Ђорђе Ђока Радак
Ђорђе Ђока Радак (Велика Кикинда, 20. август 1823 — Велика Кикинда, 31. јануар 1906) био је српски адвокат, поседник и велики добротвор и српски патриота из Кикинде.
Ђорђе Ђока Радак | |
|---|---|
 Ђорђе Ђока Радак | |
| Датум рођења | 20. август 1823. |
| Место рођења | Кикинда, Аустријско царство |
| Датум смрти | 31. јануар 1906. (82 год.) |
| Место смрти | Кикинда, Аустроугарска |
Биографија уреди
Ђорђе Ђока Радак је један од најпознатијих чланова старе кикиндске породице Радак.[1] Син је угледних и честитих родитеља, Глише и Јулијане Радак, рођене Татић (из Старе Кањиже у Бачкој).[2] Основну школу је завршио у Кикинди, гимназију у Сегедину (или Суботици?)[3], Дебрецину и Кечкемету, права у Братислави и Бечу. У Пожуну је веома активан члан српског омладинског друштва "Преодница". Био је током живота судија у Темишвару, сенатор Башаида и изабрани представник вароши. Једно време радио је као адвокат, а касније је био земљопоседник.
Ђока је као јурист у Пожуну са својим друговима, дочекао 1848. године новосадску депутацију, која је носила српске захтеве угарском Сабору. А након Мајске скупштине организатор је Велике буне у Кикинди 1848. године. Примио се да из Карловаца оде у родну Кикинду и да позове банатске Србе да бране "Српску Војводину". Био је учесник Мајске скупштине у Карловцима и члан Главног одбора народног покрета. Кикинду је представљао на Благовештенском сабору 1861. године.
Један је од оснивача ДЗНМ „Гусле” 1876. године. Живео је и радио извесно време у Београду (1878), али се разочаран вратио у Банат. Помогао је рођаку Јовану Радаку да покрене штампарију. Био је први уредник „Великокикиндског календара” и писао текстове за ово јавно гласило од 1881. до 1887. године. Писао је песме.
Адвокатски испит је положио након Мађарске буне у Пешти. Бавећи се адвокатуром и пољопривредом стекао је велико богатство. У браку није имао порода, а сродницима је оставио само 20.000 круна. Као добротвор завештао је своје имање многим српским удружењима. Вредност Радакове потпоре износила је чак 225.000 круна.[4] Тако је помогао Српском учитељском интернату, изградњи Српске женске учитељске школе у Великој Кикинди, српским занатлијским кћерима при удаји, сиромашним ученицима Србима и многим другим. Књижевном фонду Матице српске завештао је око 100 књига међу којима је било и јединих сачуваних примерака.
Његов директан потомак је математичар и писац Владислав Радак.
Референце уреди
- ^ „Помен знаменитом Кикинђанину”. ТВ Рубин. Приступљено 14. 10. 2017.
- ^ "Браник", 9. фебруара 1906. Нови Сад
- ^ "Браник", Нови Сад 1906.
- ^ "Браник", Нови Сад 21. фебруар 1906.
Литература уреди
- Грујић, Мирослав (2014). „Моја Кикинда - откријмо где живимо” Народни музеј Кикинда
- Дејанац, Душан (2004). „Лексикон познатих Кикинђана” Историјско-завичајно друштво „Кинђа” Кикинда
- Рајков, Миливој (2003). „Историја града Кикинде до 1918. године” Историјски архив, Кикинда
- Стајић, Васа (1989). „Великокикиндски диштрикт 1776—1876.” Матица српска, Књижевна заједница Кикинде
