Ђорђе Бошан (физичар)

Др. Ђорђе Бошан (8. јун 1926, Сента - 28. мај 2010, Ниш) био је српски физичар угледни привредник и редовни професор физике и вакуумске технике на Електронском факултету Универзитета у Нишу.

Ђорђе Бошан
Ђорђе Бошан (физичар).jpg
Проф. др.Ђорђе Бошан
Рођење(1926-06-08)8. јун 1926.
Сента,  Краљевина СХС
Смрт28. мај 2010.(2010-05-28) (83 год.)
Ниш,  Србија
ПребивалиштеНиш
Држављанство Србија (Јеврејин српског порекла)
ПољеФизика
ШколаЕлектронски факултет Универзитета у Нишу
ОбразовањеПриродно-математички факултет Универзитета у Београду
ДецаХелена Бошан
Ирена Бошан
РодитељиАлексндар Бошан
Паула Бошан

ШколовањеУреди

Основну школу похађао је у Сенти и Кикинди а гимназију је завршио у Новом Саду 1948. године. Природно-математички факултет Универзитета у Београду завршио је 1952.године. [1]

Докторирао је 1975. године на Природно математичком факултету у Београду са темом „Проучавање физичких феномена приликом електричног пробоја у гасовима у цевима са металним електродама[2]

Радно ангажовањеУреди

Др.Ђорђе Бошан је предавао физику на неколико високошколских установа у Србији и бавио се експерименталном физиком. Од 1953. године радио је у Електронској индустрији у Нишу (РР Заводи) на многим истраживачким пројектима и као руководиоц у неколико предузећа ондашње Еи.

Учествовао је у оснивању и организацији ЕИ Истраживачко-развојног института ("Еи ИРИН") у Нишу.

Радио је на развоју производње полупроводника као развоју производње и пречишћавања гасова високе чистоће. Увео је у Еи следеће технологије: синтеровање, затапање стакла са металима и коришћење вакуумских пумпи. Поред тога знатан део његове делатности се односио на конструкцију и реализацију процесне опреме у области вакуумске технике. Организовао је лабораторију за развој и израду гасних цеви и детектора јонизујућих честица.[3]

Био је носилац изградње-стварања фабрике за производњу полупроводника 1971.године а касније и директор Еи-Полупроводници а касније директор Групације фабрика Еи за производњу саставних делова.

Учествовао је у организацији изградње и пуштању у рад више технолошких објеката Еи у: Ђевђелији, Нишу, Београду и Покрајини Косово.

Од 1960, године па до пензионисања био је предавач из области физике на: Техничком факултету у Нишу, Електронском факултету у Нишу, Вишој машинскиј школи у Нишу, Медицинском факултету у Нишу и Филозофском факултету у Нишу.

Активно је учествовао у програмирању, пројектовању, организацији изградње и опремању нове зграде Електронског факултета у Нишу, од 1971. године па до њеног свечаног пуштања 1982.године.

Од јуна 1975. године па до пензионисања 1993. године је био стално запослен на Електронском факултету Универзитета у Нишу као редовни професор и предавач али је неколико пута био и на значајним руководоћим функцијама. Предавао је студентима физику, вакуумску технику и операције у технологији компонената. На последипломским студијама предавао је следеће предмете: физика јонизованих гасова и физички и хемијски процеси у вакууму и гасовима.

Уџбеници и значајни научни радовиУреди

Објавио је више од 130 научних радова у Југославији, Немачкој, Мађарској и Енглеској.

Написао је уџбеник за студенте : "Вакуумска техника , Физички основи вакуумске технике 1 део"[4]

Једно од његових најзначајнијих научних резултата је откриће егзистенције дугоживећих метастабилних стања у гасовима под притиском и могућност њиховог транспортовања кроз цевоводе.

Био је ментор за израду три докторске дисертације и више десетина магистарских и дипломских радова из области физике.

ПризнањаУреди

  • Специјална награда Завода РР
  • Орден рада
  • Октобарска награда Града Ниша
  • Седмојулска награда Града Београда
  • Плакета Електронског факултета у Нишу
  • Плакета Универзитета у Нишу
  • Повеља Филозофског факултета у Нишу
  • Признање Института за физику у Београду

БиографијаУреди

Рођен је у јеврејској породици од оца Александра (адвокат) и мајке Пауле. Имао је сестру Магду (1922.-2004.) и брата Павла (1931.-1944.). Оца су убили мађарски фашисти у Чуругу 1942.године. Мајка и брат Павле су страдали у Аушвицу августа 1944. године при крају Другог светског рата. Рат су преживели само њгова старија сестра Магда и он. Током рата страдао је већи део његове родбине.

Рат је преживео само зато што је познавао електричарски занат јер је Немцима и Мађарима требао као радник (Мајка га је гурнула у "живот" односно у "занатлије" при "класификацији логораша").

После рата се школовао у Новом Саду и Београду. Једно време становао код сестре Магде а после тога у јеврејском студентском дому.

Сестра Магда Бошан Симин је била један од оснивача Радио-Новог Сада и дугогодишњи уредник. Поред тога била је истакнути друштвено политички радник и писац, добитница Награде за животно дело Друштва књижевника Војводине (1999.г.) [5]

Од 1953. године па до смрти професор др. Ђорђе Бошан живео је у Нишу.

РеференцеУреди

  1. ^ Из реда за губилиште мајка ме гурнула у живот, Ђорђе Бошан
  2. ^ Списак доктората, ПМФ Београд[мртва веза]
  3. ^ Књига Мр. Новица С. Ранђеловић, 2003. , „Пола века у корак са светом 1948—1998.“, (Монографија о електронској индустрији) издавач Еи КОРПОРАЦИЈА)
  4. ^ Вакуумска техника, Наслов књиге
  5. ^ Од затвора до логора, Магда Симин