Јанко Катић

Јанко Катић (17??–1806 †) био је српски војвода и један од организатора Првог српског устанка (1804–1813). Учествовао је у устанку од првог дана, био је важан обор-кнез шабачког округа и био је један од најхрабријих заповедника, толико утицајан као војни и политички вођа да су га многи држали као другог само Карађорђа Петровића, у Шумадији.[1]

Јанко Катић
Јанко Катић.jpg
Датум рођења17??.
Место рођењаРогача
  Османско царство
Датум смрти1806.
Место смртиКрнић, данас општина Владимирци
  Османско царство

ПореклоУреди

Све­до­че­ње о Јан­ку Ка­ти­ћу за­сно­ва­но је на књи­зи ко­ју је ура­дио Ми­ли­во­је Ка­тић, по до­ку­мен­ти­ма на­ђе­ним у ар­хи­ви­ма. За са­да не­ма по­у­зда­них по­да­та­ка на осно­ву ко­јих се мо­же утвр­ди­ти по­ре­кло ове по­ро­ди­це. На­род има не­ко­ли­ко вер­зи­ја. Пре­ма јед­ном пре­да­њу, Ка­ти­ћи су се до­се­ли­ли са Ста­рог Вла­ха, из ју­го­за­пад­не Ср­би­је, док им је пр­во­бит­на по­стој­би­на би­ла Цр­на Го­ра. Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, по­ре­клом су из Хер­це­го­ви­не, а по тре­ћој – са Ко­со­ва. Зна се да се Јан­ков отац Јо­ван у Ро­га­чу до­се­лио по­ло­ви­ном 18. ве­ка. Ве­ћи­на исто­ри­ча­ра сма­тра да је он имао три си­на, Мар­ка, Јан­ка и Сте­ва­на, али има и оних ко­ји твр­де да је имао и че­твр­тог Ни­ко­лу – при­ча Жив­ка – Ци­ца Ма­ри­чић, чла­ни­ца Оп­штин­ског ве­ћа Со­по­та за­ду­же­на за кул­ту­ру и обра­зо­ва­ње, о жи­во­ту, по­ре­клу, на­чи­ну ра­то­ва­ња, љу­ба­ви­ма и по­ги­би­ји Јан­ка Ка­ти­ћа. Она је и про­фе­сор­ка срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти ро­дом из Ро­га­че.[2]

Јед­ни сма­тра­ју да је Ни­ко­ла Јан­ку брат по мај­ци, а дру­ги да је био Јан­ков се­стрић до­ве­ден у Ка­ти­ће или чак и „уљез” у овој породици. У сва­ком слу­ча­ју, у Ро­га­чи су у то вре­ме жи­ве­ла два чо­ве­ка по име­ну Ни­ко­ла Ка­тић. О то­ме све­до­че два гро­ба, је­дан је у пор­ти ро­гач­ке цр­кве. Један Ни­ко­ла био је вој­во­да, кнез и су­ди­ја. Дру­ги Ни­ко­ла са­хра­њен је на ро­гач­ком гро­бљу.

Јан­ко је имао и три се­стре. Јед­на од њих, Пе­ру­ни­ка, би­ла је ле­по­ти­ца. Њу су угра­би­ли Тур­ци и од­ве­ли у Бе­о­град за Омер-агу. Она је ус­пе­ла да на­го­во­ри агу да јој до­ве­де оми­ље­ног бра­та. Та­ко је Јан­ко као де­чак сти­гао у Бе­о­град у се­стри­ну ку­ћу. Из­ра­стао је у на­о­чи­тог мла­ди­ћа и ту је на­у­чио тур­ски и са­вла­дао вој­нич­ке ве­шти­не.

Упра­во на овом ме­сту ја­вља­ју се и пр­ве при­че о Јан­ку и ње­го­вој љу­ба­ви. О том де­лу ње­го­вог жи­во­та по­сто­је две вер­зи­је.

