Отворите главни мени

Јован Мариновић (Очинићи, код Цетиња, 20. јануар 1908Београд, 17. мај 1982), правник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије.

ЈОВАН МАРИНОВИЋ
Jovan Marinovic 1908.jpg
Јован Мариновић
Датум рођења(1908-01-20)20. јануар 1908.
Место рођењаОчинићи, код Цетиња
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти17. мај 1982.(1982-05-17) (74 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
СупругаАнка Мариновић
Професијаправник
Члан КПЈ од1931.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба

Садржај

БиографијаУреди

Рођен је 20. јануара 1908. године у Очинићима код Цетиња.

Дипломирани правник. Пре Другог светског рата се бавио адвокатуром. Био је члан Комунистичке партије Југославије од 1931. године. Један од организатора и учесника студентских демонстрација 1931 - 1933. у Београду против шестојануарске диктатуре 1929. У периоду 1932-33. секретар партијског руководства на Универзитету у Београду. Године 1934. постао је секретар Месног комитета КПЈ за Београд, члан обласног комитета КПЈ за Србију и делегат ЦК КПЈ за организовање Покрајинске конференције КПЈ за Војводину. Од новембра 1934. до маја 1937. провео је у затвору у Београду и на робији у Сремској Митровици. После издржане казне на робији, протеран је у Црну Гору. На Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору изабран је за секретара Покрајинског комитета, 1. јула 1937. На тој дужности остао је до марта 1939. године. Године 1940. поново је ухапшен због учешћа у демонстрацијама против режима и провео у истражном затвору на Цетињу, у Београду и Кикинди од маја до септембра.

Учесник је народноослободилачког рата од 13. јула 1941. Био је члан Политодела 3. санџачке и 5. козарачке бригаде, затим комесар Официрске школе при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, предавач и руководилац партијских курсева ЦК КПЈ и ПК КПЈ за Србију у Јајцу, Дрвару и у околини Лесковца 1943/44.

После Другог светског рата био је на разним дужностима у Београду: директор Радио Београда, председник Радио-комитета владе ФНРЈ, помоћник савезног министра, в.д. директора Института за међународну политику и привреду, секретар Савезног извршног већа за информације, директор Танјуга и секретар Савезне скупштине за информације до 1972. године када одлази у пензију.

Након пензионисања се бавио публицистичком делатношћу, а 1981. године је написао књигу „Тридесете године: успомене и сјећања“, коју је објавило београдско издавачко предузеће „Рад“.

Читава његова породица учествовала је у револуционарном покрету и Народноослободилачкој борби - брат Ђуро и сестра Даница „Дика“, били су предратни чланови КПЈ и носиоци су Партизанске споменице 1941. Њихов брат од стрица био је Жарко Мариновић, студент права кога су 4. априла 1936. године убили припадници профашистичке организације „Организације националних студената“ (ОРНАС), која је била део ОРЈУН-а. Јован је у браку са супругом Анком Мариновић, рођеном Марић имао је двоје деце - ћерку Бранимирку и сина Миодрага.

Умро је 17. маја 1982. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

ГалеријаУреди

ЛитератураУреди

  • Мала енциклопедија Просвета (књига друга). Издавачко предузеће „Просвета“, Београд 1969. година.
  • Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Хронометар, Београд 1970. година.
  • Љубомир Боројевић, Душан Самарџија и Раде Башић „Пета козарачка бригада“. „Народна књига“, Београд 1973. година.
  • Славко Ћурувија „Ибеовац. Ја, Владо Дапчевић“. Завод за издавачку делатност „Филип Вишњић“, Београд 1990. година.

Спољашње везеУреди