Јахја-пашина џамија у Београду
Јахја-пашина џамија, позната још као Имарет и Синџирли џамија била је једна од београдских џамија. Изградио ју је смедеревски санџакбег Мехмед-паша Јахјапашић 1548/49. године, а срушена је 1878. године. Налазила се на прометном месту у Доњој чаршији на Дорћолу.
| Јахја-пашина џамија | |
|---|---|
| Основне информације | |
| Локација | Београд, Србија |
| Религија | ислам |
| Град | Београд |
| Архитектонски опис | |
| Оснивач | Мехмед-паша Јахјапашић |
| Оснивање | 1548/1549. обнова: 1741. године |
| Датум рушења | 1878. |
Историјат уреди
Џамија се налазила у Доњој чаршији на Битпазару односно на простору дорћолског угла, између садашњих улица Цара Душана (некада Видинска), Дубровачке (Кафанска), Скендер-бегове и Книћанинове.[1] О њеној локацији сведочи и Капер који бележи да је на Бит-пазару тражио „Уста-Хасана, лулеџију који живи код Џинџирли џамије”.[2][3]
По хронистику изнад врата џамије који је превео Евлија Челебија, Јахја-пашину џамију изградио је син Јахја-паше, Мехмед-паша Јахјапашић, смедеревски санџакбег 1548/49.[4] Поред ње, Јахјапашић је изградио мердесу, каравансарај и имарет због којег се вероватно она назвала Имарет џамијом. Наводи се да је била једна од најлепших и највећих џамија у вароши, а налазила се у склопу јавних грађевина које је Мехмед-паша Јахјапашић подигао као прву скупину јавних зграда после 1521. године.[4] Страдала је 1688. године, а за време аустријске окупације (1717—1739) служила је фрањевцима. Обновљена је 1741. године из ђумрука и из вакуфа Јахја-паше Хатибзада, а срушена 1878. године.[4][5]
Архитектура првобитне џамије разликовала се од архитектуре обновљене џамија. Према Евлији Челебији, имала је главну куполу од лаког материјала, четири бочне куполе прекривене оловом, предворје и бочне тремове с куполама које су такође биле прекривене оловом.[4][6] Након обнове била је џамија уобичајеног типпа од камена, с квадратном основом и заданом калотом. Дужина квадратне основе износила је око 14 м.[4]
Јахја-пашину џамију је народ од 19. века називао Синџирли-џамијом. Елезовић истиче да је то било зато што је имала неке ланце који су висили изнад врата, а који нису били реткост на џамијама и спречавали су стоку да проваљује унутра.[6] Трајковић бележи да су ланци били омотани око минарета: „...синџирли-џамија у Душановој улици, на месту где је данас парно купатило, имала је она око свога минарета многе окачене синџире, о којима су висила повећа кандила, горећи по целу ноћ“.[6][7]
Према Ђ. Б. Бродану „на великом тргу је била једна разваљена џамија и поред ње остаци турског бунара. Звала се Сингиргиами, од Сингир, ланци, и гиами, џамија, зато што је као порте неких наших цркава, била окружена ланцима везаним за кочиће“.[8] Евлија Челебија пише о Имарет џамији следеће: „Будући да се ова налази у Доњој чаршији на прометном месту, она је добро посећена.[6] Премда јој средишња купола није грађена од тврдог материјала, ипак су јој побочне куполе у сва четири угла, предворје и побочни тремови покривени оловом.[6] Ова светла џамија је понос шехера Београда. Над њеним вратима са југоисточне стране налази се натпис који гласи: Кад Зејни виде (њено довршење) рече јој хроностих: Богомоља сљедбеника свјетлог божјег посланика. 955 (1548/49).
У Београду је као муфтија умро некадашњи шејху-л-ислам Абдуррахим ефендија па је сахрањен испред михраба ове џамије“[9]. У њеном дворишту се налазио и гроб Мунири ефендије.[6][10][11]
Референце уреди
- ^ „Да ли сте знали да је Београд имао преко 50 џамија”. vidovdan.org. 17. 6. 2018.
- ^ Обрадовић 2014, стр. 122
- ^ Ђурић-Замоло, 1977: 33-35
- ^ а б в г д „Dr Divna Đurić-Zamolo : DŽAMIJE U UŽOJ SRBIJI IZ XIV-XIX VIJEKA”. focanskidani.wordpress.com. Приступљено 12. 10. 2021.
- ^ „OBNOVLJENA JAHJA PASINA DZAMIJA U BEOGRADU”. vdocuments.net. Приступљено 12. 10. 2021.
- ^ а б в г д ђ „Џамије из прошлости Београда (Mosques from Belgrade's past)”. researchgate.net. Приступљено 11. 10. 2021.
- ^ Ђурић-Замоло, 1964-1965: 132
- ^ Ђурић-Замоло, 1964-1965: 133
- ^ Челеби 1967, стр. 86
- ^ Челеби 1967, стр. 94
- ^ „Jahja-pašina džamija iz prošlosti Beograda”. bejtulhikma.wordpress.com. Приступљено 24. 1. 2016.
Литература уреди
- Ђурић-Замоло, Д. (1964-1965). Прилог познавању београдских џамија. Прилози за оријенталну филологију, 14-15, 123-140.
- Обрадовић, Д. (прир.). (2014). Стари Београд: путописи, мемоари, кафане и механе. Београд: Етхос.
- Ђурић-Замоло, Д. (1977). Београд као оријентална варош под Турцима 1521-1867. Београд: Музеј града Београда.
- Челеби, Е. (1967). Путопис – одломци о југословенских земаља (Хазим Шабановић, прев.). Сарајево: Свјетлост
- Фотић, Александар (1991). „Девет прилога историји турског Београда”. Годишњак града Београда. 38: 103—112.
- Фотић, Александар (1991). „Дефтери фодула београдског имарета Мехмед-паше Јахјапашића” (PDF). Балканика. 22: 57—74. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 12. 2021. г. Приступљено 12. 12. 2021.
- Фотић, Александар (1992). „Улога вакуфа у развоју оријенталног града: Београдски вакуф Мехмед-паше Јахјапашића”. Социјална структура српских градских насеља (XII-XVIII век). Смедерево: Музеј у Смедереву. стр. 149—159.
- Fotić, Aleksandar (2001). „Yahyapaşa-Oğlu Mehmed Pashaʹs Evkaf in Belgrade”. Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae. 54 (4): 437—452.
- Fotić, Aleksandar (2005). „Belgrade: a Muslim and non-Muslim cultural centre (Sixteenth-Seventeenth centuries)”. Provincial Elites in the Ottoman Empire: Helcyon Days in Crete V. Rethymno: Crete University Press. стр. 51—75.
- Фотић, Александар (2018). „Марсиљијев плен: Турски документи о селима београдског вакуфа Мехмед-паше Јахјапашића” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 39: 47—101.