Отворите главни мени

Јован (световно Јоцо Павловић[1]; Мединци, код Подравске Слатине, 22. октобар 1936Загреб, 3. април 2014[2]) био је викарни епископ лепавински од 1977. до 1982. и митрополит загребачко-љубљански од 1982. до 2014.

Јован
(Павловић)
Митрополит Јован Павловић.jpg
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
МитрополијаМитрополија загребачко-љубљанска
Архијерејски чинМитрополит
ТитулаМитрополит заграбачко-љубљански
СједиштеЗагреб, Хрватска
Године службе19822014.
ПретходникДамаскин (Грданички)
НасљедникПорфирије (Перић)
Лични подаци
Световно имеЈоцо Павловић
Датум рођења22. октобар 1936.
Мјесто рођењаМединци, Подравска Слатина
 Краљевина Југославија
Датум смрти3. април 2014.
Мјесто смртиЗагреб
 Хрватска

Садржај

БиографијаУреди

Митрополит Јован, син Саве и Јулке Павловић, родио се 22. октобра 1936. године у селу Мединци код Подравске Слатине, Краљевина Југославија. Основну школу завршио је у свом родном месту Мединцима, а нижу гимназију у Подравској Слатини. После тога уписао се у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици и у њој стекао средњошколско образовање, у времену од 1951. до 1956. године.

На Богословском факултету Српске православне цркве у Београду дипломирао је 1963. године. Исте године одлази на постдипломске студије у Немачку, где је на Евангелистичкој академији у Шлезвигу и Теолошком факултету у Килу проучавао евангелистичку теологију, а на Лудвиг-Максимилијан универзитету студирао римокатоличку теологију и византологију код чувеног професора Бека.

Поред тога боравио је у Белгији у бенедиктинском самостану Шефтон, у Немачкој такође у бенедиктинском самостану „Марија Лах“ код Кобленца и Нидералтаиху код Минхена, где се богослужења обављају по византијском и западном латинском обреду. По завршетку постдипломских студија вратио се у отаџбину и ставио на располагање цркви. Том приликом Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је поставио за суплента Богословије у Призрену. Тамо је радио у току школске 1966/67. и одмах на почетку идуће школске године, 1967/68, по потреби службе премештен за суплента Богословије у манастиру Крки.

У манастиру Крка, где је нашао своје друго огњиште, епископ далматински Стефан, замонашио га је 18. новембра 1967, а сутрадан, 19. новембра, у Босанском Грахову рукополаже у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је 2. марта 1969. године у Кистању.

Поред наставничке дужности и дужности главног васпитача у Богословији, као и редовних манастирских послушања, он је све до избора за епископа успешно руководио школском и манастирском библиотеком. Професорски испит, из Практичне групе богословских предмета, полаже 16. марта 1972. године и недуго потом Свети архијерејски синод га поставља за професора исте Богословије.

Његова делатност, као суплента и професора богословије, није се сводила само на редовну наставу у школи и васпитавање ученика, јер је поље његовог рада у винограду Господњем, било далеко шире и далеко обимније. Тако, одмах по рукоположењу за јеромонаха, видимо га како опслужује Српску православну парохију у Биовичину селу, а затим и манастирску парохију у Кистању.

Свети архијерејски синод именује га за члана Комисије за преузимање сакралних црквених предмета који су за време Другог светског рата однети и од тада се налазили у „Повијесном музеју“ и другим културним установама у Загребу. Поред тога, био је на састанку Комисије Светског савеза цркава за међуцрквену помоћ који је одржан 4. децембра 1967. у Београду. Затим учествује на интернационалним црквеним конференцијама, прво у Водицама код Шибеника, од 3. до 7. септембра 1973. и у Белгији од 19. до 26. јула 1976. године. Поред епископа Стефана присуствовао је јубиларној прослави Римокатоличке цркве која је одржана у Сплиту и Солину септембра 1976.

АрхијерејУреди

Његов предани рад на црквеним управним и дипломатским пословима брзо га уздиже на црквеној хијерархији. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве га је 21. маја 1977. изабрао за епископа Српске православне цркве. Посебну пажњу поклања манастиру Лепавини и манастирском братству на челу са архимандритом Гаврилом као епископ лепавински, викар патријарха Германа, а од 1982. као митрополит загребачки.

Од 1982. до 1992. представник је Српске православне цркве у Женеви за међуцрквену помоћ у CEC и WCC (у комисији ЦИЦАРУС) замењивао је обољелог патријарха Германа, по одлуци од 30. јуна 1989. године. Био је члан Светог архијерејског синода у више мандата. Администрирао је Славонском епархијом после смрти владике Емилијана од 1982. до 1985. године. После смрти горњокарловачког епископа Симеона администрирао је епархијом до избора епископа Никанора за епископа горњокарловачког. У патријаршијском предузећу „Доброчинство“ био је на дужности директора. У Пећкој патријаршији 1990. председавао је Светом архијерејском сабору.

Одлуком Светог архијерејског сабора од 20. маја 1992. изабран је за председника Епископског савета Српске православне цркве у Хрватској, па је у том својству потписао Уговор са председником Владе Ивицом Рачаном о односима Српске православне цркве и Владе Републике Хрватске. Другом одлуком Светог архијерејског сабора од 23. маја 1995. године умољен је да привремено у циљу помоћи избеглим архијерејима са ратних подручја преузме духовно старање о верном народу и Српској православној цркви у Хрватској.

Одлуком Светог архијерејског сабора из 1994. године проширена је јурисдикција Епархије загребачко-љубљанске и на Србе у Италији па је он крајем јула исте године у Храму Светог Спиридона Чудотворца у Трсту преузео дужност од епископа средњоевропског Константина. Боравком у Италији преузео је духовно старање у парохијама поред Трста и Рима и у новооснованим парохијама Виченци и Милану. У односима са Римокатоличком црквом био је више пута делегат патријарха Павла и имао прилике више пута да поздрави папу Јована Павла II.

Основао је 2005. године Српску православну општу гимназију у Загребу. На трећи дан Духова 29. маја 2007. прославио је тридесет година своје архијерејске службе. Крајем 2011. године Италија је потпала под канонску јурисдикцију Епархије аустријско-швајцарске.

Митроплит Јован је преминуо 3. априла 2014. године. Сахрањен је 5. априла у крипту саборног, Преображењског храма у Загребу.

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди