Јован Ђорђевић (књижевник)

српски књижевник
За другу употребу, погледајте страницу Јован Ђорђевић.

Јован М. Ђорђевић (Сента, 25. новембар 1826Београд, 22. април 1900) је био српски књижевник, оснивач Српског народног позоришта, творац текста химне Боже правде.

Јован Ђорђевић
Jovan Đorđević 2.jpg
Датум рођења(1826-11-25)25. новембар 1826.
Место рођењаСента, Аустријско царство
Датум смрти22. април 1900.(1900-04-22) (73 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија

БиографијаУреди

Јован се родио новембра 1826. године у Сенти, од родитеља, оца Филипа трговца и мајке Ане рођ. Малешевић. Отац се уз трговину радо бавио економијом и пчеларством, чак је и књигу о томе објавио 1860. године. Мајка га је научила да чита и пише пре него што је пошао у школу. После завршетка основне школе у родној Сенти, учио је гимназију: први разред приватно код куће и наставио у Сегедину (2-4; 6), Новом Саду (5) и Темишвару (7), филозофију у Пешти (8), а 1845. године уписао се на пештански медицински факултет. Три године студија у Пешти провео је као Текелијин стипендиста. Револуционарне 1848. године дефинитивно је прекинуо студије, јер је очево имање пропало, а стипендија од 60 ф. била недовољна. Следеће 1849. године бачки велики жупан, Исидор Николић-Џавер, и сам познати писац, позвао га је к себи у Сомбор. Жупан га је запослио као дијурнисту, (где је провео две и по године) а затим послао у Загреб,[1] да заврши студије и положи испит; за то време чекало га је његово чиновничко место, непопуњено.

Ђорђевић је након дипломирања из Сомбора отишао у Лугош, за судског чиновника, а 1852. године, на позив патриота, прешао је у Нови Сад за професора велике српске гимназије. Овде је због Вуковских и народњачких идеја, дошао у сукоб с неким члановима патроната, те је (1857.) примио у Пешти секретарство Матице српске и уредништво Летописа. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1857-1859. године, и једини из матичиног одбора књижевник, без права гласа. Наишавши и овде на непријатељство истих чинилаца, одазвао се 1859. године понуди Данила Медаковића и прихватио је, уз Ђ. Поповића, сауредништво Српског дневника у Новом Саду.[2]

Јован Ђорђевић је углавном водио администрацију и пунио просветни дио листа. По његову каријеру одлучне су биле 1860. и 1861. године. Он је 1860. године почео да објављује низ оних важних чланака о позоришту, којима је усталасао војвођанско Српство и тиме непосредно допринео оснивању сталног Српског народног позоришта (16/7 1861) под окриљем Српске читаонице.[3] 1861, као посланик на благовештенском сабору. је писао белешке са саборских седница, које је после издао у књизи: Радња Благовештенског Сабора. 1861. Кад је Ђорђе Поповић-Даничар иступио из уредништва, Ђорђевић је наставио рад са Ђ. Вукићевићем. У те дане, Ђорђевић је био главни чинилац целокупног културног полета у Војводини. Све просветне манифестације, као што је била и свечаност о Текелијиној стогодишњици (17/7 1861), коју је он организовао, биле су смишљене прилике да се у време апсолутизма, национални дух одржи компактан и активан. 1863. Јован Ђорђевић је фактички предао уређивање Српског дневника Светозару Милетићу, а сам се све више посветио позоришту, заводећи непрекидно турнеје. Године 1864. Српски дневник је био обустављен, а Ђорђевић као одговорни уредник стављен под војни суд. Иако је 1865. дошло до опште амнестије, лист више није покренут. 1867. је довео новосадску трупу на гостовање у Београд. На представи 5/11 1867 кнез Михаило је обећао лично Ђорђевићу да ће о свом трошку сазидати зграду за позориште у Београду.

