Јехова је латинизација хебрејске ријечи יְהֹוָה, вокализација тетраграматона יהוה (YHWH), властитог имена Бога Израиља у Хебрејској Библији.[1][2] Овом вокализацијом настала је ријеч Јехова, док YHWH транслитерацијом даје Јахве. יְהֹוָה се спомиње 6.518 пута у преводу Масоретског текста, уз додатак од 315 помињања יֱהֹוִה (Јехови). Најранији доступни латински тексти користи вокализацију сличну Јехови у 13. веку.

JHVH написано на (одозго ка доле) феничанском: (1100 пне до 300), арамејском (10 век пне до 1 не), и модерним хебрејским

Већина научника верује да је реч Јехова настала комбиновањем латиничних слова JHVH са самогласницима ријечи Адонај, али постоје докази да је можда већ био у употреби у касној антици (5. вијек). Постоји консенсуз међу научницима да је вокализација тетраграматона у вријеме историјске редакције Торе (6. вијек п. н. е.) најсличнија Јахвеу, али постоје неслагања. Историјска волализација је нестала јер се у Другом храму, између 3. и 2. вијека п. н. е., почео избјегавати изговор тетраграматоном, а почео користи Адонај (Мој Господ).

Међу научницима је постигнут консензус да је историјска вокализација Тетраграматона у време редиговања Торе (6. век пне) највероватније Јахве. Историјска вокализација је изгубљена јер је у јудаизму Другог храма, током 3. до 2. века пне, избегнут изговор Тетраграматона, замењен са Адонајом („мој Господ”). Хебрејске самогласничке тачке Адонаја је додао Тетраграматону Масорет, а резултујући облик је транслитерисан око 12. века као Јехова.[3] Изведени облици Iehouah и Jehovah први пут су се појавили у 16. веку.

Јехову је први представио Вилијам Тиндејл у свом преводу Изласка 6:3, а појављује се и у неким другим раним енглеским преводима, укључујући Женевску Библију и Верзију краља Џејмса.[4] Конференција католичких бискупа Сједињених Држава наводи да је за изрицање Тетраграматона „потребно увести самогласнике који мењају писане и говорне облике имена (тј. „Yahweh“ или „Jehovah“).“[5] Јехова се појављује у Старом завету неких широко коришћених превода, укључујући Америчку стандардну верзију (1901) и Јонгов дословни превод (1862, 1899); „Новосветски превод“ (1961, 2013) користи Јехову у Старом и у Новом завету. Јехова се не појављује у већини уобичајених енглеских превода, од којих неки користе Јахву, али већина наставља да користи „Господ“ или „LORD“ за представљање Тетраграматона.[6][7]

Корен речиУреди

Име Јехова представља транскрипт хебрејског тетраграматона (без самогласника, пошто их у хебрејском писму нема) JHVH (у преводу на латинично писмо) и има значење: „Он проузрокује да постаје“. י (yodh) ה (heh) ו (vav) ה (heh) тј. יהוה (читано здесна налево) = YHVH, односно како се у нашем језику чешће пише: JHVH.

хебр. језик хебр. језик хебр. језик хебр. језик
יְהוָה יְהוִה יְהֹוָה יְהֹוִה
Jehwáh Jehwíh Jehowáh Jehowíh

Хебрејске самогласничке тачкеУреди

Савремени водичи за библијску хебрејску граматику, као што је Дуане А Гаретова Модерна граматика за класични хебрејски,[8] наводе да су хебрејске самогласничке тачке које се сада налазе у штампаним хебрејским Библијама измишљене у другој половини првог миленијума наше ере, дуго након што су текстови настали. То је назначено у ауторитативној Хебрејској граматици Гесениуса,[9][10] и Годвиновој кабалистичкој енциклопедији,[11] а признато је чак и међу онима који сматрају да водичи на хебрејском одржавају „научне митове“.[12]

„Јеховистички” учењаци, углавном пре 20. века, који верују да је /əˈhvə/ изворни изговор божанског имена, тврде да су хебрејски самогласници и акценти били познати писцима светих писама у антици, и да свето писмо и историја подржавају да је њихово порекло у хебрејском језику. Неки припадници караитског јудаизма, попут Нехемије Гордона, заступају ово мишљење.[13] Антика самогласничких тачака и приказивања Јехове бранили су различити учењаци, укључујући Мајкелис,[14] Драч,[14] Стиер,[14] Вилијам Фалк (1583), Јоханес Буксторф,[15] његов син Јоханес Букторф II,[16] и Џон Овен[17] (17. век); Питер Витфилд[18][19] и Џон Гил[20] (18. век), Џон Монкриф[21] (19. век), Јохан Фридрих фон Мејер (1832)[22] Томас Д. Рос дао је приказ контроверзе по овом питању у Енглеској до 1833.[23] Г. А. Риплингер,[24] Xон Хинтон,[25] Тoмас М. Штраус,[26] новији су браниоци аутентичности гласовних тачака.

