Јерес

Јерес (грч. αἵρεσις [haíresis], од αἱρέομαι [hairéomai] — „изабрати“) или кривоверје у хришћанству, а посебно у католичкој и православној цркви, означава сва мишљења о верским догмама, која се разликују од званичног учења цркве. У ширем значењу, јерес је учење у филозофији, политици или науци, које се разликује од оног које је опште прихваћено као ауторитет. Лична мишљења о хришћанским догмама, а посебно о Исусу Христу, се називају „христолошке јереси“. Број гледишта која су током историје одликована као јеретичка је поприличан. Јеретика, човека који о верским питањима друкчије мисли, вековима је осуђивала званична црква. Увек се о јеретицима ширила застрашујућа, одбојна представа. Већ се и сама оптужба за јерес у историји цркве показала као ужасно оружје, којим је сваки неугодан противник могао да буде уништен. Црква никада имала благонаклон став према слободи избора у питањима вере. Тертулијан истиче да избор не ваља јер уништава јединство групе. Јеретик је онај који бира. Верници не смеју постављати питања јер „питања чине људе јеретицима“.

Галилео Галилеи осуђен за јеретика

Спаљивање јеретика

У почецима хришћанства су главни јеретици били људи који су читали грчке филозофе. Тертулијан је то прецизно одредио: „филозофи су патријарси јеретика“, а његов став је кроз историју цркве био широко прихваћен. Ј. Мајендорф доказује да су, по оценама првих сабора, „класични филозофи били јересиарси“, односно да су све главне хришћанске јереси исход њиховог утицаја. Јеретик је по правилу човек истрајан у свом уверењу, који се пре окреће против црквене заједнице него што ће се одрећи властитог убеђења. Због смелог и често јуначког залагања за друкчија схватања вере, јеретици се убрајају у велике претече нових идеја. Како је Христово учење одступало од званичног тока јеврејске религије, он је био доживљен као реформатор и, коначно, као јеретик. Јеретик има сличности са пророком, са свецем, jep жртвује све и испуњен је вером. Он је највећа супротност религиозно равнодушном, црквенополитички окренутом човеку. Јеретик одлучно прихвата последице свог делања, а његова унутрашња животност претпоставља постојање изузетно снажног религиозног интересовања, које је код јеретика натпросечно. Архангел Михаило се сматра борцем против јереси.

Јерес се разликује од апостасије, што је изразито одрицање од вере, начела или узрока, и богохуљења, што је безбожна изрека или дело у вези с Богом или светим стварима. Термин јерес се обично користи за кршења важних религиозних техника, али се користи и за ставове који се снажно противе било каквим опште прихваћеним идејама. Користи се посебно у контексту хришћанства, јудаизма, и ислама.

Списак људи који су сматрани јеретицима

Августин је говорио: „Не верујте да неколико малих, случајно залуталих душа могу да створе јерес“. Велики јеретици су религиозни ствараоци, који су оставили неизбрисив траг у историји хришћанства. Они су створили ново и непролазно, и хришћанство их се, упркос почетном саблажњавању, више не може одрећи. Данас се за јеретике који су оснивачи новог учења користи појам јересијарси.

• Симон Врач (1. век)
• Маркион (85-?)
• Василид (2. век)
• Ориген (185–254)
• Мани (око 216—276)
• Арије (280–336)
• Цар Јулијан Отпадник (331–363)
• Евномије († 393)
• Пелагије (360–420)
• Несторије (око 386—451)
• Монах Готшалк
• Јован Скот Еријугена (око 810 - око 877)
• Поп Богомил (10. век)
• Пјер Абелар (1079—1142)
• Петар Валдо (1140—1218)
• Мајстор Екхарт (око 1260—1327)
• Арнолд из Бреше (крај 11. века - 1155)
• Дјед Растудије († око 1230)
• Џон Виклиф (око 1324—1384)
• Јан Хус (1370—1415)
• Јованка Орлеанка (1412—1431) (спаљена)
• Мартин Лутер (1483—1546)
• Томас Минцер (око 1490—1525)
• Себастијан Франк (1499—1542)
• Ханс Денк (?—1553)
• Мигел Сервето (1511—1553)
• Себастијан Кастело
• Ђордано Бруно (1548—1600)
• Галилео Галилеј (1564—1642)
• Томазо Кампанела (1568—1639)
• Блез Паскал (1623—1662)
• Барух Спиноза (1632—1677)
• Готфрид Арнолд (?—1714)
• Готхолд Ефраим Лесинг (1729—1781)
• Лав Николајевич Толстој (1828—1910)

Литература

• Glaser, Daryl; Walker, David M. (12. 9. 2007). Twentieth-Century Marxism: A Global Introduction. Routledge. стр. 62. ISBN 978-1-135-97974-4. 

• Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336. 
• Henderson, John B. (1998). The Construction of Orthodoxy and Heresy: Neo-Confucian, Islamic, Jewish, and Early Christian Patterns. Albany, NY: State University of New York Press. 
• W.H.C. Frend (1984). The Rise of Christianity. Chapter 7, The Emergence of Orthodoxy 135-93. ISBN 978-0-8006-1931-2. 
• Stephenson, Paul (2009). Constantine: Roman Emperor, Christian Victor. Chapter 11. ISBN 978-1-59020-324-8. 
• Freeman, Charles (2008). A.D. 381 - Heretics, Pagans, and the Dawn of the Monotheistic State. ISBN 978-1-59020-171-8. 
• Thompson, Jay E. Tale of Five Cities: A History of the Five Patriarchal Cities of the Early Church (2009). A. Wipf and Stock Publishers. стр. 138. ISBN 978-1-4982-7447-0. 
• María Victoria Escribano Paño (2010). „Chapter Three. Heretical texts and maleficium in the Codex Theodosianum (CTh. 16.5.34)”. Ур.: Richard Lindsay Gordon; Francisco Marco Simón. Magical Practice in the Latin West: Papers from the International Conference Held at the University of Zaragoza, 30 Sept. – 1st Oct. 2005. BRILL. стр. 135—136. ISBN 978-90-04-17904-2. 

Спољашње везе

• Some quotes and information in this article came from the Catholic Encyclopedia.
• (језик: француски) Cathars of the middle age, Philosophy and History.
• What Is Heresy? Архивирано на сајту Wayback Machine (17. новембар 2015) by Wilbert R. Gawrisch (Lutheran)