Једнопартијска држава

Једнопартијска држава или једнопартијски систем је ауторитативни и тоталитарни облик државног уређења са једном политичком партијом, која поставља све државне функционере из својих редова и врши утицај на све делове друштва.[1] У највећем броју случајева, друге партије бивају стављене ван закона. Идеологија политичке партије у једнопартијској држави је готово увек екстремна, било да се односи на левицу, тј. комунизам или десницу, тј. нацизам, фашизам, националистичке војне диктатуре, те апсолутистичке монархије.

  Предсједничке републике са пуним предсједничким системом.
  Државе са полупредсједничким системом.
  Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
  Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
  Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
  Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
  Апсолутне монархије.
  Једнопартијске државе.
  Војне диктатуре.

Понекад, у држави формално влада вишепартијски систем (страначки плурализам), али и даље постоји владајућа партија која има доминантан утицај у влади и парламенту.

Владавина Комитета уније и напретка (CUP) у Османском царству након османског државног удара 1913. сматра се првом једнопартијском државом.[2]

КонцептУреди

Једнопартијске државе се објашњавају разним методама. Заговорници једнопартијске државе најчешће тврде да је постојање одвојених партија у супротности са националним јединством. Други тврде да је једна странка авангарда народа, те да се стога њено право да влада не може легитимно довести у питање. Совјетска влада је тврдила да више партија представља класну борбу и због тога је Совјетски Савез правно овластио и признао једну партију која је водила пролетаријат, односно Комунистичку партију Совјетског Савеза.

Неке једнопартијске државе забрањују само опозиционе партије, док дозвољавају савезничким странкама да постоје као део сталне коалиције као што је народни фронт. Међутим, ове странке су у великој мери или потпуно потчињене владајућој странци и морају прихватити монопол владајуће партије као услов свог постојања. Примери за то су Народна Република Кина под Уједињеним фронтом, Национални фронт у бившој Источној Немачкој и Демократски фронт за поновно уједињење Кореје у Северној Кореји. Друге могу да ставе ван закона све друге странке, али да допусте нестраначким члановима да се кандидују за законодавна места као независни, као што је био случај са тајванским покретом Тангвај 1970-их и 1980-их, као и на изборима у бившем Совјетском Савезу. Други могу и да ставе ван закона све друге странке и да укључе чланство у партији као предуслов за обављање јавних функција, као што је у Туркменистану под владавином Сапармурата Нијазова или Заиру под Мобутуом Сесе Секоом.

У својим земљама, доминантне странке које владају једнопартијским државама често се називају једноставно Партија. На пример, у контекстру Совјетског Савеза, Партија је означавала Комунистичку партију Совјетског Савеза; у се у Републици Замбији пре 1991. године, односила се на Уједињену националну партију независности.

Већином једнопартијских држава влада једно од следећег:

  1. Партија која подржава идеологију марксизма–лењинизма и авангардизма (понекад се описују као „комунистичке државе“, као што је Совјетски Савез)
  2. Партија која подржава националистичку или фашистичку идеологију (као што је Краљевина Италија под Националном фашистичком партијом или Немачка под Нацистичком партијом)
  3. Странка која је дошла на власт након независности од колонијалне владавине. Једнопартијски системи често произлазе из деколонизације, јер једна партија добија доминантну улогу у ослобађању или борби за независност.

Једнопартијске државе се обично сматрају ауторитарним, у мери у којој су повремено тоталитарне. С друге стране, не функционишу све ауторитарне или тоталитарне државе према једнопартијском систему. Неке, посебно међу апсолутним монархијама и војним диктатурама, немају потребу за владајућом странком, па стога све политичке партије чине нелегалним.

