпуно уклањање сертификата о вакцинацији од ковида 19, познатог у Италији као грин пас; штавише, невакцинисани лекари су поново враћени на посао.[145] У то време, период за вакцинацију вакцинацију радне снаге који је прописала влада, био је на снази више од годину дана, чинећи пропис углавном симболичним. Влада је 31. октобра усвојила уредбу која предвиђа казну до шест година затвора за илегалне скупове.[146] Упркос томе што је званично представљен као декрет против илегалних рејв журки, закон је био применљив на било које нелегално окупљање које је јавни орган сматрао опасним, што је изазвало критике.[147][148] Уредба је изазвала и доста протеста опозиционих партија и удружења за грађанска права, а оспорила ју је и ФИ.[149][150][151] Према Amnesty International, декрет је „ризиковао да поткопа право на мирне протесте“.[152] Влада је одбацила оптужбе и најавила да ће прихватити мање измене текста у Парламенту.[153][154] У првим недељама након преузимања дужности, Мелони је спроводио строжију политику од претходних влада у погледу борбе против илегалне имиграције.[155]

Са економске тачке гледишта, Мелони и њена влада одлучиле су да спрече повећање цена енергије, што је било у континуитету са политиком Марија Драгија, снижавањем цена, давањем субвенција породицама и предузећима и доношењем нових одлука о бушењу у италијанским морима за повећање национална производња гаса. Влада је такође одлучила да повећа горњу границу готовине са 2.000 евра на 5.000 евра.[156]

Дана 26. фебруара 2023. године, чамац са мигрантима потонуо је у тешким временским условима док је покушавао да дође на обалу близу Кротонеа, у региону Калабрије. Чамац је превозио између 143 и 200 миграната када је потонуо, од којих је најмање 86 погинуло, укључујући 12 деце, што је била једна од најсмртоноснијих поморских катастрофа последњих година.[157] Мелони је изразила своју дубоку тугу због многих људских живота које су отели трговци људима и осудила је размену живота миграната за цену карте коју су они платили у лажној перспективи за безбедно путовање.[158] Првог марта 2023. нова лидерка Демократске странке Ели Шлајн, као и друге опозиционе странке затражиле су оставку министра унутрашњих послова Матеа Пјантедосија.[159]

 
Мелони прихвата задатак формирања нове владе

У мају 2023. влада се суочила са тешким поплавама које су погодиле италијански регион Емилија-Ромања.[160] Седамнаест људи је умрло а 50.000 људи је остало без дома.[161][162][163] Привремени трошак штете изазване поплавама износи више од 10 милијарди евра.[164][165] Савет министара Републике Италије је 23. маја званично објавио одобрење прве законске уредбе као одговора на ванредне ситуације, пакета за опоравак од 2 милијарде еура, који је, између осталог, намијењен јавним и приватним предузећима, школама, универзитетима, музејима и пољопривредницима. категорије.[166][167][168] 25. маја, Мелони и Урзула фон дер Лајен, председница Европске комисије, посетиле су поплављена подручја заједно са Бонаћинијем. Мелони је истакла снажан дух народа на том подручју, рекавши: „Обично, када изгубите све, преовладава осећај љутње, тражења кривице или резигнације. У Емилији-Ромањи сам затекла људе како лопатом лопатају блато са поносом у очима, говорећи: у реду, имамо проблем, али решићемо га, обновићемо“.[169] После вишенедељних тензија унутар владе и између већинских и опозиционих партија,[170][171][172] 27. јуна 2023. кабинет Ђорђе Мелони је званично именовао генерала армијског корпуса Франческа Паола Фиљуола за ванредног комесара за обнову.[173]

Крајем децембра 2022. Мелони је најавио да ће се Елизабета Каселати, министарка за уставне реформе, састати са опозиционим странкама како би званично започела мапу пута ка уставној реформи како би се ојачала овлашћења премијера.[174]

Мелони је 3. новембра 2023. званично представила реформу којом је предвиђен директан избор премијера, такозвани premierato, и нови изборни закон којим је 55% посланичких места у оба дома дато коалицији која је прва у општим изборима.[175]

 
Мелони са индијским премијером Нарендром Модијем у марту 2023.

Спољна политика уреди

 
Мелони и други лидери на самиту НАТО у Виљнусу у јулу 2023.

Први страни лидер са којим се Мелони сусрела био је француски председник Емануел Макрон, који је 23. октобра боравио у Риму ради састанка са председником Матарелом и Папом, и имао је билатерални састанак са Мелони, првенствено фокусиран на текућу енергетску кризу и руску инвазију на Украјину.[176] Мелони се 3. новембра састала са лидерима Европске уније (ЕУ) као што су Урзула фон дер Лајен, Шарл Мишел, Паоло Ђентилони, Роберта Метсола и други политичари у Бриселу.[177]

Седмог новембра учествовала на свом првом међународном самиту, United Nations COP27 у Шарм Ел Шеику, Египат. Током свог говора, Мелони је изјавила: „Италија остаје чврсто уверена у своју посвећеност декарбонизацији у складу са Париским споразумом. Морамо да диверзификујемо снабдеваче енергијом, у блиској сарадњи са афричким земљама."[178] Током конференције, премијерка је имала и билатерални састанак са египатским председником Абделом Фатахом ел Сисијем.[179] Следеће недеље, Мелони је учествовала на самиту Г20 на Балију, Индонезија,[180] где је 15. новембра имала први билатерални састанак са председником САД Џоом Бајденом.[181][182]

У јануару 2023, Мелони је посетила Алжир, где се састала са председником Абделмаџидом Тебуном, са којим је потписала уговор о снабдевању Италије гасом.[183] Према потписаном уговору, Алжир ће постати највећи снабдевач Италије гасом.[184]

Мелони је 22. фебруара 2023. посетила Украјину и састала се са председником Володимиром Зеленским да разговара о текућој руској инвазији. Мелони је посетила и Бучу, у предграђу Кијева, где су руске снаге убиле више од 400 Украјинаца у марту 2022. године.[185] Мелони је истакла да Украјина може да рачуна на Италију, додајући да смо „с Украјином од почетка и бићемо до краја“ [186] Она је савезница пољског премијера Матеуша Моравјецког и похвалила је подршку Пољске Украјини и пољско прихватање великог броја украјинских избеглица.[187] Мелони је 2. марта 2023. посетила Индију, где се састала са премијером Нарендром Модијем и председником Друпади Мурмуом.[188] Током конференције за штампу, Мелони је похвалио Модија и његову политику, описавши га као „највољенијег лидера на свету“.[189] У марту 2023. угостила је израелског премијера Бењамина Нетањахуа у Риму.[190][191]

 
Мелони са председником Џоом Бајденом у Белој кући, јул 2023.

