Јозеф Отмар Раушер
Јозеф Отмар Ритер фон Раушер (нем. Joseph Othmar Ritter von Rauscher; Беч, 6. октобар 1797 — Беч, 24. новембар 1875) био је од 1853. године надбискуп католичке цркве у Бечу, а од 1855. до своје смрти 1875. кардинал католичке цркве.
| Јозеф Отмар Раушер | |
|---|---|
 Кардинал Раушер, портрет насликао Фридрих фон Амерлинг | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 6. октобар 1797. |
| Место рођења | Беч, Надвојводство Аустрија |
| Датум смрти | 24. новембар 1875. (78 год.) |
| Место смрти | Беч, Аустроугарска |
| Гроб | Катедрала Светог Стефана (Беч) |
| Кардинал | |
| Године | 1853-1875 |
| Претходник | Винценц Едуард Милде |
| Наследник | Јохан Рудолф Кучкер |
 | |
Живот уреди
Рођен је у Бечу као најстарији син Франца Серафа Ритера фон Раушера (1753–1837). Рано образовање стекао је у гимназији у Бечу, посветивши се углавном изучавању права. Теологију је студирао од 1820.[1]
Раушер је преминуо 1875. године и његово тело почива у Госпином хору Катедрале Светог Стефана испред степеница олтара. На зиду испод Раушеровог прозора је његов споменик.
Надбискуп и кардинал уреди
После хиротоније постављен је за свештеника у Хителдорфу, а касније за професора црквене историје и канонског права у Салцбургу, где је међу његовим ученицима био и гроф Фридрих Шварценберг, директор Оријенталне академије у Бечу. У јануару 1849. кардинал Шварценберг је именовао свог бившег учитеља за принца-бискупа од Секауа, „у знак признања за његове изузетне квалитете, знање и услуге“.[2][3]
Раушер је присуствовао епископском сабору којим је инаугурисан црквени препород у Аустрији; између 29. априла и 20. јуна 1849. двадесет пет епископа и четири епископска опуномоћеника одржало је шездесет заседања. Последњи по реду посвећења, Раушер је пред скупштину положио промеморију, која је послужила као програм рада, и израдио пет од седам спомен обележја упућених Министарству унутрашњих послова. Такође је саставио уредбе које ће служити епископима „као заједничко правило њиховог циља и делатности“. Пре него што су се епископи разишли, изабрали су комисију од пет чланова за сређивање спомен обележја и уређење свих текућих послова.
Раушер је био отац Конкордата из 1855.[4] Дана 14. септембра 1852. године, појавила се наредба кабинета којом је именован царским опуномоћеником за закључење конкордата. Раушер је именован за принца-архиепископа Беча и свечано је ушао у катедралу Светог Стефана 15. августа 1853. године. За промоцију Конкордата нашао је за сходно да посети Ватикан, где је седам месеци водио преговоре. Тако је могао да учествује у свечаностима у вези са дефиницијом Безгрешног зачећа. Коначно, 18. августа 1855. потписан је Конкордат и 5. новембра објављен је као закон „примењив у целом царству“. Хомогено увођење конкордата обављено је пред шездесет шест епископа окупљених у Бечу 1856. године. Раушер је унапређен у кардинала 1855.[2] До 1. јануара 1857. црквени судови, за које је Раушер саставио упутства (Instructio pro indiciis ecclesiasticis), основани су у свим епископским столиштима. Покрајински синоди су прописали посебну примену Конкордата на поједине епископије. Декрети Бечког сабора из 1858. године, које је упутио Раушер, а ратификовао Рим, служили су као важан облик свештеничког живота и црквене делатности.
