Ђорђе Војислављевић
Ђорђе Војислављевић или Ђорђе Бодиновић је био српски краљ из прве половине 12. вијека. Припадао је династији Војислављевића, а био је син краља Константина Бодина. Пошто је држава Војислављевића још од раније била сведена на српско приморје, Ђорђе је као краљ владао првенствено у областима Дукље и Травуније, а његов покушај да обнови власт над свим српским земаљама није успио. Његова владавина је позната првенствено на основу Љетописа попа Дукљанина. Владао је као краљ у два наврата: око 1113. до 1118. године и око 1125. до 1131. године. Између Ђорђеве прве и друге владавине, државом Војислављевића је владао Грубеша Бранисављевић, рођак великог жупана Уроша I, који је био наклоњен Византији. Пошто је народ збацио Грубешу и вратио Ђорђа на пријестол, цар Јован II Комнин је напао српске области у унутрашњости и освојио Рас, а византијска војска је недуго потом сломила и отпор краља Ђорђа, који је као заробљеник одведен у Цариград, гдје је касније и умро.[1][2][3]
| Ђорђе I Војислављевић | |
|---|---|
 Српске земље крајем 11. и почетком 12. вијека | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Ђорђе I Војислављевић |
| Датум рођења | око 1081. |
| Место рођења | држава Војислављевића |
| Датум смрти | 1131. |
| Место смрти | Цариград, Византија |
| Породица | |
| Родитељи | Константин Бодин Јаквинта Баријска |
| Династија | Војислављевићи |
| Краљ Дукље и Травуније | |
| Период | (1113–1118), (1125–1131) |
| Претходник | Владимир и Грубеша |
| Наследник | Грубеша (1118—1125) и Градихна (1131—1143) |
Биографија
уреди.png)
Ђорђе је био син краља Бодина и краљице Јаквинте, чији је брак био закључен око 1081. године. Ђорђев најстарији брат, Михаило II није успио да се одржи на власти након смрти њиховог оца, краља Бодина, који је умро око 1100. године, након чега се Ђорђе са мајком Јаквинтом и осталом браћом, Архирицом и Томом, током наредних дванаесетак година налазио у неповољном положају.[4]
Прва владавина (1113—1118)
уредиНакон смрти краља Владимира, око 1113. године, Ђорђе је постао краљ, захваљујући сплеткама краљице Јаквинте. Ђорђе је са својом војском кренуо у Скадар своме стрицу Гојиславу. Грубеша је једини био ухваћен у Скадру.[појаснити] У то вријеме војсковођа Калојован Куман је са Гојиславом напао Ђорђа. Гојислав и Калојован су добили битку, а Ђорђе је побегао у Облик, након чега је Калојован освојио Скадар, где је ослободио Грубешу из тамнице, након чега је Грубеша поставвљен за владара Дукље. Касније, Ђорђе је побегао у Рашку, одакле се вратио са војском пред Бар и свргнуо Грубешу.[4]
Друга владавина (1125—1131)
уредиПосле овога Ђорђе се помирио са Грубешином браћом Градихном и Драгилом, а за узврат им је дао жупу у Зети. Градихни није хтио ништа да да јер је хтио да га намами у Дукљу, пошто је овај био у Рашкој. Драгило је кренуо на Подгорје, где је освојио неке жупе. Уз помоћ Драгиловог савета, Ђорђе је напао Рашку и освојио је, где је нашао Уроша у тамници, кога је ослободио и поставио за српског великог жупана. Због јачања Драгила, Ђорђе је послао Михаила, сина бившег краља Владимира, а после и Драгила у тамницу. Касније је Градихна побјегао у Драч са својим синовима Првошем, Грубешом и Немањом, одакле је, заједно са војсковођом Пиригордијем и Драгихном напао Дукљу, освајаћи делове Дукље до Врањине и Бара. Због жеље Пиргордија да оде у Цариград, Градихна је оставио своме сину Борошу да чува тврђаву у Облику.
Тада је Ђорђе наредио са се убије Градихна и његов брат. У време када је у Драч дошао Алексије Контостефан, Ђорђе је напао Облик, на шата је Алексије одмах је са Градихом и његовим братом напао Ђорђа. Иако је његов логор нападнут, Ђорђе је успео да побегне у Црмницу. Алексије се после тога вратио у Бар, а Градихну оставио са војском. Мало после дошло је до побуне у Котору која се раширила на целу земљу, па Градихна поче да осваја сусједне области.