Пре­ма јед­ној при­чи, Јан­ко се за­љу­био у Омер-аги­ну ле­пу се­стри­чи­ну Еми­ру. По­др­жа­ва­ла их је Пе­ру­ни­ка, али не и Омер-ага. Јед­ном их је ухва­тио за­јед­но и ису­као са­бљу да по­се­че Јан­ка, али су му се ис­пре­чи­ле Еми­ра и Пе­ру­ни­ка. За то вре­ме Јан­ко је ус­пео да по­бег­не у шу­му, па у Ро­га­чу, а за­тим да се при­кљу­чи хај­ду­ци­ма. Еми­ра и он су се рас­та­ли, али се ни­су за­бо­ра­ви­ли. Оста­ли су у ве­зи по­мо­ћу по­вер­љи­вих гла­сни­ка. Еми­ра је, ка­жу, чак и кре­ну­ла у по­тра­гу за њим. На­жа­лост, уме­сто Јан­ка код Шап­ца је на­и­шла на ње­го­ву по­смрт­ну по­во­р­ку. При­ча се чак и да се уби­ла из Јан­ко­вог пи­што­ља.

Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, Јан­ко­ва љу­бав зва­ла се Ха­ни и би­ла је ве­ре­на за се­стри­ћа Али­је Гу­шан­ца, ствар­ног го­спо­да­ра Бе­о­гра­да. Њи­хо­ву љу­бав спре­чио је Ах­мет-бег, Ха­нин зет.[2]

БиографијаУреди

 
Споменик Јанку Катићу у Крнићу.

Јанко Катић је рођен у Рогачи испод Космаја, 70-их година 18. века.[3] У младости је углавном живео у Београду са сестром, која је била удата за Турчина. У то време научио је турски језик, што би му касније користило. Међутим, он се лоше договорио са мужем своје сестре и био је приморан да оде и врати се у Рогачу. У региону је планиран устанак и он се придружио устанку и постављен за кнеза једне од бивших османских нахија, а како је био познат по томе што је био праведан, разборит и јуначан, брзо је постао главни командант београдске нахије. Имао је добар изглед, у скупштинама је био добар говорник, а у биткама је био врло прилагодљив, спретан и јуначки поглавица. Био је популаран у народу, а савременици су га називали „разборитим и јуначким Јанком“. Био је једна од најважнијих личности Првог српског устанка.

Учествовао је у свим биткама од почетка: Београду, Пожаревцу, Руднику, Врбици итд. Он, Васа Чарапић и Сима Марковић командовали су са 4.000 војника који су опседали Београд.[4] Карђорђе га је послао у борбу у Мачви, 1806. године, као помоћ. Показао је сјајне вештине, а након паљења села Совљак убио је 65 Турака и узео оно што су раније запленили. Погинуо је у борби против Османлија око Шапца, у селу Крнић, непосредно пре Мишарске битке.

Његова смрт била је велики губитак за српске револуционаре. Иако је био близак пријатељ Карађорђа, био је део политичке групе која је тежила решавању Вождове аутократије. Из његове породице потекло је још неколико револуционара. Његов брат Јакоб Катић такође је био борац за слободу, револуционар.

Мемоаристи кажу да је био један од највећих јунака свога времена и да је био веома речит и паметан, један од ретких писмених устаника и војвода. Истицао се као преговарач (перфектно је говорио турски језик) и био је један од најбољих говорника.[3]

У Музеју Првог српског устанка, у Орашцу код Аранђеловца[5], изложено је Јанково сачувано оружје као што су: јатаган белосапац[6] и пиштољ кремењак[7]. Јанку Катићу је 2004. године подигнут бронзани споменик у Рогачи, рад вајара Миланка Мандића. Споменик је висине 2,4 метара.[3] У центру села Крнић постављен је споменик Јанку Катићу 1954. године, на 150 година од почетка Првог српског устанка.