Јован Ђорђевић је 1868. године позван за првог директора Народног позоришта у Београду, а кад је (1870). креирано звање драматурга, он је именован на то место. Основао је привремену Позоришну школу 1870. године.[4] Године 1873. Народно позориште је затворено, против Ђорђевићеве воље, а он је постављен за наставника. Године 1876. постао је директор полугимназије у Шапцу, 1878. директор гимназије, а 1880. године директор учитељске школе у Београду. 1888. изабран је за професора опште историје у Великој школи. Пошто је још 1892. био кратко време министар Просвјете у Авакумовићевом министарству, и исте године свечано, у приликама општег народног славља, прослављена педесетогодишњица његовог књижевног рада. Пензионисан је 1896. године, а 1887. године је био наставник краљу Александру за историју и географију, и пратио га је на путу у Крим.

Ђорђевић је почео да пише стихове посвећене раном преминулој сестри 1842. године (Спомен сестри Милици). И касније је радио на поезији, спевавши популарну позоришну алегорију Маркова сабља, и у њој песму - будућу српску химну (Боже правде) итд. Објавио је у "Српском народном листу" песму "На Св. Саву", а у алманаху српске омладине "Славјанци", песму "Кнез Павао".[5] Али од свега књижевнога рада, важније је његово иницијаторско и организаторско деловање на културном, посебно на позориштном пољу. Овамо спада и Глумачка школа, коју је основао 1870. и у којој је предавао он сам с Бачванским до 1893, као и документирани мемоар о Позоришту и и његовој кризи, који је предао министру Просвете 1873. године. Од књижевних радова, осим споменутих, ваља споменути још: биографије о Двојици Станимировића и о Чучук-Стани. Латинско-српски речник (1886). Општа историја у два тома (1898). многобројна позоришна дела с мађарског и њемачког (Шилерова Сплетка и љубав), оцене за многе уџбенике и књижевне појаве, путописи (Летопис, 133, 134, 135). занимљиве успомене у Јавору од 1892. итд.

Јован Ђорђевић умро је априла 1900. године у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу, у заједничкој гробници са рођацима, где је касније сахрањен и његов сестрић Стеван Сремац.[6]

СећањаУреди

Јован је био драг и поштован пријатељ, којег су новосадски пријатељи звали Фотер.[7] Ђорђевић је по карактеру био неуморан, истрајан, темељан, свестран, озбиљан, необично даровит и мудар. Одрекао се кућне радости и породичне среће да може ревносно и непомућено апостолисати српској просвети, служити српском напретку.[8] Није се Јован никад женио, али увек остао привржен породици. Бринуо је о старим родитељима, поудавао сестре и збринуо њихову децу.

У знак сећања на Јована Ђорђевића улица која се протеже од хотела „Ројал“ у Сенти до кеја на реци Тиси 1923. године названа је по Јовану Ђорђевићу. Вероватно исте те године и гвоздени мост у Сенти, на реци Тиси, назван је његовим именом. На жалост мост је 12. априла 1941. године, пред долазак окупатора, морао бити срушен од стране војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У време рушења моста промењен је и назив улице, али је 1982. године враћен и она до данашњих дана носи име Јована Ђорђевића.[6]

ДелаУреди

  • Ђорђевић, Ј. (1881) Народно позориште у Београду. Позориште, вол. 8, бр. 8. p. 30
  • Ђорђевић, Ј. (1882) Српска химна, Сложио у ноте за први глас са пратњом клавира Даворин Јенко. Србадија, вол. II, св. 3
  • Ђорђевић, М. Ј. (1884) Лира : са 800 позоришних песама. Позоришна лира, Београд (Задруга штампарских раденика), COBISS.SR 52454151

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Исидор Николић: "Предтеча Душана", Сомбор 1861.
  2. ^ "Браник", Нови Сад 14. април 1892.
  3. ^ "Босанска вила", Сарајево 15. април 1898. године
  4. ^ „Век и по српске школе глуме”. Политика. 23. 1. 2020. Приступљено 24. 1. 2020. 
  5. ^ "Босанска вила", Сарајево 1898. године
  6. ^ а б Терзић, Петар. „Јован Ђорђевић - биографија”. Историчар завичајне културе. Приступљено 14. 2. 2017. 
  7. ^ "Браник", Нови Сад 1900.
  8. ^ "Браник", нови Сад 13. април 1900.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди