Отворите главни мени

Др Ђорђе Стојаковић (Бачка Паланка, 1811 - Беч, 1863) је био српски правник, доктор права, адвокат, дворски саветник при унгарској канцеларији у Бечу, актуар и писар Матице српске, правни и политички саветник кнеза Милоша и Михаила.[1]

Ђорђе Стојаковић
ЂорђеСтојаковић.jpg
Ђорђе Стојаковић
Датум рођења(1811-04-23)23. април 1811.
Место рођењаБачка Паланка
 Хабзбуршка монархија
Датум смрти28. новембар 1863.(1863-11-28) (52 год.)
Место смртиБеч
 Хабзбуршка монархија

Садржај

Школовање и радУреди

Ђорђе Стојаковић је рођен у Бачкој Паланци 23. априла 1811, као добар ђак, школовао се до докторских студија у Бечу и Пожуну, где је и докторирао право. Након завршенога студија права радио је као адвокат у Пешти и до 1848. године је био правни заступник Матице српске, а посебно се показао приликом правнога спора око права да Матица српска наследи имовину Саве Текелије, када је досуђена да имовина припадне Матици. [2]

Био је правни и политички саветник кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића. Пошто је кнез Милош живео у егзилу Ђорђе Стојаковић му је био адвокат у бројним процесима против српске владе.

Учешће у Српском народном покрету 1848.Уреди

Почео је да политички представља Србе за време револуционарне 1848. године. Заједно са Ђорђем Стратимировићем био је у делегацији, која је 8. априла 1848. године изнела српске захтеве за аутономијом пред Угарским сабором у Пожуну (Братислави), а након тога и пред Лајошом Кошутом. Присуствовао је на Мајској скуштини у Сремским Карловцима, где је одређен за делегата на Свесловенском конгресу у Прагу, заједно са Павлом Стаматовићем, али по његовом повратку у Пешту мађарске власти су га затвориле. Ослобођен је из затвора захваљујући залагању владике Платона Атанацковића. Након ослобађања из затвора отишао је у Сремске Карловце, где је постао члан Главног одбора Војводине Српске, да би након окончања рада Српског народног покрета 1848—1849. вратио се у Пешту.

Дворски саветникУреди

Једно време боравио је у Пешти, па је премештен у Темишвар као члан Главног земљаског суда. Постављен је 1856. године за дворског саветника при највишем суду у Бечу. Када се у Војводини поново 1860/1861. покренуо политички живот обратио се патријарху Рајачићу да тражи Благовештенски сабор за уређење политичких односа. На сабору је заједно са патријархом био представник већинске дворске проаустријске политике и он је том приликом имао улогу посредника. Након тога био је именован за дворскога саветника у угарској канцеларији у Бечу. На основу његовога предлога 1852. је у Угарској донешен закон о дедовини, који је битно променио дотадашња правила приватног права. Након тога издао је на немачком књигу у којој је дао тумачење тога закона.

Умро је 28. новембра 1863. године у Бечу.

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди