Јелисавета Фјодоровна

Јелисавета Фјодоровна
Јелисавета Фјодоровна
	Јелисавета Фјодоровна
Лични подаци
Датум рођења	1. новембар 1864.
Место рођења	Дармштат, Немачка конфедерација
Датум смрти	18. јул 1918. (53 год.)
Место смрти	Алапајевск, Руска СФСР
Породица
Супружник	Grand Duke Sergei Alexandrovich of Russia
Родитељи	Лудвиг IV; Алиса од Велике Британије
Династија	Хесен

Света преподобномученица Јелисавета Фјодоровна Руска (рус. Елизавета Фёдоровна; Дармштат, 1. новембар 1864 — Алапајевск, 18. јул 1918) руска је кнегиња из руске царске династије Романов. У православној цркви чува се успомена на њу и њено мученичко страдање, заједно са члановима руске царске династије Романов, њеном пријатељицом монахињом Варваром и другима, међу којима је и кнез Јован Константинович, ожењен Јеленом — сестром краља Александра Карађорђевића.

Они су, дан након погубљења породице Романових, претучени и живи бачени у окно оближњег напуштеног рудника. Пошто нису пали на дно окна, већ се задржали на неком од испуста, из окна су се још неколико дана чуле њихове молитве и духовне песме након чега су преминули од глади и задобијених повреда. Њихова тела су пронађена и кришом пребачена у Кину, а велику кнегињу са сестром Варваром пренели су у Јерусалим, где се и данас налазе у манастиру Марије Магдалене на Јелеонској гори.

Биографија уреди

Велика кнегиња Јелисавета са супругом Сергејом

Замонашена кнегиња Јелисавета

Велика кнегиња Јелисавета је рођена 1. новембра 1864. године. Родитељи су јој били велики војвода Лудвиг IV од Хесена и Рајне и британска принцеза Алиса. Преко своје мајке, Св. Јелисавета је била унука краљице Викторије. Кад је порасла, сматрана је једном од најлепших жена Европе тог времена. Старија је сестра последње руске царице Александре.

Удала се 15. јуна 1884. за великог кнеза Сергеја Александровича, сина руског цара Александра Другог. Из лутеранства је прешла у православну веру.

Дана 18. фебруара 1905. Сергеј је настрадао у атентату и пошто нису имали деце, велика кнегиња Јелисавета је одлучила да остатак живота посвети Богу и да му служи љубављу према ближњима. У Москви је основала Марто-Маријински манастир који је развио добротворни рад. Народ ју је назвао „анђелом чуварем Москве“.

Када су бољшевици преузели власт, Лењин је издао наредбу да се она ухапси и спроведе у Алапајевск. Ту су их претукли, одвели у напуштени рудник и живе бацили у јаму дубоку 20 метара. Затим су убице убациле и неколико граната, али се песма и даље чула из јаме.

Св. Јелисавета је преминула од последица пада у дубоку јаму, али је ипак успела да превије ране својим сустрадалницима. Према сведочењима касно у ноћ 5. (18.) јула, на дан обретења моштију преподобног Сергија Радоњешког, велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна је заједно са другим члановима царског дома бачена у шахту старог рудника. Кад су подивљали џелати гурали велику кнегињу у црну јаму, она је понављала молитву, коју је на Крсту изговорио распети Спаситељ света: “Господе, опрости им, јер не знају шта чине” (Лк. 23, 34). Затим чекисти почеше да бацају у шахту ручне гранате. Један сељак који је био сведок убиства говорио је да су се из дубине шахте још дуго чули звуци Херувимске песме, коју су страдалници певали пред одлазак у вечност.^[1] У једном од писама својим ближњима, написала је:

Савест ми не дозвољава да и даље живим истом духу – то би било грешно; лагала сам све ово време остајући у својој старој вери... Било би ми немогуће да живим као што сам раније живела... Чак и на црквенословенском схватам готово све иако никада нисам учила овај језик. Библија постоји и на црквенословенском и на руском језику, али ми је лакше да читам на овом другом... Кажеш... да ме је очарао спољашњи сјај Цркве. Грешиш у томе. Ништа спољашње ме не привлачи, ни богослужење – већ основа вере. Спољашње ме само подсећа на унутрашње... Прелазим из чистог убеђења, осећам да је то најузвишенија религија и да ћу то учинити с вером, с дубоким убеђењем и увереношћу да за то имам Божји благослов

.

Занимљиво је то да јој је велики кнез Константин Константинович Романов посветио песму. Она је написана 1884. године.

Гледам те дивећи се свакога часа,

И нема речи за твоју лепоту!

О, сигурно, дивота лика ти и стаса,

Крију исту такву душе ти красоту!

Неке кротости и туге тајне, У очима је твојим дубина скривена;

Као анђео си чиста, тиха, савршена,

А стидљива и нежна као жена.

Нек на земљи ништа, ни зло ни туга многа,

Твоју не запрља чистоту,

И нек свако видећи те слави Бога,