Јован Шишман
Јован или Иван Шишман (?-3. јуна 1395, Никопољ) трновски бугарски цар (1356-јул 1393) (од 1371. године прави владар). Био је син Јована Александра и Теодоре.[1][2]
| Јован Шишман | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Јован Шишман Страцимировић |
| Датум рођења | 1350. |
| Место рођења | Велико Трново, |
| Датум смрти | 3. јун 1395. |
| Место смрти | Никопољ, Османско царство |
| Породица | |
| Супружник | Драгана Лазаревић Шишман |
| Потомство | Александар, Фружин, Јосиф II Цариградски |
| Родитељи | Јован Александар Теодора (Сара) |
| Династија | Страцимировићи |
| трновски бугарски цар | |
| Период | (1356—1393) (од 1371. године прави владар) |
| Претходник | Јован Александар |
| Наследник | Јован Страцимир |
| Савладар | Јован Страцимир |
Царевање уреди
.jpg)
Подела уреди
Око 1356. године дошло је у Бугарској до цепања државе. Цар Јован Александар је јужну са престоницом Трновом, дао је млађем сину Шишману, а северну са престоницом Видином, дао је сину Страцимиру. Због те цареве одлуке многи крајеви су искористили његову слабост и почели да се одмећу. Тако се тада одвојио Балчик са Калијакром. Та деспотовина је прихватила као свог цариградског патријарха.[3]
Угарски напад уреди
Године 1365. Угри су позвани од стране византијског цара Јована V у помоћ против Турака, али та потера се окренула против Бугара. Гроф Амедеј VI Савојски је савладао цара Страцимира и са породицом га је спровео у хрватски затвор у Босиљеву. Око 1370. године, пошто су Бугари у савезу са влашким војводом Владиславом преотели Видин, Страцимир је враћен као угарски вазал, где се борио против оца Јована Александра. Године 1371. он осваја Софију и пошто је Јован Александар умро, почиње другу и љуту борбу против Јована Шишмана. Босански краљ Твртко I Котроманић, моравски кнез Лазар Хребељановић и Јован Страцимир су 1374. године напали Шишмана, али се он спасао тако што се 1375. године венчао са Лазаревом кћерком Драганом.
Односи са Турцима уреди
Османлије су постале опасност за Бугарску после српске катастрофе на Марици 26. септембра 1371. године тако да је Шишман морао да преда 1373. године сестру Тамару у султанов харем, али су Турци ипак 1378. освојили Ихтиман, 1383. Софију и 1385. Ниш. Јован Шишман је потом покушао да поврати власт над Влашком и Добруџском деспотовином 1386. године, али није имао успеха. После хришћанских победа код Плочника 1387. и Билеће 1388, прекинуо је вазалство према Турцима, али га је Турска опсада Никопоља покорила. Да би спасао Никопоље предао је Турцима Драстар.
Пад Бугарске и смрт уреди
Турци су искористили што Јован Шишман није могао да покрене већи отпор па су га око 1390. године напали и освојили скоро цело Трновско царство. Чак су га и присилили на данак. Турци су преко Бугарске нападали Влашку која је исто тако била присиљена на данак. Турци су тако, покоривши скоро целу Србију и Бугарску и мали део Влашку и Босне, постали господари Балкана. У лето 1392. године угарски краљ Жигмунд Луксембуршки је разбио Турке код Браничева и продро у Србију до Ждрела. Чим је чуо за то, Јован Шишман је покушао да уђе у везе са Жигмундом. Турци су 17. априла 1393. године опсели Трново, које је бранио патријарх Јефимије Трновски, пошто се Шишман повукао у Никопоље. Захваљујући издаји 17. јула, Трново је пало, али мали део државе око града Никопоља је остао слободан. Међутим, после две године пада и преостали део Бугарске. Ту је Јован Шишман био заробљен, па је и умро у Никопољу умро 3. јуна 1395. године у заробљеништву.
Породично стабло уреди
| 2. Јован Александар | ||||||||||||||||
| 1. Јован Шишман | ||||||||||||||||
| 3. Теодора (Сара) | ||||||||||||||||
Референце уреди
- ^ „Ivan Shishman tsar of Bulgaria”. Britannica. Приступљено 17. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Tsar Ivan Shishman (1371 – 1395)”. Bulgarian London. Архивирано из оригинала 22. 01. 2021. г. Приступљено 17. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Ivan Shishman (Bulgaria), Copper, Coin (Uncertain Value), Turnovo, 1371-1393”. DOAKS. Приступљено 17. 1. 2021.(језик: енглески)
Спољашње везе уреди
- Браћа по песмама — Марко и Шишман, Политикин забавник, Душко Лопандић, бр. 3122, 2011.