Садашње једнопартијске државеУреди

Према подацима из 2022 the following countries are legally constituted as one-party states:

Земља Шеф странке Назив лидера Партија Идеологија Датум успостваљања Трајање Напомене
  Кина Си Ђинпинг Генерални секретар   Комунистичка партија Кине Социјализам са кинеским карактеристикама 1. октобар 1949 72 године, 218 дана Предводи Уједињени фронт
  Куба Мигел Дијаз Канел Први секретар   Комунистичка партија Кубе Марксизам-лењинизам, фиделизам, чегеваризм, левичарски национализам 16. април 1961 61 година, 21 дан
  Еритреја Исајас Афеверки Председавајући   Народни фронт за демократију и правду еритрејски национализам, етатизам 24. мај 1993 28 година, 348 дана
  Лаос Тонглоун Сисоулит Генерални секретар   Народна револуционарна партија Лаоса Кајсон фомвиханска мисао 2. децембар 1975 46 година, 156 дана
  Северна Кореја Ким Џонг Ун Генерални секретар   Радничка партија Кореје Џуче идеја, сонгун 10. октобар 1945 76 година, 209 дана Предводи Демократски фронт за поновно уједињење отаџбине
  Сахарска Арапска Демократска Република Брагим Гали Генерални секретар   Полисарио Сахарски национализам, социјалдемократија 27. фебруар 1976 46 година, 69 дана
  Вијетнам Нгујен Фу Чонг Генерални секретар   Комунистичка партија Вијетнама Хо Ши Минова мисао, социјалистички оријентисана тржишна економија 2. септембар 1945 76 година, 247 дана

Бивше једнопартијске државеУреди

Земља Партија Идеологија Датум успостављања Датум расформирања Континент
  Османско царство Партија уније и прогреса[3] Итихадизам 11. јун 1913. 1918 Азија/Европа
  Тинокиста Костарика Пеликвистка партија Национализам 1917 1919 Северна Америка
  Турска (једнопартијски период)   Републиканска народна партија Кемализам 1923 1945 Азија/Европа
  Камбоџа (сангкумска ера) Сангкум Кмерски национализам, национални конзервативизам, ројализам, етатизам, будистички социјализам, економски национализам 1955 1970 Азија
  Камерун Камерунски народни демократски покрет Велики шатор, национализам, франкофилија 1975 1990 Африка
  Тунис Нео Дестур Туниски национализам, бургибизам 1963 1964 АФрика
  Тунис Социјалистичка дестуријска партија Туниски национализам, секуларизам, бургибизам 1964 1981 Африка
  Туркменистан Социјалистичка дестуријска партија Туркменски национализам, секуларизам, друштвени конзервативизам, свеобухватна партија 1992 2008 Азија
  Република Кина[Note 1]/Тајван   Куоминтанг Тридемизам 1. јул 1925. 15. јул 1987. Азија
  Сиријска Република Арапски ослободилачки покрет Панарабизам, модернизам, прозападњаштво 1953 1954 Азија
  Република Афганистан Национална револуционарна партија Паштунски национализам, паштунизација, антикомунизам, републиканизам, секуларизам 14. фебруар 1977.[4][5] 28. април 1978. Азија
  Алжир   Фронт националног ослобођења Арапски социјализам, алжирски национализам, панарабизам, антиимперијализам 1962 1989 Африка
  Бангладеш Бангладешкa Кришак Срамик Авами лига Бенгалски национализам, социјализам 1975 1975 Азија
  Бурма   Бурманска партија социјалистичког програма Бурмански пут ка социјализму 1962 1988 Азија
  Зеленортска Острва   Афричка партија за независност Гвинеје и Зеленортских Острва Комунизам, марксизам-лењинизам 1975 1980 Африка
  Зеленортска Острва Афричка партија за независност Зеленортских Острва Комунизам, марксизам-лењинизам 1980 1990 Африка
  Централноафричка Република Покрет за друштвену еволуцију црне Африке Афрички национализам, антиимперијализам, прогресивизам, антиимперијализам 1962 1980 Африка
  Џибути Народни рели за напредак Интереси Исе 1977 1992 Африка
  Екваторијална Гвинеја Уједињена национална радничка партија Афрички национализам, персонализам, антиимперијализам, антиколонијализам, антирасизам, панафриканизам, анти-интелектуализам 1970 1979 Африка
  Египат Арапска социјалистичка унија Арапски национализам, арапски социјализам, панарабизам, насеризам 1962 1976 Африка
  Еритреја   Еритрејски народноослободилачки фронт Левичарски национализам 1991 (Привремена влада)

