Ђорђе Војислављевић
Ђорђе Војислављевић био је српски краљ из прве половине 12. вијека. Припадао је династији Војислављевића, а био је син краља Константина Бодина. Пошто је држава Војислављевића још од раније била сведена на српско приморје, Ђорђе је као краљ владао првенствено у областима Дукље и Травуније, а његов покушај да обнови власт над свим српским земаљама није успио. Његова владавина је позната првенствено на основу Љетописа попа Дукљанина. Краљевску власт је вршио у два наврата: око (1113–1118) и око (1125–1131). Између Ђорђеве прве и друге владавине, државом Војислављевића је владао Грубеша Бранисављевић, рођак великог жупана Уроша I, који је био наклоњен Византији. Пошто је народ збацио Грубешу и вратио Ђорђа на пријестол, цар Јован II Комнин је напао српске области у унутрашњости и освојио Рас, а византијска војска је недуго потом сломила и отпор краља Ђорђа, који је као заробљеник одведен у Цариград, гдје је касније и умро.[1][2][3]
| Ђорђе I Војислављевић | |
|---|---|
 Српске земље крајем 11. и почетком 12. вијека | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Ђорђе I Војислављевић |
| Датум рођења | око 1081. |
| Место рођења | држава Војислављевића |
| Датум смрти | 1131. |
| Место смрти | Цариград, Византија |
| Породица | |
| Родитељи | Константин Бодин Јаквинта Баријска |
| Династија | Војислављевићи |
| Краљ Дукље и Травуније | |
| Период | (1113–1118), (1125–1131) |
| Претходник | Владимир и Грубеша |
| Наследник | Грубеша (1118—1125) и Градихна (1131—1143) |
БиографијаУреди
.png)
Ђорђе је био син краља Бодина и краљице Јаквинте, чији је брак био закључен око 1081. године. Ђорђев најстарији брат Михаило II|Михаило II није успио да се одржи на власти након смрти њиховог оца, краља Бодина, који је умро око 1100. године, након чега се Ђорђе са мајком Јаквинтом и осталом браћом, Архирицом и Томом, током наредних дванаесетак година налазио у неповољном положају.[4]
Прва владавина (1113—1118)Уреди
Након смрти краља Владимира, око 1113. године, Ђорђе је постао краљ, захваљујући сплеткама краљице Јаквинте. Ђорђе је са својом војском кренуо у Скадар своме стрицу Гојиславу. Грубеша је једини био ухваћен у Скадру. У то вријеме војсковођа Калојован Куман је са Гојиславом напао Ђорђа. Гојислав и војсковођа су добили битку, а Ђорђе је побегао у Облик. Затим је војсковођа освојио Скадар. Тада извукоше Гребушу из тамнице и поставе га за владара Дукље. После овога је Ђорђе побегао у Рашку. Касније се вратио са војском пред Бар и свргнуо Гребушу.[4]
Друга владавина (1125—1131)Уреди
После овога Ђорђе се помирио са Гребушином браћом Драгихном и Драгилом, а за узврат им даде жупу у Зети. Градихни није хтио ништа да да јер је хтио да га намами у Дукљу, пошто је овај био у Рашкој. Затим Драгило продре у област звану Подгорје и осваја неке жупе. Уз помоћ Драгиловог савета, Ђорђе је напао Рашку и освојио је. Ту су нашли Уроша у тамници па су га извукли и поставили за владара Рашке. Због јачања Драгила, Ђорђе је послао Михаила, сина бившег краља Владимира, а после и Драгила у тамницу. Касније је Драгихн побјегао у Драч са својим синовима Првошем, Гребушом и Немањом. Затим војсковођа Пиригорди са Драгихном и Градихном нападне Дукљу и освоји све до Врањине и Бара. Касније је војсковођа хтео да оде у Цариград, па је Градихна оставио своме сину Борошу да чува тврђаву у Облику. Тада је Ђорђе наредио са се убије Градихна и његов брат. Тада је у Драч дошао Алексије Контостефан, па је Ђорђе напао Облик. Када је за то чуо Алексије одмах је са Градихом и његовим братом напао Ђорђа. Тада су напали његов логор, али је Ђорђе успео да побегне у Црмницу. Алексије се после тога вратио у Бар, а Градихну остави са војиском. Мало после тога се побуни Котор, па затим и цела земља, па Градихна поче да осваја сусједне области. Када је схватио да је нападнут са свих страна и да није могао више да се крије у шумама и горама, он се сакри у тврђаву која се звала Оболон. Затим је Градихна освојио цео Котор осим тврђаве у којој се налазио Ђорђе. Међутим је војсковођа дошао у Скадар да би са Градихном освојио тврђаву. Ђорђе је ухваћен и одведен у тамницу у Драчу, а после у Цариград.[4]
Ђорђе је умро у цариградској тамници, а на његово место византијски цар је поставио Градихну Бранисављевића.[4]
Ђорђеви печатиУреди
Два оловна печата, која потичу из времена када је Ђорђе још увијек био краљевић, сачувана су у добром стању, а оба се налазе у Бугарској, гдје су и откривени, а потом су и описани у сфрагистичким радовима појединих бугарских научника.