РеференцеУреди

  1. ^ The Imperial Bible-Dictionary, Volume 1, p. 856. "Jehovah, on the other hand, the personality of the Supreme is more distinctly expressed. It is every where a proper name, denoting the personal God and him only; whereas Elohim partakes more of the character of a common noun, denoting usually, indeed, but not necessarily nor uniformly, the Supreme. Elohim may be grammatically defined by the article, or by having a suffix attached to it, or by being in construction with a following noun. The Hebrew may say the Elohim, the true God, in opposition to all false gods; but he never says the Jehovah, for Jehovah is the name of the true God only. He says again and again my God; but never my Jehovah, for when he says my God, he means Jehovah. He speaks of the God of Israel, but never of the Jehovah of Israel, for there is no other Jehovah. He speaks of the living God, but never of the living Jehovah, for he cannot conceive of Jehovah as other than living. It is obvious, therefore, that the name Elohim is the name of more general import, seeing that it admits of definition and limitation in these various ways; whereas Jehovah is the more specific and personal name, altogether incapable of limitation."
  2. ^ Geoffrey William Bromiley; Erwin Fahlbusch; Jan Milic Lochman; John Mbiti; Jaroslav Pelikan; Lukas Vischer, ур. (2008-02-15). „Yahweh”. The Encyclopedia of Christianity. 5. Превод: Geoffrey William Bromiley. Wm. B. Eerdmans Publishing / Brill. стр. 823—824. ISBN 978-90-04-14596-2. 
  3. ^ Schaff, Philip -Yahweh The New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge Volume XII, Paper Book House, Grand Rapids, Michigan, 1950, page 480.
  4. ^ In the 7th paragraph of Introduction to the Old Testament of the New English Bible, Sir Godfrey Driver wrote, "The early translators generally substituted 'Lord' for [YHWH]. [...] The Reformers preferred Jehovah, which first appeared as Iehouah in 1530 A.D., in Tyndale's translation of the Pentateuch (Exodus 6.3), from which it passed into other Protestant Bibles."
  5. ^ „The Name of God in the Liturgy” (на језику: енглески). United States Conference of Catholic Bishops. 2008. 
  6. ^ English Standard Version Translation Oversight Committee Preface to the English Standard Version Quote: "When the vowels of the word adonai are placed with the consonants of YHWH, this results in the familiar word Jehovah that was used in some earlier English Bible translations. As is common among English translations today, the ESV usually renders the personal name of God (YHWH) with the word Lord (printed in small capitals)."
  7. ^ Bruce M. Metzger for the New Revised Standard Version Committee. To the Reader, p. 5
  8. ^ Duane A. Garrett, A Modern Grammar for Classical Hebrew (Broadman & Holman 2002 ISBN 0-8054-2159-9), p. 13
  9. ^ Gesenius' Hebrew Grammar (1910 Kautzsch-Cowley edition), p. 38
  10. ^ Christo H. J. Van der Merwe, Jackie A. Naude and Jan H. Kroeze, A Biblical Reference Grammar (Sheffield, England:Sheffield Academic Press, 2002), and Gary D. Pratico and Miles V. Van Pelt, Basics of Biblical Hebrew Grammar (Grand Rapids: Zondervan Publ. House, 2001)
  11. ^ Godwin's Cabalistic Encyclopedia, Third Edition (Llewellyn 1994), p. xviii
  12. ^ Thomas M. Strouse, Scholarly Myths Perpetuated on Rejecting the Masoretic Text of the Old Testament. The writer mentions in particular Christo H. J. Van der Merwe, Jackie A. Naude and Jan H. Kroeze, A Biblical Reference Grammar (Sheffield, England:Sheffield Academic Press, 2002), and Gary D. Pratico and Miles V. Van Pelt, Basics of Biblical Hebrew Grammar (Grand Rapids: Zondervan Publ. House, 2001)
  13. ^ „yhwh” (PDF). 19. 8. 2011. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2011-08-19. Приступљено 26. 5. 2020. 
  14. ^ а б в (In Awe of Thy Word, G.A. Riplinger-Chapter 11, page 416)Online
  15. ^ Tiberias, sive Commentarius Masoreticus (1620; quarto edition, improved and enlarged by J. Buxtorf the younger, 1665)
  16. ^ Tractatus de punctorum origine, antiquitate, et authoritate, oppositus Arcano puntationis revelato Ludovici Cappelli (1648)
  17. ^ Biblical Theology (Morgan, PA: Soli Deo Gloria Publications, 1996 reprint of the 1661 edition), pp. 495–533
  18. ^ A Dissertation on the Hebrew Vowel-Points (PDF 58.6 MB) Архивирано 2012-03-13 на сајту Wayback Machine, (Liverpoole: Peter Whitfield, 1748)
  19. ^ A Dissertation on the Hebrew Vowel-Points, (Liverpoole: Peter Whitfield, 1748)
  20. ^ A Dissertation concerning the Antiquity of the Hebrew Language, LETTERS, VOWEL POINTS, and ACCENTS (London: n. p., 1767)
  21. ^ An Essay on the Antiquity and Utility of the Hebrew Vowel-Points (Glasgow: John Reid & Co., 1833).
  22. ^ Blätter für höhere Wahrheit vol. 11, 1832, pp. 305, 306.
  23. ^ The Battle Over The Hebrew Vowel Points, Examined Particularly As Waged in England, by Thomas D. Ross
  24. ^ (In Awe of Thy Word, G.A. Riplinger-Chapter 11, page 413-435)Online
  25. ^ „Who is Yahweh? – Ridiculous KJV Bible Corrections”. Av1611.com. Приступљено 2013-03-26. 
  26. ^ „Whitfield PDF” (PDF). 28. 5. 2006. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2006-05-28. Приступљено 26. 5. 2020. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди