Јован VII Палеолог
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Јован VII Палеолог (грч. Ιωάννης Ζ' Παλαιολόγος, живео 1370—1408) је био византијски цар (1390), син Андроника IV (1376—1379) и његов савладар (1376—1379), царски регент (1399—1403) у име свог стрица Манојла II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и управник Солуна (1403—1408). Био је ожењен Ирином Гатилузио са којом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син Андроник.
Јован Палеолог | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1370. |
Место рођења | Цариград, Византијско царство |
Датум смрти | 22. септембар 1408.37/38 год.) ( |
Место смрти | Солун, Византијско царство |
Породица | |
Потомство | Андроник V Палеолог |
Родитељи | Андроник IV Палеолог Кераца Шишман |
Династија | Палеолози |
Претходник | Јован V Палеолог |
Наследник | Јован V Палеолог |
Побуне Андроника IV
уредиПосле прве побуне свога оца 1373. године која није успела, заједно са њим је делимично ослепљен, али га то није спречило да настави да игра важну улогу у борби за власт у Византији. Након друге побуне његовог оца и преузимања власти уз помоћ Ђеновљана 12.08. 1376. године, трогодишњи Јован је овенчан за савладара. Међутим свега три године касније, у Византији је 01.07. 1379. године дошло до новог преврата којим су Јован V (1341—1376, 1379—1390, 1390—1391) и Манојло (II) враћени на трон, а Андроник и његов син Јован су збачени са власти, али им су им на управу додељени поседи око Селимврије, Хераклеје Радоста и Панидоса. Претпоставља се да је јуна 1385. године после смрти свога оца који је поново неуспешно покушао да преузме власт, Јован преузео самосталну управу над тим поседима.
Јованова побуна и владавина
уредиРазвој ситуације на Балканском полуострву после Косовског боја 15.06. 1389. године и долазак Бајазита I (1389—1402) на власт, довели су до новог притиска на Византију. Нови султан је свог противника решио да ослаби подстицањем Јована на побуну против његовог деде и имењака који је владао Царством. Уз помоћ османлијских снага, подршку дела властеле и права примогенитуре, он је 14.04. 1390. године преузео контролу над Цариградом и прогласио се царем. Његова узурпација престола и јасна Бајазитова подршка, тумачени су на Западу као увод у османлијско заузеће Цариграда, о чему сведочи и чињеница да је Млетачки сенат у то доба својој делегацији коју је упућивао у Цариград дао посебне инструкције, за случај да у доба када они пристигну до Царице свих Градова на Златном рогу буде владао Бајазит. Међутим, као и приликом свргавања његовог оца, поново је на сцену ступио његов стриц Манојло (II) који је пред Јованом побегао на Лемнос. Он је два пута неуспешно покушао да продре у град, да би му 17.09. 1390. године то и успело, чиме је Јован V по четврти пут враћен на престо.
Регенство и управа над Солуном
уредиДевет година касније, након пет година блокаде Цариграда, Јованов стриц Манојло II је отишао на Запад у покушају да покрене нови крсташки поход против Османлија. У његовом одсуству, царски регент постао је Јован. Током четворогодишњег Манојловог одсуства, он је успешно водио одбрану града који је на крају спашен османлијским поразом код Ангоре. Иако се налазио у позицији да поново покуша да узурпира власт, Јован то није учинио чак и када је Бајазит умро после Ангоре, а Манојло продужио свој останак на Западу. Сам цар се и сам прибојавао ове могућности, због чега је своју супругу Јелену и двојицу синова Јована (VIII) (савладар 1421—1425, цар 1425—1448) и Теодора (II) (морејски деспот 1407—1443) склонио у Морејску деспотовину код свог млађег брата Теодора I (морејски деспот 1382—1407). По Манојловом повратку у престоницу, он му је предао власт после чега се повукао у Солун који му је додељен на управу и у коме је и умро 1408. године.
Порекло и породица
уредиЈован је био син Андроника IV Палеолога и Кераце Шишман која је била ћерка бугарског цара Јована Александра (1331—1371) који су поред њега имали и две ћерке.
Био је ожењен Ирином Гатилузио, из ђеновљанске породице Гатилузио која је донела победу 1354. године његовом деди Јовану V у сукобу са његовим прадедом Јованом VI (1331 — 1371), за шта су награђени Лезбосом којим су управљали до османлијског освајања 1462. године. Са њом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син:
Породично стабло
уреди4. Јован V Палеолог | ||||||||||||||||
2. Андроник IV Палеолог | ||||||||||||||||
5. Јелена Кантакузин | ||||||||||||||||
1. Јован VII Палеолог | ||||||||||||||||
6. Sratsimir di Kran | ||||||||||||||||
3. Кераца Шишман | ||||||||||||||||
7. Keratsa Petritsa | ||||||||||||||||
Литература
уреди- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. проширено изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.