У априлу 2023, Мелони је била у државној посети Етиопији, где се састала са премијером Абијем Ахмедом Алијем и сомалијским председником Хасаном Шеиком Мохамудом. Мелони је у Адис Абеби најавила план италијанске владе у вези са инвестицијама на афричком континенту.[192][193] Мелони је био први лидер западне државе који је посетио Етиопију од краја рата у тој земљи.[194] Током посете имала је и билатерални састанак са председавајућим Комисије Афричке уније Мусом Факијем.[195] У мају 2023. Мелони је присуствовала 49. самиту Г7 у Хирошими, Јапан. Она је 16. јула заједно са председницом Европске комисије Урзулом фон дер Лајен и холандским премијером Марком Рутеом отпутовала у Тунис како би са председником Каисом Саидом потписала споразум о јачању економског партнерства између Европе и Туниса, европску дипломатску подршку за исплату кредита добијеног од ММФ-а и, посебно, борбу против ирегуларних миграционих токова.[196] Размишљала је о повлачењу из кинеске иницијативе Појас и пут.[197]

У јулу 2023. била је у званичној посети Сједињеним Америчким Државама. Мелони је 27. јула посетила амерички Капитол где се састала са председником Представничког дома Кевином Мекартијем и лидером већине у Сенату Чаком Шумером и лидером мањине Мичем Маконелом. Касније се састала са америчким председником Џоом Бајденом у Белој кући, где су разговарали о многим питањима, укључујући Украјину, Кину и Африку. Разговарано је и о јачању економске размене између две земље, трговинским односима Европе и САД, безбедносној политици и предстојећем италијанском председавању Г7.[198] Током рата између Израела и Хамаса 2023. године, Мелони је изјавила да „Израел има пуно право да се брани у складу са међународним правом и да живи у миру“.[199]

Лични живот уреди

Године 2015. Мелони је започела везу са Андреом Ђамбруном (Andrea Giambruno [it]), новинарем који ради за Медиасет ТВ канал.[200] Пар има кћи Гиневру, рођену 2016.[201][202] Мелони је 20. октобра 2023. објавила да се разишла са Ђамбруном, након његових сексистичких и шовинистичких изјава које је преносио телевизијски програм Striscia la notizia. Између осталог, он је предалагао колегиници секс у троје.[203][204][205] Мелони је додао да „сви они који су се надали да ће ослабити [њу] нападом на [њен] лични живот треба да знају да колико год се кап надала да ће ископати камен, камен остаје камен, а кап је само вода“.[206]

Она је римокатолик и донекле је користила свој верски идентитет да помогне у изградњи свог националног бренда. У говору на скупу у Риму 2019. рекла је: „Ја сам Ђорђа. Ја сам жена, ја сам мајка, ја сам Италијанка, ја сам хришћанка.[207][208][209] Упркос својим хришћанским веровањима и заговарању традиционалних породичних вредности, Мелони се бранила што није удата за оца свог детета.[210]

Септембра 2022., наводно је наставила да користи и промовише стари италијански фашистички слоган „Бог, отаџбина и породица“. Она је рекла да мрзи што је повезан са фашистичком прошлошћу Италије.[211]

Мелони је страствени обожавалац фантастике, посебно Господара прстенова Џ. Р. Р. Толкина. Као омладински активиста Италијанског социјалнг покрета (МСИ), присуствовала је фестивалу Camp Hobbit и певала је заједно са екстремно десничарским фолк бендом Compagnia dell'Anello [it], назван по Дружини Прстена.[212] Касније је своју политичку конференцију назвала Атреју, по јунаку романа Бескрајна прича.[213] Мелони је за Њујорк тајмс рекао: „Мислим да би Толкин могао да каже боље од нас у шта верују конзервативци.[214]

Осим Толкина, она воли рад британског конзервативног филозофа Роџера Скрутона и рекла је: „Да сам Британац, била бих Торијевац“.[215]

Поред матерњег италијанског, говори енглески, француски и шпански.[216]

Forbes је Мелони сврстао на седмо место најмоћнијих жену на свету, децембра 2022.[217]