По њему је названа ОШ „Јанко Катић” Рогача.

ТумачУреди

 
Јанко Катић
(Музеј Први српски устанак)

Учествовао је заједно са Карађорђем 10. маја 1804. на преговорима са Турцима у Земуну под покровитељством аустријског генерала Женеја. Карађорђе је на тај састанак водио Катића као тумача. За време састанка видео се пламен запаљених српских кућа на другој страни Саве, па је Катић на то скочио и показао аустријском генералу шта раде дахије.[8] Катић се обратио и Турцима и позвао на мегдан Кучук Алију. Био је главни тумач када је Карађорђе преговарао са Бећир-пашом, кога је Порта послала да се погубе дахије и смири стање.[9] Након погубљења дахија био је и у делегацији, коју је Карађорђе послао код Бећир паше са српским захтевима. Учествовао је са Карађорђем у ослобађању Краљева (тада Карановца).[10] Заједно са Карађорђем предложио је да се приходи са скела и таксе које се ту наплаћују ставе на располагање Савету.[11] Почетком 1805. поделио је мегдан код Белих вода са Гушанчевим сестрићем. Јаков Ненадовић и Јанко Катић су били после вожда најистакнутије личности у првим устаничким годинама и сматрали су да би Совјетом могли да ограниче вождову власт.[12] Међутим када су они у августу 1805. сазвали скупштину за оснивање Правитељствујушчег совјета у Боговађи Карађорђе је истовремено сазвао скупштину у Борку и спречио да Боговађа постане седиште Савета.[13] Карађорђе је на тај начин показао да он одлучује о свему.[13][14]

Предсказање о смртиУреди

Јан­ко је, како народ говори, пред­ви­део сво­ју смрт. Уочи бор­бе код Шап­ца у јаг­ње­ћој плећ­ки ви­део је да се спре­ма зло. Ње­го­во пред­ска­за­ње се оства­ри­ло. На­стра­дао је у се­лу Кр­нић код Шап­ца. Убио га је Тур­чин при­ли­ком пре­да­је. Не зна се ко­ли­ко је имао го­ди­на јер не­ма про­ве­ре­них по­да­тка ка­да је ро­ђен. Сма­тра се да је имао не­што ви­ше од три­де­се­так ка­да је стра­дао. Ње­го­ви зем­ни оста­ци пре­ба­че­ни су из Сиб­ни­це 1934. го­ди­не у Ро­га­чу. На­ла­зе се у спо­мен-ко­стур­ни­ци у Цр­кви Све­те Тро­ји­це.[2]

РеференцеУреди

  1. ^ Petrovich, стp. 47
  2. ^ а б в Васиљевић, Бранка. „Јанко Катић – десна рука вожда Карађорђа”. Politika Online. Приступљено 23. 7. 2021. 
  3. ^ а б в Општина Сопот: Војвода Јанко Катић, војвода Првог српског устанка Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2012), Приступљено 18. 2. 2018.
  4. ^ Суботић, стp. 103
  5. ^ „Дневник: Музеј Први српски устанак посетило више од 150.000 особа, Танјуг”. dnevnik.rs. 16. 2. 2013. Архивирано из оригинала на датум 5. 12. 2014. Приступљено 18. 2. 2013. 
  6. ^ Историјски музеј Србије: Јатаган белосапац Јанка Катића Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015), Приступљено 18. 2. 2013.
  7. ^ Историјски музеј Србије: Пиштољ кремењак Јанка Катића Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015), Приступљено 18. 2. 2013.
  8. ^ Р. Љушић, Вожд Карађорђе књига 1, 2. издање, Београд, 2000.
  9. ^ Баталака стр. 149
  10. ^ Баталака стр. 167
  11. ^ Баталака стр. 186, 187
  12. ^ Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 114
  13. ^ а б Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 118
  14. ^ „Јанко Катић”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 24. 7. 2017. Приступљено 23. 7. 2021. 

Спољашње везеУреди