Ђурађ Црнојевић

Ђурађ Црнојевић
Ђурађ Црнојевић
	Грб
Лични подаци
Датум рођења	15. век
Место рођења	Црна Гора
Датум смрти	1514.
Место смрти	Анадолија, Турска
Породица
Родитељи	Иван Црнојевић
Период	1490—1496.
Претходник	Иван Црнојевић
Наследник	(породични поседи) Стефан II Црнојевић

Ђурађ Црнојевић (друга половина 15 века — почетак 16. века) био је последњи средњовековни владар Зете из династије Црнојевића. Владао је од 1490. до 1496. године. Био је најстарији син и наследник Ивана Црнојевића. Основао је Цетињску штампарију, прву штампарију која је радила од 1493. до 1496. године. Његовим напуштањем Цетиња у јесен 1496. године означен је крај државности Зете, односно Црне Горе, која је тада потпала под непосредну турску власт. Пошто се склонио код Млечана, покушао је током наредних година да поврати власт у Зети, али без успеха.^[1]

Животопис уреди

Ђурађ је замењивао оца често на власти, а последње године Ивановог живота непрестано. Први пут се оженио Јеленом, ћерком Карла Мусакија Топије. Шта се са Јеленом после бурних потреса у Зети и Албанији догодило, није познато. Претпоставке постоје да више није била у животу или да га је напустила. Када је Ђурађ преузео престо, Паоло Ерицо которски кнез и провидур (1489—1491), нуди му своју рођаку за жену, желећи да реши црногорско—млетачке односе. Ђурађ Црнојевић, јула 1490. године жени се Јелисаветом девојком из венецијанске властелинске породице Антониа Ерица. Кроз женидбу се ослања на млетачку политику у Средоземљу. Дуго су Црногорци били незадовољни Ђурађевом женидбом са Јелисаветом. Последица тог не задовољства се огледала кроз преувеличавање да је Јелисавета узрок свађе браће Ђурђа, Стефанице и Станка. Уједно су је окривили за пад Зете.

У политици, Ђурађ наставља линију свога оца, укључујући се у борбу против Турака. Он се као и његов отац ослањао на Млетачку републику, али је касније такође морао да прихвати турско вазалство.

Шарл VIII, од којег је Ђурађ тражио помоћ 1496. године

Насловна страница Октоиха

Владао је Црном Гором од 1490—1496. године. Након што је сишао са политичке сцене, када је Зета била скоро у потпуном ропству Османлија, повлачи се на своје поседе у Будви, са себи најближима. По наводима из дјела „Diarii“ венецијанског историчара Марина Сануда (1466—1536) од Шарла VIII од Валоа (1470–1498) француског краља, Ђурађ је преко Млетачке републике тражио помоћ у борби против Османлија и повраћају пријестола у Зети. Помоћ је тражио и од папе и Млетачке републике, у вријеме када се са породицом налазио у Венецији (1496).

Против Османлија ће подићи устанак 1501. године, али због неуспеха биће приморан да се преда Турцима. Претпоставља се да је умро после 1503. године, највероватније 1514, на имању у Анадолији које му је поклонио султан Бајазит II. Лазар Томановић наводи податак да је он напустио очин престо и пошао у Млетке, да тамо страда, па да се из млетачких тамница спасава бјекством у Турску. Млађи брат Станиша се потурчио.^[2] Петар I Петровић Његош у својој Историји Црне Горе наводи писмо Ђурађа Црнојевића, при напуштању Зете и одласка у Млетке. Између осталога пише: ...остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. ^[3]

Књижевни значај и заслуге уреди

Упркос краткотрајности његове владавине и ограниченим средствима којима је располагао, Ђурађ Црнојевић је оставио дубоку бразду у историји средњовековне културе. На Цетињу 1493. основао прву штампарију, са штампарском пресом и алатом из Венеције и словима, матрицама и опремом израђеним на Цетињу. Уз помоћ седморице радника и јеромонаха Макарија, који му је израдио слова и штампао књиге (Макарије је умро у Хиландару 1528, где се вратио пошто је штампао и прве влашке словенске књиге у Трговишту, 1510. и 1512), Ђурађ је наставио традицију старе писарске вештине новим техничким средствима, наводећи у једној инкунабули као разлог свог прегнућа оскудицу у рукописним књигама због рушилачког налета Турака. Из цетињске штампарије изашло је 5 књига: Октоих првогласник (1493/94), делимично сачуван Октоих петогласник (1493/4), Псалтир с последованијем (1495), Требник, сачуван у одломцима, и изгубљено Четворојеванђеље (1495/6). Падом Зете 1499. гаси се и зетска штампарија. У склопу Псалтира с последованијем је и црквени календар за 1494. годину.

Превод на савремени српски језик уреди

Ђурађ Црнојевић и мних Макарије у поговору штампаног Октоиха, у „Стари српски записи и натписи“, приредио Милорад Павић, Београд, Просвета и СКЗ, ед. Стара српска књижевност у 24 књиге, (1986). стр. 126–127.