Дела уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Pietromarchi, Virginia (19. 9. 2022). „Who is Italy's leadership hopeful Giorgia Meloni?”. Al Jazeera. Архивирано из оригинала 20. 9. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  2. ^ „Biografia del ministro Giorgia Meloni” [Biography of Minister Giorgia Meloni] (на језику: италијански). Chigi Palace. новембар 2011. Архивирано из оригинала 31. 3. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  3. ^ „Giorgia Meloni, il teatro nel sangue. Ecco chi erano i nonni della premier”. la Repubblica. 2. 12. 2022. Приступљено 20. 5. 2023. 
  4. ^ а б „Meloni's mother: "I, a writer of romance novels for my daughters". 21. 10. 2022. Приступљено 15. 5. 2023. 
  5. ^ „How Giorgia Meloni thinks”. 23. 9. 2022. Приступљено 10. 5. 2023. 
  6. ^ а б „How 'fascist' is the party of Giorgia Meloni, Italy's PM frontrunner?”. Приступљено 10. 5. 2023. 
  7. ^ а б Dell'Arti, Giorgio; Spada, Alberto (27. 5. 2014). „Giorgia Meloni”. Corriere della Sera (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 5. 11. 2014. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  8. ^ „Giorgia Meloni, il racconto della stampa spagnola sul padre (che la abbandonò da piccola): 'Fu condannato per traffico di droga' [Giorgia Meloni, from the Spanish press about her father (who abandoned her as a child): 'He was convicted of drug trafficking']. Il Fatto Quotidiano (на језику: италијански). 28. 9. 2022. Архивирано из оригинала 1. 10. 2022. г. Приступљено 1. 10. 2022. 
  9. ^ Pistilli, Clemente (29. 9. 2022). „Il padre di Giorgia Meloni fu condannato per narcotraffico, il racconto della stampa spagnola” [Giorgia Meloni's father was convicted of drug trafficking, the story from the Spanish press]. La Repubblica (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 1. 10. 2022. г. Приступљено 6. 10. 2022. 
  10. ^ „"Non sono un'abile affarista immobiliare". Anna Paratore, la madre di Meloni, si difende”. La Repubblica. 20. 5. 2023. Приступљено 20. 9. 2023. 
  11. ^ „l'inchiesta di "Domani": "Società spagnola e plusvalenza: le bugie della madre di Meloni". nfosannio from Domani (newspaper). 19. 5. 2023. Приступљено 20. 9. 2023. 
  12. ^ „Investigation into M.”. 13. 8. 2022. Приступљено 10. 5. 2023. 
  13. ^ Brezar, Aleksandar (27. 9. 2022). „Italy election: In Rome's progressive neighbourhood, Meloni's victory causes anger and concern” (на језику: италијански). Euronews. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 22. 10. 2022. 
  14. ^ Spagnoli, Sofia (27. 9. 2022). „Arianna Meloni: chi è la sorella di Giorgia. 'Ti accompagnerò come Sam con Frodo' [Arianna Meloni: who is Giorgia's sister. 'I'll accompany you like Sam with Frodo']. Quotidiano Nazionale (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 23. 10. 2022. 
  15. ^ „Cos'è il Ministero della Sovranità alimentare e cosa significa” [What is the Ministry of Food Sovereignty and what it means]. QuiFinanza (на језику: италијански). 23. 10. 2022. Архивирано из оригинала 23. 10. 2022. г. Приступљено 23. 10. 2022. 
  16. ^ Pietromarchi, Virginia (19. 9. 2022). „Who is Italy's leadership hopeful Giorgia Meloni?”. Al Jazeera. Архивирано из оригинала 20. 9. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  17. ^ Fontana, Simone (28. 7. 2022). „Da dove arriva Giorgia Meloni, l'ultima fiamma della destra” [Where does Giorgia Meloni, the last flame of the right, come from]. laRegione Ticino (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 7. 8. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  18. ^ „'Woman, mother, Christian' guides Italian far-right to brink of power”. Euractiv. 10. 8. 2022. Архивирано из оригинала 22. 8. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  19. ^ Giuffrida, Angela (17. 9. 2022). „God, family, fatherland – how Giorgia Meloni has taken Italy's far right to the brink of power”. The Guardian. Архивирано из оригинала 19. 9. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  20. ^ „Meloni, da barman a tata... a ministro: 'Ho fatto tutti i lavori e ne sono fiera' [Meloni, from barman to nanny... to minister: 'I did all the jobs and I'm proud of it']. Blitz Quotidiano (на језику: италијански). 17. 4. 2020. Архивирано из оригинала 22. 4. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  21. ^ Guerzoni, Monica (17. 1. 2013). „Giorgia Meloni: 'Io militante ventenne e i Lego con la figlia di Fiorello' [Giorgia Meloni: 'I'm a militant in my twenties and Lego with Fiorello's daughter']. Corriere della Sera (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 31. 3. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  22. ^ а б в Nuzzo, Alessandro (1. 9. 2022). „Che scuola ha fatto Giorgia Meloni: cosa sappiamo sul curriculum della leader di FdI” [What school did Giorgia Meloni go to: what do we know about the curriculum of the FdI leader]. Money.it (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 1. 9. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  23. ^ а б в „La Storia”. L'Istituto Professionale di Stato per l'Enogastronomia e l'Ospitalità. Amerigo Vespucci (на језику: италијански). Приступљено 24. 5. 2023. 
  24. ^ „Biografia del ministro Giorgia Meloni” [Biography of Minister Giorgia Meloni] (на језику: италијански). Chigi Palace. новембар 2011. Архивирано из оригинала 31. 3. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  25. ^ „Curriculum Vitae di Giorgia Meloni” [Giorgia Meloni's Curriculum Vitae] (PDF) (на језику: италијански). Commune of Rome. 16. 9. 2016. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 8. 2022. г. Приступљено 30. 8. 2022. 
  26. ^
    • „MELONI Giorgia”. XVIII Legislatura – Deputati e Organi – Scheda deputato (на језику: италијански). Chamber of Deputies (Italy). Приступљено 24. 5. 2023. 
    • „MELONI Giorgia”. XVI Legislatura – Deputati e Organi Parlamentari – Scheda deputato. camera.it. Приступљено 24. 5. 2023. 
    • „MELONI Giorgia”. XV legislatura – Deputati – La scheda personale. camera.it. Приступљено 24. 5. 2023. 
  27. ^ „Nel curriculum di Meloni c'è qualcosa che non torna?” [Is there anything wrong with Meloni's curriculum?]. Pagella Politica (на језику: италијански). 16. 8. 2022. Архивирано из оригинала 30. 8. 2022. г. Приступљено 30. 8. 2022. 
  28. ^ „Centro di Formazione Professionale "Ernesto Nathan" ['Ernesto Nathan' Professional Training Center]. Rome City Council (на језику: италијански). 23. 5. 2023. Архивирано из оригинала 23. 5. 2023. г. Приступљено 23. 5. 2023. 
  29. ^ „Meloni: Italy's far-right 'Christian mother' on brink of power”. France 24. Agence France-Presse. 21. 9. 2022. Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  30. ^ „Ordine dei giornalisti del Lazio” [Order of Journalists of Lazio] (на језику: италијански). Italian Order of Journalists. 2010. Архивирано из оригинала 3. 3. 2011. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  31. ^ „Giorgia Meloni”. Corsera Magazine (на језику: италијански). 7. 12. 2006. Архивирано из оригинала 12. 10. 2007. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  32. ^ Naím, Moisés (19. 9. 2022). „Who is Giorgia Meloni?”. El País. Архивирано из оригинала 19. 9. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  33. ^ а б „Giorgia Meloni”. Il Sole 24 Ore (на језику: италијански). 8. 2. 2013. Архивирано из оригинала 26. 12. 2017. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  34. ^ „Giorgia Meloni a Tatanka: 'Ho chiesto un gesto, non di non gareggiare' [Giorgia Meloni to Tatanka: 'I asked for a gesture, not not to compete']. L'Occidentale (на језику: италијански). 6. 8. 2008. Архивирано из оригинала 6. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  35. ^ Telese, Luca (8. 2. 2009). „La Meloni: 'Caro Fini, ecco perché non ti seguo' [La Meloni: 'Dear Fini, that's why I don't follow you']. Il Giornale (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  36. ^ „Diritto al futuro: 300 milioni di euro per il domani dei giovani” [Right to the future: 300 million euros for the future of young people]. Confini Online (на језику: италијански). 3. 12. 2010. Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  37. ^ Sala, Alessandro (20. 