Ђурђу

Град у Румунији

Ђурђу или Ђурђево (рум. Giurgiu) град је у Румунији. Она се налази у јужном делу земље, у историјској покрајини Влашка. Ђурђу је управно средиште истоименог округа Ђурђу.

Ђурђу, Ђурђево
Giurgiu
Giurgiu-clock-tower.jpg
Ђурђу - Торањ са часовником као заоставштина турске владавине градом
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Румунија
ОкругЂурђу
Становништво
Становништво
 — 2011.61.353[1][2]
Географске карактеристике
Координате43° 54′ 03″ СГШ; 25° 58′ 26″ ИГД / 43.900833° СГШ; 25.973889° ИГД / 43.900833; 25.973889
Површина- km2
Ђурђу, Ђурђево на мапи Румуније
Ђурђу, Ђурђево
Ђурђу, Ђурђево
Ђурђу, Ђурђево на мапи Румуније
Веб-сајт
www.primaria-giurgiu.ro

Ђурђу је према последњем попису из 2002. године имао 69.345 становника.

Код Ђурђуа се налази једини данас постојећи гранични прелаз између Румуније и Бугарске преко веома дуге границе на Дунаву. Наспрам Ђурђуа се налази значајни бугарски град Русе.

ГеографијаУреди

Град Ђурђу налази се у јужном делу историјске покрајине Влашке, у оквиру уже области Мунтеније. Ђурђу се образован у средишњем делу Влашке низије, на месту где се алувијална тераса низије најближе приближава Дунаву, што је ово место учинило погодним за његов прелазак и образовање трговишта, касније града.

ИсторијаУреди

Подручје око Ђурђева било је густо насељено у време Дачана (1. век пре Христа). На подручју данашњег Ђурђева, налазио се Теодораполис. Град који је саградио ромејски цар Јустинијан (483-565).

Град су вероватно у 14. веку као луку на Дунаву основали трговци из Ђенове, који су основали банку и трговали свилом и сомотом. Једна од теорија је да су град назвали по заштитнику Ђенове, Светом Ђорђу.

Први пут се помиње 1395. године, за време владавине влашког војводе Мирче I Старијег, а Османлије су га освојили 1420. године ради контроле дунавског саобраћаја. Османлије су град назвали Јаргоу(Yergöğü). На турском Yer 'место/земља' + Göğü 'небо'. Мада је име вероватно дато због сличности између романског изговора "Giorgo" и турског "Yergöğü".

Као утврђени град, Ђурђево је често имало улогу у ратовима за освајање доњег Дунава. То је било место октобарске битке за Ђурђево 1595. године. Ту су биле и борбе влашког кнеза Михајла Храброг (1593-1601) против Турака, као и каснијег руско-турског рата (1787-1792). Град Ђурђево био је спаљен 1659. године. Османлије су 1771. године изградиле сахат-кулу у Ђурђеву као надзорну кулу за дунавски саобраћај. 1829. године утврђење је срушено, и остао је само замак на острву Слобозија, који је мостом повезан са обалом.

Током комунистичког режима (1952-1954), СССР је помогао изградњу ткз. Моста пријатељства између Ђурђева и Русеа у Бугарској.

Срби у ЂурђевуУреди

У том живописном румунском градићу Ђурђеву на Дунаву било је много Срба. Славни српски богаташ, трговац и бродовласник "Капетан Миша" - Миша Анастасијевић је ту имао своју привремену "камарашију". Та трговачка агенција имала је малену посаду поузданих чиновника: пословођа, секретар, новчар (касир), две кантарџије и чувар.[3] Поред бироа, на Дунаву је Мишина компанија имала велико складиште (магазу) за робу.

Једну српску књигу набавили су у Букурешту, Срби купци из Ђурђева: Стелијан Георгију, Димитрије Христић, Христифор Стефановић.

Бугарску историјску књигу купили су у Букурешту 1836. године, тамошњи житељи: Константин Икономовић и Константин поп Лука.[4]

Живот Наполеонов који је описао Александар Дима, превео је 1850. године на српски језик Љубомир Ненадовић. Ту књигу су набавили тада у Рушчуку, боравећи послом, неки Срби из Ђурђева. Помињу се у списку пренумераната, које је окупио њихов земљак Јован Јовичић из Рушчука: Константин Анастасијевић експедитор солске компаније у Ђурђеву, Јова Ивелић "материјалиста" и трговац житарски у Ђурђеву и Австатије Антон трговац у Ђурђеву.[5]

Књигу руског историчара Гилфердинга, преведену на српски језик од стране Милићевића, набавили су у Букурешту Срби Ђурђевчани 1857. године. Били су то први људи места: Анастас Анастасијевић "староста" (кнез), Ђорђе Јовановић секретар код "старосте", Недељко Андрејевић трговац, Михаил Аврамовић комисионер, Никола Шљивић комисионер, Николај Поповић житељ, Максим Тодоровић житељ.[6]

Године 1871. затворено је Ђурђевачко српско училиште (школа). Покојни Григорије Поповић је завештао тој школи 300 златника аустријских годишње. Очекивало се да ће његов син наследник Николај Поповић то одржати. -->

СтановништвоУреди

У односу на попис из 2002., број становника на попису из 2011. се смањио.

Демографија
1966.1977.1992.2002.2011.
39.19951.54474.19169.58761.353

Матични Румуни чине већину градског становништва Ђурђуа, а од мањина присутни су једино Роми.

ЗнаменитостиУреди

Значај града Ђурђуа је велик тиме што је то најближа дунавска лука граду Букурешту (60ак km), као и гранично положај на магистралном правцу Букурешт-Софија.

Партнерски градовиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. ^ „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 5. 8. 2013. 
  3. ^ "Гласник Српског ученог друштва", Београд 71/1890.
  4. ^ Иван Кајданов: "Кратко начертаније на всеобшћата историја", Будим 1836. године
  5. ^ Александар Дима: "Наполеон Бонапарта или тридесет година Француске историје", Београд 1850. године
  6. ^ Гилфердинг: "Писма из историје Срба и Бугара", превод, Београд 1857. године

Спољашње везеУреди