Када је Ђорђе схватио да је нападнут са свих страна и да није могао више да се крије, сакрио се у тврђаву Оболон. Градихна је освојио цео Котор, осим ове тврђаве. Међутим је војсковођа дошао у Скадар да би са Градихном освојио тврђаву. Ђорђе је ухваћен и одведен у тамницу у Драчу, а после у Цариград.[4]
Ђорђе је умро у цариградској тамници, а на његово место византијски цар је поставио Градихну Бранисављевића.[4]
Ђорђеви печати
уреди
Два оловна печата, која потичу из времена када је Ђорђе још увијек био краљевић, сачувана су у добром стању, а оба се налазе у Бугарској, гдје су и откривени, а потом су и описани у сфрагистичким радовима појединих бугарских научника.
Први печат
уредиПрви оловни печат краљевића Ђорђа објављен је 1938. године, чиме је било потврђено да је Бодинов син Ђорђе био стварна историјска личност. Печат се данас чува у музејској збирци Националног археолошког института у Софији.[5]
На аверсу печата приказан је Свети Ђорђе, са грчким натписом, који гласи: ό ἅγιος Γεώργιος. На реверсу се налази латински натпис, који гласи: Geor(gius) regis Bodini filius, што у преводу значи: Ђорђе, краља Бодина син.
Други печат
уредиДруги оловни печат краљевића Ђорђа, који је по свему сличан првом, такође је пронађен у Бугарској, у близини села Крепост у Хасковској области, а објављен је 1984. године.[6]
Локрумски фалсификати
уредиПоједине кривотворене исправе, које припадају групи познатих мљетских, односно локрумских фалсификата, помињу и краља Ђорђа, као и неке друге српске владаре из 11. и 12. вијека, али у науци је са потпуном поузданошћу утврђено да је ријеч о знатно познијим кривотворинама, створених ради доказивања разних права и посједа на које су претендовале поједине бенедиктинске установе.[7][8][9][10]
Краљ Ђорђе се помиње у два локрумска фалсификата:
Родослов краља Ђорђа
уредиРодослов Ђорђа Војислављевића
| Стефан Војислав (владао 1042—1050) |
|||||||||||||
| Гојислав Војислављевић | Михаило Војислављевић (владао 1052-1081) |
Саганек | Радослав | Предимир | |||||||||
| Владимир Жупан Зете |
Константин Бодин (владао 1081-1101) |
Доброслав II (владао 1101-1102) |
Бранислав | Кочапар (владао 1102) | |||||||||
| Владимир (владао 1102-1115) |
Михаило II (владао 1101) |
Ђорђе (владао 1115-1118 и 1125-1131) |
Грубеша (владао 1118-1125) |
Драгиња | Градихна (владао 1131-1142) |
||||||||
| Михаило (кнез Захумља) | |||||||||||||
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Живковић 2006а, стр. 127-132.
- ^ Живковић 2006б, стр. 451-466.
- ^ Живковић 2009, стр. 304-305.
- ^ а б в г Мијушковић 1988.
- ^ Gerassimov 1938, стр. 217-218.
- ^ Юрукова 1984, стр. 8-13.
- ^ Foretić 1952, стр. 63-72.
- ^ Динић 1962, стр. 5-16.
- ^ Kampuš 1962, стр. 317-324.
- ^ Klaić 1967, стр. 185-234.
Литература
уреди- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Юрукова, Йорданка (1984). „Нов оловен печат на Георги Бодин”. Нумизматика. 2: 8—13.
- Динић, Михаило (1962). „Повеље кнеза Десе о Мљету”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 28 (1-2): 5—16.
- Живковић, Тибор (2006а). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Живковић, Тибор (2006б). „Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века”. Зборник радова Византолошког института. 43: 451—466.
- Klaić, Nada (1967). „Mljetski falsifikati”. Arhivski vjesnik. 10: 185—234.
- Foretić, Vinko (1952). „Dvije isprave zahumskog kneza Dese o Mljetu iz 1151. godine”. Anali Historijskog instituta Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovniku. 1: 63—72.
- Kampuš, Ivan (1962). „Novi prilozi o lokrumskim falsifikatima i Desinoj darovnici pulsanskim benediktincima” (PDF). Historijski zbornik. 15: 317—324. Архивирано из оригинала 14. 07. 2015. г. Приступљено 30. 08. 2022.
- Gerassimov, Theodore (1938). „Un sceau en plomb de Georges fils du roi Bodine”. Studia Historico-Philologica Serdicensia. 1: 217—218.
Додатна литература
уреди- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1971). Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History.
- Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211.
- Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
- Ћирковић, Сима (2000). „Преци Немањини и њихова постојбина”. Стефан Немања - Свети Симеон Мироточиви: Историја и предање. Београд: САНУ. стр. 21—29.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