11. 2012). „Pdl, primarie in fumo. La rabbia dei giovani” [PDL, primary in smoke. The anger of young people]. Corriere della Sera (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 12. 5. 2014. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  38. ^ „Crosetto e Meloni dal Pdl a 'Fratelli d'Italia': trattativa con La Russa su nome e simbolo” [Crosetto and Meloni from the PDL to 'Fratelli d'Italia': negotiation with La Russa on name and symbol]. La Repubblica (на језику: италијански). 20. 12. 2012. Архивирано из оригинала 24. 9. 2019. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  39. ^ Piccolillo, Virginia (16. 12. 2012). „Pdl, il giorno dei montiani. 'No a scissioni' [PDL, the day of the Montians. 'No to splits']. Corriere della Sera (на језику: италијански). стр. 7. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  40. ^ Guerzoni, Monica (17. 12. 2012). „Appello a Monti e guerra alla sinistra. Il Pdl si ricompatta” [Appeal to Monti and war on the left. The PDL regroups]. Corriere della Sera (на језику: италијански). стр. 6. Архивирано из оригинала 1. 2. 2014. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  41. ^ Balmer, Crispian (26. 9. 2022). „Nationalist Meloni set to smash Italy's glass ceiling, become premier”. Reuters. Архивирано из оригинала 1. 10. 2022. г. Приступљено 13. 10. 2022. 
  42. ^ „Camera del 24 Febbraio 2013” [Chamber of February 24, 2013]. Eligendo Archivio (на језику: италијански). Italian Ministry of the Interior. 24. 2. 2013. Архивирано из оригинала 9. 7. 2015. г. Приступљено 5. 11. 2021. 
  43. ^ „E' Fabio Rampelli il nuovo Capogruppo di Fratelli d'Italia – Alleanza Nazionale” [Fabio Rampelli is the new Group Leader of Brothers of Italy – National Alliance]. Fratelli d'Italia (на језику: италијански). 17. 6. 104. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  44. ^ „Europee, Bonafè (Pd) è la più votata. Elette Mussolini, Picierno e Matera” [European, Bonafè (Pd) is the most voted. Elette Mussolini, Picierno and Matera]. Corriere della Sera (на језику: италијански). 16. 5. 2014. Архивирано из оригинала 7. 6. 2014. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  45. ^ „Elezioni europee 2014, i risultati definitivi in Italia e Europa” [European elections 2014, the definitive results in Italy and Europe]. LeggiOggi (на језику: италијански). 26. 5. 2014. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  46. ^ „Europee 25/05/2014”. Eligendo Archivio (на језику: италијански). Italian Ministry of the Interior. 25. 5. 2014. Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  47. ^ De Santis, Livia (4. 11. 2015). „Fratelli d'Italia lancia 'Terra nostra': a fine novembre la prima assemblea” [Brothers of Italy launches 'Terra nostra': the first assembly at the end of November]. Secolo d'Italia (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 12. 4. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  48. ^ „Chi siamo” [Who we are]. Comitato Terra Nostra (на језику: италијански). новембар 2015. Архивирано из оригинала 21. 6. 2018. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  49. ^ Curridori, Francesco (4. 11. 2015). „Nasce Terra nostra, parte il derby a destra tra Fini e Meloni” [Terra nostra is born, the derby starts on the right between Fini and Meloni]. Il Giornale (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 11. 5. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  50. ^ „Giorgia Meloni mamma / È nata la figlia Ginevra: FdI saluta la nuova 'sorellina d'Italia' (oggi, 16 settembre 2016)” [Giorgia Meloni mother / Daughter Geneva is born: FdI greets the new 'little sister of Italy' (today, 16 September 2016)]. IlSussidiario.net (на језику: италијански). 16. 9. 2016. Архивирано из оригинала 7. 9. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  51. ^ „Meloni: 'Una via per Almirante'. Insorgono comunità ebraica e Anpi” [Meloni: 'A street for Almirante'. Jewish community and Anpi rise up] (на језику: италијански). Agenzia Nazionale Stampa Associata. 24. 5. 2016. Архивирано из оригинала 1. 8. 2016. г. Приступљено 6. 10. 2022. 
  52. ^ „Comune di Roma – Lazio – Elezioni Comunali – Risultati – Ballottaggio – 5 giugno 2016” [Municipality of Rome – Lazio – Municipal Elections – Results – Ballot – 5 June 2016]. La Repubblica (на језику: италијански). 5. 6. 2016. Архивирано из оригинала 20. 6. 2016. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  53. ^ „Renzi: 'Il voto se vince il No? Lo deciderà Mattarella' [Renzi: 'The vote if the No wins? Mattarella will decide']. Il Secolo XIX (на језику: италијански). 23. 11. 2016. Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  54. ^ Gallori, Paolo; Rubino, Monica (12. 12. 2016). „Il governo Gentiloni ha giurato, ministri confermati tranne Giannini. Alfano agli Esteri. Minniti all'Interno. Boschi sottosegretario” [The Gentiloni government has sworn, ministers confirmed except Giannini. Alfano to Foreigners. Minniti inside. Boschi Undersecretary]. La Repubblica (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  55. ^ Romano, Luca (13. 12. 2016). „Gentiloni incassa la fiducia. Opposizioni contro il governo” [Gentiloni collects the trust. Oppositions against the government]. Il Giornale (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 12. 4. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  56. ^ Stefanoni, Franco (12. 3. 2017). „Fratelli d'Italia: via An e Msi dal simbolo. Entra Santanchè: 'Tornata a casa mia' [Brothers of Italy: via An and MSI from the symbol. Santanchè enters: 'Back to my house']. Corriere della Sera (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 5. 7. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  57. ^ „Matteo Salvini e la nuova mappa della destra, fra Giorgia Meloni e Roberto Maroni” [Matteo Salvini and the new map of the right, between Giorgia Meloni and Roberto Maroni]. Formiche.net (на језику: италијански). 2. 3. 2018. Архивирано из оригинала 6. 6. 2021. г. Приступљено 6. 6. 2021. 
  58. ^ Barigazzi, Jacopo (25. 2. 2018). „Far-right leader rejects idea of Emma Bonino as Italy's PM”. Politico Europe. Архивирано из оригинала 17. 7. 2019. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  59. ^ Sala, Alessandro (3. 4. 2018). „Elezioni 2018: M5S primo partito, nel centrodestra la Lega supera FI” [Elections 2018: M5S first party, in the centre-right the League overcomes FI]. Corriere della Sera (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 24. 11. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  60. ^ Nordsieck, Wolfram (5. 3. 2018). „Italy”. Parties and Elections in Europe. Архивирано из оригинала 19. 3. 2018. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  61. ^ „Elezioni 2018 – Collegio uninominale di Latina” [Elections 2018 – Latina single-member college] (на језику: италијански). Italian Ministry of the Interior. 4. 3. 2018. Архивирано из оригинала 6. 2. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  62. ^ Matteucci, Piera (4. 3. 2018). „Elezioni politiche: vincono M5s e Lega. Crollo del Partito democratico. Centrodestra prima coalizione. Il Carroccio sorpassa Forza Italia” [Political elections: M5s and Lega win. Collapse of the Democratic Party. Centre-right first coalition. The Carroccio overtakes Forza Italia]. La Repubblica (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 14. 7. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  63. ^ Pietromarchi, Virginia (19. 9. 2022). „Who is Italy's leadership hopeful Giorgia Meloni?”. Al Jazeera. Архивирано из оригинала 20. 9. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  64. ^ „'Io sono Giorgia', il remix del discorso di Meloni è virale, con meme e sfide virtuali” ['I am Giorgia', the remix of Meloni's speech is viral, with memes and virtual challenges]. Sky TG24 (на језику: италијански). 12. 11. 2019. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 25. 10. 2022. 
  65. ^ Meloni, Giorgia (2021). Io sono Giorgia [I am Giorgia] (на језику: италијански) (E-book изд.). Rome: Rizzoli Libri. стр. 5–6. ISBN 978-8-8318-0460-8. Архивирано из оригинала 25. 10. 2022. г. Приступљено 25. 10. 2022 — преко Google Books. 