1993 (Призната држава)

1994 Африка
  Гана Convention People's Party Нкрумајизам, афрички социјализам, афрички национализам, панафриканизам 1964 1966 Африка
  Гвинеја Демократска партија Гвинеје – Афрички демократски скуп Афрички национализам, афрички социјализам, панафриканизам 1958 1984 Африка
  Гвинеја Бисао Афричка партија за независност Гвинеје и Зеленортских Острва Комунизам, марксизам-лењинизам 1974 1991 Африка
  Индонезија Индонежанска национална партија Национализам, мархенизам 17. август 1945. 3. новембар 1945. Азија
   Ирак Ирачка арапска социјалистичка унија Арапски национализам, арапски социјализам, панарабизам, насеризам 1964 1968 Азија
   Ирак   Арапска социјалистичка Баас партија (Национални напредни фронт) Бааски садамизам 1968 2003 Азија
  Либија Либијска арапска социјалистичка унија Арапски национализам, арапски социјализам, панарабизам, насеризам, национализам 1971 1977 Африка
  Демократска Република Мадагаскар Национални фронт за одбрану револуције Левичарски национализам, научни социјализам 1976 1989 Африка
   Мали Суданска унија – Афрички демократски скуп Афрички национализам, афрички социјализам, панафриканизам 1960 1968 Африка
  Мали Демократска унија народа Малија Афрички социјализам, демократски централизам 1976 1991 Африка
  Мауританија Мауританска народна партија Национализам, централизам, исламски социјализам 1961 1978 Африка
  Сао Томе и Принсипе Покрет за ослобођење Сао Томе и Принсипеа / Социјалдемократска партија Комунизам, марксизам-лењинизам 1975 1990 Африка
  Сенегал Социјалистичка партија Сенегала Афрички национализам, афрички социјализам 1966 1974 Африка
  Сејшели Народни напредни фронт Сејшела Комунизам, марксизам-лењинизам 1977 1991 Африка
  Сијера Леоне Свинародни конгрес Афрички национализам, демократски социјализам 1978 1991 Африка
  Демократска Република Судан   Суданска социјалистичка унија Арапски национализам, арапски социјализам, антикомунизам 1971 1985 Африка
  Сирија   Арапска социјалистичка Баас партија (Национални напредни фронт) Нео-Баас 1963 27. фебруар 2012.[6][7] Азија

НапоменеУреди

  1. ^ The Република Кина controlled the mainland from 1912 to 1949 and the island of Taiwan since 1945, in which the ROC currently administers the Free area. This government served China in the United Nations from 1945 to 1971. See Political status of Taiwan and the One-China policy for various viewpoints.

РеференцеУреди

  1. ^ Clark, William Roberts; Golder, Matt; Golder, Sona Nadenichek (23. 3. 2012). Principles of Comparative Politics (на језику: енглески). SAGE. ISBN 9781608716791. 
  2. ^ Bozarslan, Hamit (2019). „Afterword: Talaat’s Empire: A Backward Country, but a State Well Ahead of Its Time”. End of the Ottomans - The Genocide of 1915 and the Politics of Turkish Nationalism (на језику: енглески). I. B. Tauris. стр. 330. ISBN 978-1-7867-3604-8. 
  3. ^ Bozarslan, Hamit (2019). „Afterword: Talaat’s Empire: A Backward Country, but a State Well Ahead of Its Time”. End of the Ottomans - The Genocide of 1915 and the Politics of Turkish Nationalism (на језику: енглески). I. B. Tauris. стр. 330. ISBN 978-1-7867-3604-8. 
  4. ^ Afghanistan: A Country Study
  5. ^ „Afghanistan 1977”. Princeton University. Архивирано из оригинала на датум 6. 4. 2012. 
  6. ^ „Presidential Decree on Syria's New Constitution”. Syrian Arab News Agency. 28. 2. 2012. Приступљено 14. 3. 2012. 
  7. ^ Chulov, Martin (27. 2. 2012). „Syrian regime rockets bombard Homs”. The Guardian. Guardian News and Media. Приступљено 14. 3. 2012. 

Спољашње везеУреди