Отворите главни мени

Ђорђе Крстић (Стара Кањижа, 19. април 1851. — Београд, 30. октобар 1907.) је био један од најпознатијих српских сликара реалиста.

Ђорђе Крстић
Djordje Krstic.jpg
Датум рођења(1851-04-19)19. април 1851.
Место рођењаСтара Кањижа
Аустријско царство
Датум смрти30. октобар 1907.(1907-10-30) (56 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Србија

Садржај

БиографијаУреди

Ђорђе Крстић је рођен у Старој Кањижи 1851. године где завршава основну школу. Занат изучава у Сремским Карловцима и Београду, па школовање наставља на Богословији. Завршио је Ликовну академију у Минхену, где је и остао до 1883. године. Ту су настала његова прва дела под утицајем немачког реализма: Утопљеница, Анатом, Писац јеванђеља.

Од 1883. године живео је у Србији и ту су настале идиличне слике: Пејзаж са Косова поља, Из околине Чачка, Из Лесковца, Студеница, Жича, итд. Насликао је и више иконостаса, од којих посебну пажњу заслужују онај у Чуругу[1] и у нишкој Саборној цркви. У иконопис је унео нови, минхенски начин рада, употребивши мрке боје и применивши проблем светлости и сенке, са тежњом да постигне што пластичнији израз, покаже што јаче ефекте. Чурушки рад је "круна" његовог рада, изведен по његовој замисли да су све иконе повезане у јединствену визуелну целину. Сликар Марко Мурат је био позван 1897. године (од стране Чуружана) да као стручњак изнесе своје мишљење о Чурушком иконостасу. Колега је био задивљен и примећује да је реч о "вештаку" и "великом сликару" који: "са мало детаља дубоким умјетничким осјећајем, обраћа нашу пажњу на оно што треба". Нишки иконостас није завршио (1884—1891) јер су његове слике сматране исувише профаним, посебно слика "Смрт кнеза Лазара", која никада није постављена на иконостас. У пожару 12. октобра 2001. изгорео је Саборни храм у Нишу, а са њиме и овај вредни иконостас са једанаест икона Ђорђа Крстића. Његове иконе красе само четири православне богомоље. Први иконостас је урадио за храм у Аџибеговцу (Старом Селу; 1883-1885), па осим Ниша, још 1894. године у Лозовику, те на крају у родном крају - Чуругу (1895—1897).[2]

Међу његовим најбољим делима су: Анатом, пејзаж Бабакај, Аласка врата, Свети Сава благосиља децу, Смрт кнеза Лазара.

Дана 30. јануара 1884. године постао је члан Српског ученог друштва, а 1892. почасни члан Српске краљевске академије.[3] Крстић је наилазио на неразумевање и осуђивање због свог особеног манира у црквеном сликарству. Стева Тодоровић је од великог пријатеља постао велики противник и опонент; њихов сукоб је подигао велику "прашину" у јавности, усталасао јавно мњење, довео до вредносног и естетског преиспитавања тадашњег уметничког тренутка.

Умро је у Београду 17/30. октобар 1907. године.

РеференцеУреди

  1. ^ „Српска православна црква, Чуруг”. spomenicikulture.rs. Приступљено 24. 4. 2016. 
  2. ^ "Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 1952. године
  3. ^ „Биографија на сајту САНУ”. sanu.ac.rs. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 24. 4. 2016. 

ЛитератураУреди

  • Протић, Миодраг Б. Српско сликарство ХХ века, Том 1. - Библиотека Синтезе, Београд: Нолит,(1970).
  • Dejan Medaković, Srpski slikari XVIII-XX veka: likovi i dela, Beograd, Prosveta, (1994)
  • A.M. Stanojević, Delo, Volume 45, Beograd, A.M. Stanojević, (1907)
  • Enciklopedija Britanika. "Krstić Đorđe", Beograd,Politika-Narodna knjiga . 2005. ISBN 978-86-331-2115-6.
  • Миодраг Коларић, Ђорђе Крстић, Београд, Југославија, (1977)
  • Кусовац, Никола (2001). Сликар Ђорђе Крстић 1851—1907. Београд: Народни музеј. ISBN 978-86-7269-049-1. 

ГалеријаУреди

Види јошУреди

Спољашње везеУреди