  66. ^ Lanzavecchia, Otto (25. 7. 2022). „Why Giorgia Meloni is strengthening ties with the American right”. Formiche.net. Архивирано из оригинала 15. 9. 2022. г. Приступљено 1. 10. 2022. 
  67. ^ Pavia, Alissa (26. 9. 2022). „Which Giorgia Meloni will Washington get?”. Atlantic Council. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 1. 10. 2022. 
  68. ^ Bechis, Francesco (25. 7. 2022). „Meloni l'americana. Tutte le stelle e le strisce dentro FdI” [Melons the American. All the stars and stripes inside FdI]. Formiche.net (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 1. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  69. ^ Tocchi, Alfredo (28. 7. 2022). „Giorgia Meloni, l'Aspen Institute e il Grande sonno dell'Occidente” [Giorgia Meloni, the Aspen Institute and the Great Sleep of the West]. Il Giornale d'Italia (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 1. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  70. ^ „Aspen Institute: cos'è? Giorgia Meloni ne entra a far parte” [Aspen Institute: what is it? Giorgia Meloni joins it]. Blogo (на језику: италијански). 1. 2. 2021. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  71. ^ Berra, Valerio (3. 2. 2021). „Da Io sono Giorgia all'Aspen Institute: l'irresistibile ascesa di Meloni tra popolo, canzonette e fascino dei poteri forti” [From Io sono Giorgia to the Aspen Institute: Meloni's irresistible rise among people, songs and the fascination of strong powers]. Open (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  72. ^ Vitale, Giovanna (26. 3. 2022). „FdI, Giorgia l'atlantista: le metamorfosi di Meloni” [FdI, Giorgia the Atlantist: Meloni's metamorphoses]. La Repubblica (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  73. ^ „'Vacca e scrofa', docente insulta Meloni. Poi le scuse” ['Cow and sow', teacher insults Meloni. Then the apologies]. Agenzia Nazionale Stampa Associata (на језику: италијански). 20. 2. 2021. Архивирано из оригинала 7. 9. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  74. ^ „Gozzini sospeso da università Siena per insulti a Meloni” [Gozzini suspended from Siena university for insults against Meloni]. Adnkronos (на језику: италијански). 23. 2. 2021. Архивирано из оригинала 27. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  75. ^ „UE, Meloni a Convention Vox: Europa del dopo-Merkel sia l'Europa dei conservatori (video)” [EU, Meloni at Vox Convention: post-Merkel Europe and conservative Europe (video)]. Giorgia Meloni (на језику: италијански). 10. 10. 2021. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  76. ^ „Carta de Madrid” [Madrid Charter]. Fundación Disenso (на језику: шпански). 26. 10. 2020. Архивирано из оригинала 25. 12. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  77. ^ Lauria, Emanuele (10. 10. 2020). „FdI, Meloni a Madrid con gli ultranazionalisti di Vox: 'No a tutti i regimi' [FdI, Meloni in Madrid with the ultranationalists of Vox: 'No to all regimes']. La Repubblica (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  78. ^ Kirby, Paul (25. 9. 2022). „Giorgia Meloni: Italy's far-right wins election and vows to govern for all”. BBC. Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 25. 9. 2022. 
  79. ^ Sergi, Sabrina (26. 9. 2022). „How a right-wing party of neo-fascist roots became poised to lead Italy”. PBS. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 30. 9. 2022. 
  80. ^ Di Caro, Paolo (26. 2. 2022). „Meloni ai conservatori Usa: difendiamoci dai progressisti” [Melons to US conservatives: let's defend ourselves from progressives]. Corriere della Sera (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  81. ^ Roberts, Hannah (22. 7. 2022). „Berlusconi's big lunch: How Italy's right ousted Mario Draghi”. Politico Europe. Архивирано из оригинала 5. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  82. ^ Roberts, Hannah (29. 7. 2022). „Russian links to Italian right threaten Meloni's election campaign”. Politico Europe. Архивирано из оригинала 11. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  83. ^ Roberts, Hannah (10. 8. 2022). „I'm not a fascist — I like the Tories, says Italy's far-right leader”. Politico Europe. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  84. ^ Broder, David (22. 7. 2022). „The Future Is Italy, and It's Bleak”. The New York Times. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2022. 
  85. ^ „Brothers of Italy, the far-right party on the cusp of power”. France 24. Agence France-Press. 24. 7. 2022. Архивирано из оригинала 24. 7. 2022. г. Приступљено 25. 7. 2022. 
  86. ^ Roberts, Hannah (3. 8. 2022). „Italy confronts its fascist past as the right prepares for power”. Politico Europe. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  87. ^ Ghiglione, Davide; Politi, James (10. 2. 2018). „Meloni takes Italian far-right back to 1930s roots”. Financial Times. Архивирано из оригинала 30. 9. 2019. г. Приступљено 15. 8. 2022. 
  88. ^ „Liliana Segre e Pd chiedono a Meloni di togliere la fiamma tricolore dal simbolo di Fdi: 'Partiamo dai fatti, non dalle parole' [Liliana Segre and Pd ask Meloni to remove the tricolour flame from the Fdi symbol: 'Let's start with facts, not words']. Il Fatto Quotidiano (на језику: италијански). 12. 8. 2022. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  89. ^ Steven, Martin; Szczerbiak, Aleks (6. 5. 2022). „Conservatism and 'Eurorealism' in the European Parliament: the European Conservatives and Reformists under the leadership of Poland's Law and Justice”. European Politics and Society. 24 (5): 585—602. ISSN 2374-5118. doi:10.1080/23745118.2022.2065725 . 
  90. ^ „Il segnale di Meloni alla stampa estera: 'Nessuna svolta autoritaria, la destra italiana ha consegnato il fascismo alla storia da decenni' [Meloni's signal to the foreign press: 'No authoritarian turning point, the Italian right has consigned fascism to history for decades']. Il Fatto Quotidiano (на језику: италијански). 10. 8. 2022. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  91. ^ Giuffrida, Angela (11. 8. 2022). „Scepticism over Giorgia Meloni's claim 'fascism is history' in Italian far right”. The Guardian. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 15. 8. 2022. 
  92. ^ „Italy elections: Far-right party sacks candidate for Hitler praise”. BBC. 20. 9. 2022. Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 20. 9. 2022. 
  93. ^ „Italian leadership nominee calls for blockade on Libya to stop migrants”. Libya Update. 8. 8. 2022. Архивирано из оригинала 7. 10. 2022. г. Приступљено 7. 10. 2022. 
  94. ^ Nielsen, Nikolaj (28. 9. 2022). „Meloni's navy-blockade plan to stop Libya migrants 'unlikely'. Euobserver. Архивирано из оригинала 28. 9. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2022. 
  95. ^ Riegert, Bernd (26. 9. 2022). „Italy election: Who is Giorgia Meloni, the star of the far right?”. Deutsche Welle. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2022. 
  96. ^ „Giorgia Meloni says she will put Italy first in tackling high energy costs”. The Guardian. Associated Press. 1. 10. 2022. Архивирано из оригинала 1. 10. 2022. г. Приступљено 5. 10. 2022. 
  97. ^ Roberts, Hannah (1. 10. 2022). „Italy's national interests take top priority, Meloni vows in first speech since elections”. Politico. Архивирано из оригинала 5. 10. 2022. г. Приступљено 5. 10. 2022. 
  98. ^ „Proiezioni: FdI primo partito. Calano M5s, Lega e Forza Italia. Pd al 19%, Terzo polo al 7%” [Projections: FdI first party. Calano M5s, Lega and Forza Italia. Pd at 19%, Third pole at 7%]. RAI (на језику: италијански). 26. 9. 2022. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 26. 9. 2022. 
  99. ^ Kirby, Paul (25. 9. 2022). „Giorgia Meloni: Italy's far-right wins election and vows to govern for all”. BBC. Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 25. 9. 2022. 
  100. ^ „Speciale Elezioni 2022 di RaiNews” [RaiNews Election Special 2022]. RAI (на језику: италијански). 25. 9. 2022. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 25. 9. 2022. 
  101. ^ Amante, Angelo; Balmer, Crispian (25. 9. 2022). „Italy's right wing, led by Meloni, wins election, exit polls say”. Reuters. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 25. 9. 2022. 
