Ђуро Бошковић (Брчели, 6. фебруар 1914Београд, 2. мај 1945) је био правник, револуционар, учесник Народноослободилачка борбе и официр ОЗНЕ. Посебно се истакао за време битке на Сутјесци, када је јављао штабу да иако су изгубили две трећине бораца, да на њих рачунају као да су у пуном саставу.

Ђуро Бошковић
ĐuroBošković.jpg
Ђуро Бошковић новембра 1943. након одбијања непријатељског напада
Датум рођења(1914-02-06)6. фебруар 1914.
Место рођењаБрчели, код Бара
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти2. мај 1945.(1945-05-02) (31 год.)
Место смртиБеоград
 ДФ Југославија
Професијаправник
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинмајор ОЗНЕ
Одликовања
Партизанска споменица 1941.
DjuroBoskovic2.jpg

Истакнута браћа БошковићиУреди

Ђуро Иве Бошковић рођен је 6. фебруара 1914. у селу Брчели, у Црмници, код Бара.[1] Његов отац Иво радио је у САД, а он је са мајком и браћом остао у Југославији. Имао је два истакнута брата, Петра и Милу Бошковића. Народни херој Мило Бошковић убијен је 1944. у концентрационом логору Јасеновац. Петар Бошковић је био југословенски дипломата и амбасадор СФРЈ на Кипру.

Њихова сестра Бошковић Велика била је првоборац, партизанка Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде.[2]

Револуционарни радУреди

Ђуро Бошковић је завршио основну школу и гимназију у Црној Гори. Као гимназијалац примљен је 1933. у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1] Као комуниста исте године истакао се за време штрајка гимназијалаца.[1] У Београду је дипломирао на Правном факултету. Радио је као адвокатски приправник. По партијском задатку вратио се 1939. у Црну Гору.[1] Био је ухапшен и спроведен најпре у Бар, затим у Београд, па онда у Велику Кикинду.[1]

У партизанимаУреди

Учесник је Народноослободилачка борбе одмах од почетка од Тринаестојулског устанка 13. јула 1941.[1] Четнички судови у Црној Гори објавили су списак 84 истакнута партизана, за којима је била расписана потерница и одређена уцена.[3] Финансијска средства за уцену обезбедили су италијански окупатори. За Ђуром Бошковићем расписана је уцена од 25.000 лира, па је спадао међу 20 партизана са уценом веђом од 20.000 лира.[3]

Јуна 1942. био је заменик политичког комесара 3. чете 1. ударног батаљона Ловћенског партизанског одреда.[4] Ловћенски партизански одред ушао је у састав Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, а Ђуро је постављен за политичког комесара 1. чете 1. батаљона Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде.[2] Са њим је у истој чети била и његова сестра Бошковић Велика, рођена 1920.[2] Заједно са бригадом прошао је многе борбе, а истакао се у бици на Мањачи 18. и 19. септембра 1942, када се након успешно извршеног задатка своје чете упутио са јединицом у смеру где је био најјачи непријатељски отпор.[5] Његова јединица поднела је тежиште борби.[5]

Јуначка одбрана Врховног штаба на СутјесциУреди

У Другој далматинској бригади био је од новембра 1942.[6] Посебно се истакао за време битке на Сутјесци. Био је тада политички комесар 2. батаљона Друге далматинске бригаде.[7] Држали су важан положај на Горњим Барама, где су спречавали продор огромних немачких снага. Обилазио је борце, храбрио их и наглашавао да су иза њих рањеници и Врховни штаб и да натраг не могу.[8] Када их је остало само педесетак живих у целом батаљону, одлучили су да изгину, али да непријатеља не пропусте.[9] Он и командант батаљона Бранко Мирковић јављали су 8. јуна 1943. штабу бригаде да Немци надиру, да су изгубили две трећине људства, али да на њих рачунају као да су у пуном саставу.[10][7] Та порука достојна античких грчких јунака у Термопилској бици, прослеђена је до Тита. У то време на Сутјесци су били угрожени рањеници, Тито и Врховни штаб, а они су својим јунаштвом спречили пробој великих немачких снага у долину Сутјеске.[11] Јуначка порука да се на њих рачуна као да су у пуном саставу, иако су изгубили две трећине бораца помиње се и у 60−ој минути играног филма Сутјеска.

Мајор ОзнеУреди

На рад у Озни ступио је фебруара 1945.[1] У Београдску Озну ступили су тада млади и образовани проверени команданти и комесари.[12] Спадао је међу пет најистакнутијих оперативаца београдске Озне.[12] У Београду је у то време деловало још доста четничких и недићевских илегалаца. Покренуо је акцију хватања истакнутог четничког обавештајца и команданта.[1] Четнички командант је намеравао да побегне из Београда авионом у време Првомајске прославе, очекујући слабију пажњу органа безбедности нове државе.[1] Међутим Озна је на време открила његове намере, па га је Ђуро Бошковић сачекао у заседи крај Старог аеродрома.[1]

Ђуро Бошковић је 1. маја увече зауставио ауто са четницима, који су онда запуцали.[1] У том пушкарању тешко су рањени Бошковић и још један припадник Озне Стјепан Фунарић.[1] Четнике су касније током ноћи гањали и убили припадници служби безбедности.[1] Тешко рањени Ђуро Бошковић превезен је у болницу, где је и преминуо 2. маја 1945.[1] Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[1]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Пали непобеђени 1944—1964. Београд: Савезни одбор за прославу двадесете годишњице службе унутрашње безбедности. 1964. 
  • Дедијер, Владимир (1953). Прилози за биографију Јосипа Броза Тита том II. Београд: „Култура”. 
  • Лопушина, Марко (1995). Убиј ближњег свог. Београд. 
  • Друга далматинска пролетерска бригада. Сплит: Институт за хисторију радничког покрета Далмације. 1982. 
  • Јанковић, Блажо (1975). Четврта пролетерска црногорска бригада. Београд: Војноиздавачки завод. 
  • Четврта пролетерска црногорска бригада Зборник сећања. Београд: Војноиздавачки завод. 1969. 
  • Сутјеска, Зборник радова, књига 5. Београд: Војноиздавачки завод. 1961. 
  • Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа, том 3, књига 4. Београд: Војноиздавачки завод. 1953.