Први печатУреди
Први оловни печат краљевића Ђорђа објављен је 1938. године, чиме је било потврђено да је Бодинов син Ђорђе био стварна историјска личност. Печат се данас чува у музејској збирци Националног археолошког института у Софији.[5]
На аверсу печата приказан је Свети Ђорђе, са грчким натписом, који гласи: ό ἅγιος Γεώργιος. На реверсу се налази латински натпис, који гласи: Geor(gius) regis Bodini filius, што у преводу значи: Ђорђе, краља Бодина син.
Други печатУреди
Други оловни печат краљевића Ђорђа, који је по свему сличан првом, такође је пронађен у Бугарској, у близини села Крепост у Хасковској области, а објављен је 1984. године.[6]
Локрумски фалсификатиУреди
Поједине кривотворене исправе, које припадају групи познатих мљетских, односно локрумских фалсификата, помињу и краља Ђорђа, као и неке друге српске владаре из 11. и 12. вијека, али у науци је са потпуном поузданошћу утврђено да је ријеч о знатно познијим кривотворинама, створених ради доказивања разних права и посједа на које су претендовале поједине бенедиктинске установе.[7][8][9][10]
Краљ Ђорђе се помиње у два локрумска фалсификата:
Родослов краља ЂорђаУреди
Родослов Ђорђа Војислављевића
| Стефан Војислав (владао 1042—1050) |
|||||||||||||
| Гојислав | Михаило Војислављевић (владао 1052-1081) |
Саганек | Радослав | Предимир | |||||||||
| Владимир Жупан Зете |
Константин Бодин (владао 1081-1101) |
Доброслав II (владао 1101-1102) |
Бранислав | Кочапар (владао 1102) | |||||||||
| Владимир (владао 1102-1115) |
Михаило II (владао 1101) |
Ђорђе (владао 1115-1118 и 1125-1131) |
Грубеша (владао 1118-1125) |
Драгиња | Градихна (владао 1131-1142) |
||||||||
| Михаило (кнез Захумља) | |||||||||||||
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Живковић 2006а, p. 127-132.
- ^ Живковић 2006б, p. 451-466.
- ^ Живковић 2009, p. 304-305.
- ^ а б в г Мијушковић 1988.
- ^ Gerassimov 1938, p. 217-218.
- ^ Юрукова 1984, p. 8-13.
- ^ Foretić 1952, p. 63-72.
- ^ Динић 1962, p. 5-16.
- ^ Kampuš 1962, p. 317-324.
- ^ Klaić 1967, p. 185-234.
Извори и литератураУреди
- Извори
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1971). Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
- Литература
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Gerassimov, Theodore (1938). „Un sceau en plomb de Georges fils du roi Bodine”. Studia Historico-Philologica Serdicensia. 1: 217—218.
- Динић, Михаило (1962). „Повеље кнеза Десе о Мљету”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 28 (1-2): 5—16.
- Живковић, Тибор (2006а). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Живковић, Тибор (2006б). „Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века”. Зборник радова Византолошког института. 43: 451—466.
- Živković, Tibor (2008). Forging unity: The South Slavs between East and West 550-1150. Belgrade: The Institute of History.
- Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211.
- Kampuš, Ivan (1962). „Novi prilozi o lokrumskim falsifikatima i Desinoj darovnici pulsanskim benediktincima” (PDF). Historijski zbornik. 15: 317—324. Архивирано из оригинала 14. 07. 2015. г. Приступљено 30. 08. 2022.
- Klaić, Nada (1967). „Mljetski falsifikati”. Arhivski vjesnik. 10: 185—234.
- Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
- Ћирковић, Сима (2000). „Преци Немањини и њихова постојбина”. Стефан Немања - Свети Симеон Мироточиви: Историја и предање. Београд: САНУ. стр. 21—29.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Foretić, Vinko (1952). „Dvije isprave zahumskog kneza Dese o Mljetu iz 1151. godine”. Anali Historijskog instituta Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovniku. 1: 63—72.
- Юрукова, Йорданка (1984). „Нов оловен печат на Георги Бодин”. Нумизматика. 2: 8—13.[мртва веза]