  102. ^ „Italy elections: Giorgia Meloni's right-wing alliance ahead”. BBC News. 26. 9. 2022. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 26. 9. 2022. 
  103. ^ Balmer, Crispian (20. 9. 2022). „Italy's conservative alliance in lockstep, ready to govern, says Meloni”. Reuters. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 26. 9. 2022. 
  104. ^ D'Emilio, Frances; Winfield, Nicole; Zampano, Giada (26. 9. 2022). „Italy shifts to the right as voters reward Meloni's party”. AP News. Associated Press. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 27. 9. 2022. 
  105. ^ „Italy's far-right Meloni begins tricky government talks”. France 24. Agence France-Press. 27. 9. 2022. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2022. 
  106. ^ „Italy's centre-left Democratic Party concedes election defeat”. Reuters. 25. 9. 2022. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 26. 9. 2022. 
  107. ^ „Political reaction to Italian election outcome”. Reuters. 26. 9. 2022. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 26. 9. 2022. 
  108. ^ „Italy election: Meloni says center-right bloc has 'clear' mandate”. Deutsche Welle. 26. 9. 2022. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 26. 9. 2022. 
  109. ^ „Gianfranco Fini: 'Meloni? Ho sempre creduto in lei, è antifascista' [Gianfranco Fini: 'Meloni? I've always believed in her, she's an anti-fascist']. Sky TG24 (на језику: италијански). 4. 10. 2022. Архивирано из оригинала 4. 10. 2022. г. Приступљено 18. 10. 2022. 
  110. ^ De Robertis, Pierfrancesco (10. 10. 2020). „Fini e i fantasmi della destra di governo” [Fini and the ghosts of the right-wing government]. Quotidiano Nazionale (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 11. 10. 2022. г. Приступљено 18. 10. 2022. 
  111. ^ „Meloni (Fratelli d'Italia): 'L'antifascismo l'ho visto a Livorno quando mi hanno sputato. Mi sono rotta di parlare di storia' [Meloni (Brothers of Italy): 'I saw anti-fascism in Livorno when they spat on me. I'm tired of talking about history'] (на језику: италијански). La7. 16. 2. 2018. Архивирано из оригинала 9. 8. 2022. г. Приступљено 18. 10. 2022. 
  112. ^ Lavia, Mario (11. 10. 2021). „Lei è Giorgia | Non è fascista, la Meloni, ma nemmeno antifascista. Così le prende da tutti ed è colpa sua” [She is Giorgia | Meloni isn't a fascist, but she isn't an anti-fascist either. So she's attacked by everyone and it's her fault]. Linkiesta (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 23. 8. 2022. г. Приступљено 18. 10. 2022. 
  113. ^ Sansonetti, Piero (12. 8. 2022). „Giorgia Meloni è antifascista, lo dica chiaramente!” [Giorgia Meloni is an anti-fascist, she should says it clearly]. Il Riformista (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 13. 8. 2022. г. Приступљено 18. 10. 2022. 
  114. ^ „Italy election: Meloni says center-right bloc has 'clear' mandate”. Deutsche Welle. 26. 9. 2022. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 26. 9. 2022. 
  115. ^ Barry, Colleen; Cook, Lorne (26. 9. 2022). „Italy's EU partners vigilant as far right set to take power”. AP News. Associated Press. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 27. 9. 2022. 
  116. ^ Leali, Giorgio; Roberts, Hannah (25. 9. 2022). „Italy on track to elect most right-wing government since Mussolini”. Politico. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 27. 9. 2022. 
  117. ^ Braithwaite, Sharon; DiDonato, Valentina; Fox, Kara; Mortensen, Antonia; Nadeau, Barbie Latza; Ruotolo, Nicola (26. 9. 2022). „Giorgia Meloni claims victory to become Italy's most far-right prime minister since Mussolini”. CNN. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 26. 9. 2022. 
  118. ^ D'Emilio, Frances; Winfield, Nicole; Zampano, Giada (27. 9. 2022). „First female premier poised to take helm of Italy government”. AP News. Associated Press. Архивирано из оригинала 8. 10. 2022. г. Приступљено 27. 9. 2022. 
  119. ^ D'Emilio, Frances; Winfield, Nicole; Zampano, Giada (26. 9. 2022). „Italy shifts to the right as voters reward Meloni's party”. AP News. Associated Press. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 27. 9. 2022. 
  120. ^ Parsons, Adam (26. 9. 2022). „Italy will move to the right, the question is just how far”. Sky News. Архивирано из оригинала 7. 10. 2022. г. Приступљено 11. 10. 2022. 
  121. ^ Badham, Van (27. 9. 2022). „The election of Italy's fascist-adjacent Giorgia Meloni is a public reminder that women can be just as awful as men”. The Guardian. Архивирано из оригинала 7. 10. 2022. г. Приступљено 11. 10. 2022. 
  122. ^ „Meloni's ascent to power 'a balancing exercise,' says political risk consultancy”. CNBC. 26. 9. 2022. Архивирано из оригинала 9. 10. 2022. г. Приступљено 11. 10. 2022. 
  123. ^ „Far-right veteran elected Italian Senate speaker”. France 24. Agence France-Press. 13. 10. 2022. Архивирано из оригинала 22. 10. 2022. г. Приступљено 20. 10. 2022. 
  124. ^ „Who is the far-right veteran elected Italian Senate speaker?”. The Local. 13. 10. 2022. Архивирано из оригинала 20. 10. 2022. г. Приступљено 20. 10. 2022. 
  125. ^ Giuffrida, Angela (13. 10. 2022). „Brothers of Italy politician who collects fascist relics elected senate speaker”. The Guardian. Архивирано из оригинала 20. 10. 2022. г. Приступљено 20. 10. 2022. 
  126. ^ „Berlusconi calls Meloni arrogant in written notes in Senate”. Agenzia Nazionale Stampa Associata. 14. 10. 2022. Архивирано из оригинала 20. 10. 2022. г. Приступљено 20. 10. 2022. 
  127. ^ Kington, Tom (17. 10. 2022). „Silvio Berlusconi undercuts Italian coalition by labelling Meloni arrogant”. The Times. ISSN 0140-0460. Архивирано из оригинала 20. 10. 2022. г. Приступљено 20. 10. 2022. 
  128. ^ Kirby, Paul (21. 10. 2022). „Italy Meloni: Far-right leader agrees to form government”. BBC News. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2022. 
  129. ^ „Consultazioni per la formazione del nuovo governo” [Consultations for the formation of the new government]. Quirinale (на језику: италијански). 20. 10. 2022. Архивирано из оригинала 20. 10. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2022. 
  130. ^ Horowitz, Jason (21. 10. 2022). „Giorgia Meloni Gets Go-Ahead for New Italian Government”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2022. 
  131. ^ „Italy Meloni: Far-right leader agrees to form government”. The Local. 21. 10. 2022. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2022. 
  132. ^ „Il governo Meloni giura oggi al Quirinale” [The Meloni government swears today at the Quirinale] (на језику: италијански). RAI. 21. 10. 2022. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2022.  Updated as of 22 October 2022.
  133. ^ „Nuovo governo, le news. Alle 10 il giuramento di Giorgia Meloni e dei ministri” [New government, the news. At 10 the oath of Giorgia Meloni and the ministers]. Sky TG24 (на језику: италијански). 21. 10. 2022. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2022.  Updated as of 22 October 2022.
  134. ^ Harlan, Chico; Pitrelli, Stefano (21. 10. 2022). „Meloni sworn in as Italy's first female prime minister”. The Washington Post. ISSN 0190-8286. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 22. 10. 2022. 
  135. ^ Amante, Angelo; Weir, Keith (21. 10. 2022). „Meloni takes charge as PM as Italy swings to the right”. Reuters. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2022. 
  136. ^ „Presidential palace says Giorgia Meloni forms government, giving Italy first far-right-led coalition since World War II”. ABC News. Associated Press. 21. 10. 2022. Архивирано из оригинала 22. 10. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2022. 
  137. ^ „Far-right Meloni set to become Italy's first woman PM”. France 24. Agence France-Presse. 21. 10. 2022. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 21. 10. 2022. 
  138. ^ „Governo Meloni, ecco il timing: l'incarico, il giuramento, la fiducia e la Legge di Bilancio” [Meloni government, here is the timeline: the assignment, the oath, the trust, and the Budget Law]. Il Messaggero (на језику: италијански). 21. 10. 2022. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 22. 10. 2022. 
