Отворите главни мени

Јован Грчић (професор)

(преусмерено са Јован Грчић (историчар))

Јован Грчић (Вуковар, 31. октобар 1855Нови Сад, 5. фебруар 1941) је био српски књижевник, књижевни, позоришни и музички критичар, преводилац и професор Српске велике православне гимназије у Новом Саду.

Јован Грчић
Jovan Grčić.jpg
Јован Грчић
Датум рођења(1855-10-31)31. октобар 1855.
Место рођењаВуковар
 Аустријско царство
Датум смрти5. фебруар 1941.(1941-02-05) (85 год.)
Место смртиНови Сад
 Краљевина Југославија

БиографијаУреди

ПородицаУреди

Потиче из угледне српске породице из Вуковара, од оца Павла Грчића, адвоката.[1] Као једином преживелом детету, отац му је наменио да изучи право и настави његов рад у породичној канцеларији.

ОбразовањеУреди

Основну школу завршио је у Вуковару, а гимназију је похађао у Винковцима и Новом Саду. Студирао је четири године (1872-1876) на Правно-политичком факултету у Грацу, где је положио "јуридициални државни испит". Вратио се затим 1876. године у Вуковар где је затекао оца на самрти. Након смрти оца уредио је материјалне прилике и отишао у Праг, где се припремао за "ригорозу". Тај испит који је полагао почетком 1877. у Грацу, није положио, јер је добио позив из Новог Сада да ради у гимназији као предавач. Патронат Новосадске гимназије (у којој је почео да ради 1877.) дозволио му је почетком 1881. године допуст од годину дана да у Будимпешти спреми и положи професорски испит. Професорски испит са радом на латинском језику о Вергилију положио је са добрим успехом и добио диплому 23. маја 1882. године у Будимпешти.[2] Оспособио се за предавања у мађарским и српским средњим школама у Аустроугарској, из латинске и грчке филологије.

ПрофесорУреди

 
Фотографија Јована Грчића са школским хором (1890)

У новосадској Српској гимназији радио је од 1877. до 1901. године, почевши као суплент-професор класичне филологије. Потом је службу наставио у Женској гимназији.[3] Предавао је српски, латински, старогрчки, немачки и мађарски језик са књижевношћу. Уз то је предавао и нотно певање и водио гимназијски хор.[3] Писао је уџбенике за предмете које је предавао.

Пензионисан је нерадо 1. септембра 1901. године.

Књижевни радУреди

Почиње да пише још као ђак Новосадске гимназије, а прве приповетке објавио је током студентских дана.

Књижевне, позоришне и музичке критике објављивао у Јавору, Летопису Матице српске, Позоришту, Застави, Бранику, Бранковом колу, Стражилову, Српском књижевном гласнику...

Покренуо је 1885. у Новом Саду књижевни часопис Стражилово. Године 1889. сјединио је свој часопис са Јавором, који је три године уређивао заједно са Илијом Огњановићем Абуказемом. Обновио је Стражилово 1892, које је у новој серији излазило до 1894. године. У Бранику уређивао музичку, позоришну и књижевну рубрику (1901-1912).

Пред Први светски рат прелази у Загреб, где се бавио књижевношћу и новинарством пишући за локалне листове и часописе.

У Нови Сад се вратио 1928. и наставио је да пише до дубоке старости, објављујући текстове у Југословенском дневнику, Дану, Новом Саду, Гласу Матице српске...

Бавио се и преводилачким радом, преводећи књижевна дела са мађарског и немачког језика.[2]

Члан Матице српске постао је 1877, а од 1880. до 1902. био је у више наврата члан Књижевног одбора и Редакцијског одбора Летописа Матице српске. Такође је био и дугогодишњи председник Друштва за Српско народно позориште.[4]

Сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду.[5]

Избор из библиографијеУреди

  • Кратка историја римске књижевности (Нови Сад, 1882)
  • Кратка историја старе грчке књижевности (Нови Сад, 1883)
  • Речник српског и мађарског језика, I-II (Нови Сад 1902, 1904)
  • Историја српске књижевности (Нови Сад, 1903)
  • Речник страних речи (Нови Сад, 1904)
  • Српско-немачки и немачко-српски речник, I-II (Нови Сад, 1905)

Види јошУреди

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937.
  2. 2,0 2,1 Енциклопедија Новог Сада. Књига 6, Гаг-Деч. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 1996. стр. 250—252. 
  3. 3,0 3,1 Професори "Јовине гимназије" у фондовима Новосадског архива. Нови Сад: Историјски архив града Новог Сада. 2010. стр. 31. 
  4. ^ „Биографија Јована Грчића на сајту Енциклопедије Српског народног позоришта”. 
  5. ^ „Списак заштићених гробних места Успенско гробље” (PDF). 

ЛитератураУреди

  • Енциклопедија Новог Сада. Књига 6, Гаг-Деч. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 1996. стр. 250—252.