  139. ^ Bongarrà, Francesco (21. 10. 2022). „Dall'incarico alla manovra, il timing” [From the task to govern to the budget law, the timeline] (на језику: италијански). Agenzia Nazionale Stampa Associata. Архивирано из оригинала 21. 10. 2022. г. Приступљено 22. 10. 2022. 
  140. ^ Jakhnagiev, Alexander (25. 10. 2022). „Meloni alla Camera, l'applauso al suo arrivo e l'abbraccio di Salvini” [Melons in the Chamber, the applause on her arrival and Salvini's hug]. Corriere della Sera (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 25. 10. 2022. г. Приступљено 25. 10. 2022. 
  141. ^ „Governo, da Iotti a Cristoforetti: le donne che 'hanno osato' citate da Meloni” [Government, from Iotti to Cristoforetti: the women who 'dared' cited by Meloni]. Adnkronos. 25. 10. 2022. Архивирано из оригинала 25. 10. 2022. г. Приступљено 25. 10. 2022. 
  142. ^ De Rosa, Gianluca. „Meloni citazionista: da Steve Jobs a Giovanni Paolo II, tutti i riferimenti del suo discorso” [Meloni quotationist: from Steve Jobs to John Paul II, all the references of her speech]. Il Foglio (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 25. 10. 2022. г. Приступљено 25. 10. 2022. 
  143. ^ Cipolla, Alessandro; Imparato, Rosaria (25. 10. 2022). „Meloni alla Camera, diretta video voto di fiducia al governo: cosa ha detto nella replica la presidente del Consiglio” [Meloni in the Chamber, live video vote of confidence in the government: what the prime minister said in response]. Money (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 26. 10. 2022. г. Приступљено 26. 10. 2022. 
  144. ^ „Il Senato vota la fiducia al governo Meloni: 115 sì, 79 no e 5 astenuti” [The Senate votes for confidence in the Meloni government: 115 yes, 79 no, and 5 abstentions] (на језику: италијански). Agenzia Nazionale Stampa Associata. 26. 10. 2022. Архивирано из оригинала 26. 10. 2022. г. Приступљено 26. 10. 2022. 
  145. ^ „Governo Meloni, le news. Cdm dà ok a dl unico su Covid, carcere ostativo e Rave party” [Meloni government, the news. Cdm gives ok to single dl on COVID, ostativo prison and Rave party]. Sky TG24 (на језику: италијански). 31. 10. 2022. Архивирано из оригинала 1. 11. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022. 
  146. ^ „The party's over for illegal raves, Italy's new government says”. Reuters. 1. 11. 2022. Архивирано из оригинала 2. 11. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022. 
  147. ^ Boffa, Nadia (1. 11. 2022). „Meloni party. Primo colpo di democrazia illiberale” [Meloni's party. First blow of illiberal democracy]. HuffPost (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 1. 11. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022. 
  148. ^ „Gazzetta Ufficiale. Confermo quanto avevo scritto. Norma insidiosa, scritta male, in teoria applicabile a qualunque raduno che l'autorità pubblica reputi pericoloso a suo giudizio. Giudizio del tutto discrezionale, perché la norma non fornisce criteri per definire la pericolosità” (твит). 1. 11. 2022. Архивирано из оригинала 4. 11. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022 — преко Twitter-а.  Недостаје или је непопуњен параметар |user= (помоћ); Недостаје или је непопуњен параметар |number= (помоћ)
  149. ^ Olivo, Francesco (2. 11. 2022). „Governo, è lite sui rave party. Forza Italia vuole stoppare Meloni: 'Servono modifiche in Parlamento' [Government, there's a dispute over rave parties. Forza Italia wants to stop Meloni: 'We need changes in Parliament']. La Stampa (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 4. 11. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022. 
  150. ^ „Rave party, la mediazione di Forza Italia: 'Abbassare le pene a quattro anni' [Rave party, Forza Italia's mediation: 'Lower the sentences to four years']. La Repubblica (на језику: италијански). 2. 11. 2022. Архивирано из оригинала 2. 11. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022. 
  151. ^ Cangemi, Annalisa (2. 11. 2022). „Decreto anti rave party approda in Senato: prime crepe nel governo, Forza Italia vuole cambiarlo” [Anti-rave party decree arrives in the Senate: first cracks in the government, Forza Italia wants to change it]. Fanpage.it (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 4. 11. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022. 
  152. ^ Caccia, Fabrizio (1. 11. 2022). „Scontro sul decreto anti rave. Il Pd e i 5 Stelle: ritiratelo. Salvini: 'Indietro non si torna' [Clash over the anti-rave decree. The PD and the 5 Stars: withdraw it. Salvini: 'We can't go back']. Corriere della Sera (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 1. 11. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022. 
  153. ^ „Decreto "rave party". La Meloni lo difende ma si apre a modifiche” [Decree "rave party". Meloni defends it but is open to changes]. Il Giornale (на језику: италијански). 3. 11. 2022. Приступљено 10. 11. 2022. 
  154. ^ „Decreto anti-rave, governo e Parlamento verso modifiche” [Anti-rave decree, government and Parliament towards changes]. Sky TG24 (на језику: италијански). Приступљено 10. 11. 2022. 
  155. ^ „Meloni, serve legalità, difenderemo i confini – Ultima Ora”. Agenzia ANSA (на језику: италијански). 8. 11. 2022. Приступљено 11. 11. 2022. 
  156. ^ Marro, Enrico (11. 11. 2022). „Decreto Aiuti quater, dal taglio delle accise alle bollette a rate: tutte le misure, in arrivo 9 miliardi” [Aid decree quater, from cutting excise duties to installment bills: all measures, 9 billion on the way]. Corriere della Sera (на језику: италијански). Приступљено 11. 11. 2022. 
  157. ^ Latza Nadeau, Barbie (26. 2. 2023). „Children and women among 43 dead as migrant boat hits rocks near Italy”. CNN (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 2. 2023. г. Приступљено 26. 2. 2023. 
  158. ^ D'Emilio, Frances (26. 2. 2023). „Migrant boat breaks apart off Italy; 43 dead, 80 survivors”. AP News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 2. 2023. г. Приступљено 26. 2. 2023. 
  159. ^ „Naufragio, Schlein contro Piantedosi: "Parole indegne, si dimetta" – Politica”. Agenzia ANSA (на језику: италијански). 1. 3. 2023. Приступљено 26. 3. 2023. 
  160. ^ Povoledo, Elisabetta (17. 5. 2023). „'Catastrophic' Floods in Italy Leave 8 Dead and Thousands Homeless”. The New York Times. Архивирано из оригинала 17. 5. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2023. 
  161. ^ „Severe flooding in Italy kills 2; drought persists”. Associated Press. 4. 5. 2023. Архивирано из оригинала 18. 5. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2023. 
  162. ^ „Alluvione Emilia-Romagna: altre 5 vittime e un disperso nel Ravennate. Lugo e Cervia allagate. In Regione 34mila case senza luce”. Il Fatto Quotidiano (на језику: италијански). 18. 5. 2023. Архивирано из оригинала 18. 5. 2023. г. Приступљено 18. 5. 2023. 
  163. ^ Robinson, James (17. 5. 2023). „Italy flooding: Three dead and thousands evacuated from their homes as rivers burst their banks”. Sky News. Архивирано из оригинала 17. 5. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2023. 
  164. ^ „La conta dei danni. Campi, aziende, strade e turismo: 5 miliardi persi.” . La Repubblica (на језику: италијански). 21. 5. 2023. Приступљено 22. 5. 2023. 
  165. ^ „Alluvione Emilia-Romagna, la Regione: "I danni ammonteranno a oltre 7 miliardi". Il Fatto Quotidiano (на језику: италијански). 2023-05-24. Приступљено 2023-05-28. 
  166. ^ „Convocazione del Consiglio dei Ministri n. 35”. www.governo.it (на језику: италијански). 22. 5. 2023. Приступљено 28. 5. 2023. 
  167. ^ „La prima misura del governo per aiutare le zone alluvionate in Emilia-Romagna”. Il Post (на језику: италијански). 23. 5. 2023. Приступљено 28. 5. 2023. 
  168. ^ „Il decreto del governo per l'Emilia Romagna. Stanziati oltre due miliardi”. Agi (на језику: италијански). 23. 5. 2023. Приступљено 28. 5. 2023. 
  169. ^ „Emilia-Romagna diretta maltempo. Meloni: "Locomotiva d'Italia, non può fermarsi". Conselice evacuata per rischio sanitario”. la Repubblica (на језику: италијански). 2023-05-26. Приступљено 2023-05-26. 
  170. ^ „Non c'è ancora un commissario straordinario per l'alluvione in Romagna”. Il Post (на језику: италијански). 8. 6. 2023. Приступљено 8. 6. 2023. 
  171. ^ „Alluvione, Salvini mette il veto su Bonaccini: slitta la nomina a commissario”. La Repubblica (на језику: италијански). 2023-05-23. Приступљено 2023-05-28. 
  172. ^ „Perché il governo non ha ancora nominato Stefano Bonaccini commissario per la ricostruzione in Emilia Romagna”. Fanpage (на језику: италијански). Приступљено 2023-05-28. 
  173. ^ Baroncini, Valerio (26. 6. 2023). „Figliuolo commissario post alluvione per 5 anni. Le reazioni, Bonaccini: "Scelta sbagliata". Il Resto del Carlino (на језику: италијански). Приступљено 28. 6. 2023. 
  174. ^ „Casellati al lavoro sul presidenzialismo, proseguono le 'consultazioni': ora tocca alle opposizioni. Obiettivo: ddl entro giugno”. la Repubblica (на језику: италијански). 13. 1. 2023. Приступљено 26. 3. 2023. 
  175. ^ Il Cdm approva il premierato. Meloni: “Madre di tutte le riforme, basta ribaltoni e governi tecnici”. la Repubblica
  176. ^ „Il Presidente Meloni incontra a Roma il Presidente Macron” [President Meloni meets President Macron in Rome]. Governo (на језику: италијански). 23. 10. 2022. 
  177. ^ Zapponini, Gianluca (3. 11. 2022). „Il poker di Meloni in Europa. Cronaca di una giornata a Bruxelles” [Meloni's poker in Europe. Chronicle of a day in Brussels]. Formiche.net (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 4. 11. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022. 
  178. ^ „Cop27, il discorso di Meloni: "L'Italia ha triplicato gli sforzi per la lotta al cambiamento climatico" – Il video” [Cop27, Meloni's speech: "Italy has tripled its efforts to fight climate change" – The video]. Open (на језику: италијански). 7. 11. 2022. 
  179. ^ „Cop27, Meloni vede Sisi: apre sul gas ma resta il nodo Regeni. Onu chiede tasse sui profitti” [Cop27, Meloni sees Sisi: opens on gas but the Regeni knot remains. UN calls for taxes on profits]. Il Sole 24 Ore (на језику: италијански). 7. 11. 2022. 
  180. ^ „Bali, il Presidente Meloni al Vertice G20”. Governo Italiano (на језику: италијански). 16. 11. 2022. Приступљено 26. 3. 2023. 
  181. ^ „Vertice G20, il Presidente Meloni incontra il Presidente degli Stati Uniti Biden”. Governo Italiano (на језику: италијански). 15. 11. 2022. Приступљено 26. 3. 2023. 
  182. ^ „Italy's Meloni discusses Ukraine, China in G20 meeting with Biden”. Reuters (на језику: енглески). 15. 11. 2022. Приступљено 26. 3. 2023. 
  183. ^ „Meloni in Algeria: 'Algeri fondamentale per realizzare Piano Mattei'. sky tg24 (на језику: италијански). 23. 1. 2013. Приступљено 26. 3. 2023. 
  184. ^ „Meloni in Algeria: l'Italia può diventare un hub per la distribuzione di energia”. Il Sole 24 ORE (на језику: италијански). 23. 1. 2023. Приступљено 26. 3. 2023. 
  185. ^ Ciriaco, Tommaso (21. 2. 2023). „Le lacrime, il fango, i fiori. Meloni a Bucha nella 'città non sconfitta': "Con voi fino alla fine". la Repubblica (на језику: италијански). Приступљено 26. 3. 2023. 
  186. ^ „Meloni a Bucha, combatteremo per la vostra libertà – Ultima Ora”. Agenzia ANSA (на језику: италијански). 21. 2. 2023. Приступљено 26. 3. 2023. 
  187. ^ „Migrants and Ukraine: on these bases Meloni and Morawiecki are consolidating the alliance in view of the European elections”. Agenzia Nova. 5. 7. 2023. 
  188. ^ „Il Presidente Meloni in India”. Governo Italiano (на језику: италијански). 2. 3. 2023. Приступљено 26. 3. 2023. 
  189. ^ Lauria, Emanuele (2. 3. 2023). „Italia-India: Meloni e il 'modello' di consenso Modi: "Il più amato del mondo. Nuova Delhi può facilitare pace giusta per Ucraina". la Repubblica (на језику: италијански). Приступљено 26. 3. 2023. 
  190. ^ „Israel ready to help Italy become energy hub, Netanyahu says”. Reuters. 10. 3. 2023. 
  191. ^ „How Netanyahu is provoking armed Intifada in the West Bank”. The Jordan Times. 30. 5. 2023. 
  192. ^ Cos'è il Piano Mattei di cui parla tanto Giorgia Meloni. Today
  193. ^ Meloni in Etiopia: 'A ottobre presentiamo il piano Mattei per l'Africa'. ANSA
  194. ^ „Meloni in Ethiopia: "Italy can be the spokesperson for the continent's needs". Agenzia Nova. 15. 4. 2023. 
  195. ^ Visita del Presidente Meloni in Etiopia. www.governo.it
  196. ^ Meloni, von der Leyen e Rutte in Tunisia. Governo Italiano
  197. ^ „Italy's Meloni: Good China relations possible without Belt and Road”. Politico. 28. 5. 2023. 
  198. ^ La Casa Bianca avvisa Meloni: “Sui diritti Lgbtq+ serve più attenzione”. Lei sceglie di parlare a Fox, la tv pro-Trump. la Repubblica
  199. ^ „President Meloni visits Israel”. www.governo.it (на језику: енглески). 2023-10-21. Приступљено 2023-10-23. 
  200. ^ Kington, Tom; Willan, Philip (20. 10. 2023). „Giorgia Meloni separates from partner after threesome comment”. The Times. Архивирано из оригинала 20. 10. 2023. г. 
  201. ^ „Ginevra, 'sorellina d'Italia': è nata la bambina di Giorgia Meloni” [Geneva, 'little sister of Italy': Giorgia Meloni's baby girl was born]. Corriere della Sera (на језику: италијански). 16. 9. 2016. Архивирано из оригинала 25. 3. 2020. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  202. ^ „A destra vogliono una famiglia tradizionale. Ma non per loro” [On the right they want a traditional family. But not for them]. La Repubblica (на језику: италијански). 30. 8. 2022. Архивирано из оригинала 5. 9. 2022. г. Приступљено 5. 9. 2022. 
  203. ^ Italian PM Giorgia Meloni splits from partner after his sexist comments. The Guardian
  204. ^ I fuorionda di Giambruno: frasi e battute sessiste. Quotidiano Nazionale
  205. ^ Meloni: “La mia relazione con Andrea Giambruno finisce qui”. la Repubblica
  206. ^ Giorgia Meloni annuncia la fine della relazione con Andrea Giambruno su Instagram. Open
  207. ^ Pietromarchi, Virginia (19. 9. 2022). „Who is Italy's leadership hopeful Giorgia Meloni?”. Al Jazeera. Архивирано из оригинала 20. 9. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2022. 
  208. ^ „'Woman, mother, Christian' guides Italian far-right to brink of power”. Euractiv. Associated Press. 10. 8. 2022. Архивирано из оригинала 22. 8. 2022. г. Приступљено 20. 9. 2022. 
  209. ^ „Meloni, Salvini, Berlusconi: The key figures in Italy's likely new government”. The Local. 26. 9. 2022. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 20. 9. 2022. 
  210. ^ „Politics a family affair for Italy's far-right leader Giorgia Meloni”. France 24. Agence France-Press. 28. 9. 2022. Архивирано из оригинала 6. 10. 2022. г. Приступљено 28. 10. 2022. 
  211. ^ Kirby, Paul (25. 9. 2022). „Italy votes as far-right Meloni looks for victory”. BBC News. Архивирано из оригинала 25. 9. 2022. г. Приступљено 25. 9. 2022. 
  212. ^ Guerrin, Michel (30. 9. 2022). „'Pour Giorgia Meloni, 'Le Seigneur des anneaux' n'est pas juste un roman adoré mais un programme' [For Giorgia Meloni, 'The Lord of the Rings' is not just a beloved novel but a programme]. Le Monde (на језику: француски). Архивирано из оригинала 30. 9. 2022. г. Приступљено 30. 9. 2022. 
  213. ^ Horowitz, Jason (21. 9. 2022). „Hobbits and the Hard Right: How Fantasy Inspires Italy's Potential New Leader”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 22. 9. 2022. г. Приступљено 22. 9. 2022. 
  214. ^ „Inspired by Tolkien, Meloni is on a quest for Italy's 'ring of power'. France 24. Agence France-Presse. 25. 9. 2022. Архивирано из оригинала 26. 9. 2022. г. Приступљено 27. 9. 2022. 
  215. ^ Farrell, Nicholas (27. 9. 2022). „It is absurd to call Giorgia Meloni 'far-Right'. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 15. 10. 2022. г. Приступљено 20. 10. 2022. 
  216. ^ Kington, Tom (21. 9. 2022). „My win can help Spanish right triumph, says Giorgia Meloni”. The Times. ISSN 0140-0460. Архивирано из оригинала 30. 9. 2022. г. Приступљено 3. 11. 2022. 
  217. ^ „Ursula von der Leyen, Giorgia Meloni, Rihanna: chi sono le 100 donne più potenti del mondo” [Ursula von der Leyen, Giorgia Meloni, Rihanna: who are the 100 most powerful women in the world]. Forbes Italia (на језику: италијански). 6. 12. 2022. Приступљено 14. 12. 2022. 

Спољашње везе уреди