После аустријских ратова 1859–66, кривица за поразе сваљена је на Конкордат. Надбискупи и принчеви-бискупи били су чланови Царског већа; па када је рат против Конкордата почео у Рајхстагу 1861. и када је затражена његова ревизија, Раушер је са осталим епископским члановима Горњег дома расправљао о обраћању цару. Када је Посланички дом захтевао уклањање верских редова из казнионица, болница и других државних установа, он је у Царском већу изјавио:[5]
| „ | Од 1859. године уложен је велики напор у вештачку агитацију да се отвори кампања против беспомоћних жена, које од овоземаљског живота траже само потрепштине и служе својим ближњима у оскудици и невољама. Ова недостојна агитација носи печат мржње према хришћанству, али у себи има и нечег кукавног и неплеменитог, чега треба да се стиди и онај који је отуђен од хришћанства. | ” |
Као последица догађаја из 1866. године, избила је жестока бура против Конкордата и Цркве. Када су нацрти нових закона који се тичу брака, школе и међуконфесионалних односа, у погледу којих је постојало много празнина у Конкордату, изашли на расправу у Царском већу, Раушер је одржао говор о Конкордату, позивајући склад између духовне и световне власти. Када су декрети били санкционисани, а нови закони осуђени од стране папе, настало је велико незадовољство и превирања. Раушер је захтевао: „Зар није дозвољено да папа прогласи закон неправедним? Сваки новинар себи присваја право да жигоше неправду закона који се не слажу са партијским ставовима његових новина”.[5]
Аустријски бискупи су приступили Првом ватиканском сабору одмах након сукоба око Конкордата. Раушер је издао две пасторале које се односе на савет 15. новембра 1869. године.[6] Папа Пије IX га је именовао у комисију pro recipiendis, која је морала да испита све поднете предлоге. На првој правој седници савета (Генерална конгрегација од 28. децембра) говорио је о потребама и степену културе појединих народа који су били превише различити и о питању непогрешивости папе. Као надбискуп Беча, Раушер је објавио доктринарне декрете Ватиканског концила. Протестовао је против гушења Папске државе 20. септембра 1870. У мају 1874. издати су аустријски закони који се односе на спољни правни положај Католичке цркве, доприносима верским фондовима и правном признавању верских друштава.[5]
Напомена уреди
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву:
- Волфсгрубер Селестин (1911). „Јозеф Отмар Раушер”. Католичка енциклопедија, том 12. Њујорк: Издавачка кућа Роберт Еплтон.
- Wolfsgrüber, Cölestin. "Joseph Othmar Rauscher." The Catholic Encyclopedia. Vol. 12. New York: Robert Appleton Company, 1911. 29 Aug. 2022.
Референце уреди
- ^ Annuario Pontificio (на језику: немачки), 2022-08-18, Приступљено 2022-08-29
- ^ а б „Joseph Othmar Cardinal von Rauscher [Catholic-Hierarchy]”. www.catholic-hierarchy.org. Приступљено 2022-08-29.
- ^ „Joseph Othmar von Rauscher”. Academic dictionaries and encyclopedias (на језику: немачки). Приступљено 2022-08-29.
- ^ „Joseph Othmar von Rauscher”. Encyclopædia Britannica.
- ^ а б в „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Joseph Othmar Rauscher”. www.newadvent.org. Приступљено 2022-08-29.
- ^ „Cardinal Joseph Othmar von Rauscher (1797-1875) -...”. www.findagrave.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-08-29.
Додатна литература уреди
- Rauscher, Hirtenbriefe, Predigten, Anreden (Vienna, 1858)
- Hirtenbriefe, Reden, Zuschriften, new ed., I-II (Vienna, 1875), III (1889)
- Wolfsgruber, Cardinal Rauscher. Mit dem Porträte Rauschers u. einem Facsimile seiner Handschrift (Freiburg, 1888).
- Georg Heller: Joseph Othmar Kardinal Rauscher, Fürst-Erzbischof von Wien. Woerl, Würzburg 1876. – Шаблон:Archive.org.
- Cölestin Wolfsgruber: Joseph Othmar Cardinal Rauscher, Fürsterzbischof von Wien. Sein Leben und sein Wirken. Herder, Freiburg im Breisgau 1888.
- Ernst Tomek: Kirchengeschichte Österreichs. Band 3: Das Zeitalter der Aufklärung und des Absolutismus. Tyrolia, Innsbruck/Wien 1959, OBV.
- Josef Wodka: Kirche in Österreich. Wegweiser durch ihre Geschichte. Herder, Wien 1959, OBV.
- Franz Loidl: Geschichte des Erzbistums Wien. Herold, Wien. 1983. ISBN 3700802234.
- Karl Hausberger (1994). „Јозеф Отмар Раушер”. Ур.: Bautz, Traugott. Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL) (на језику: немачки). 7. Herzberg: Bautz. cols. 1411–1415. ISBN 3-88309-048-4.
- Johann Weißensteiner (2003), „Rauscher, Joseph Othmar von”, Neue Deutsche Biographie (NDB) (на језику: немачки), 21, Berlin: Duncker & Humblot, стр. 210—211; (full text online)
Спољашње везе уреди
Herbermann, Charles, ур. (1913). „Joseph Othmar Rauscher”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.- Јозеф Отмар Раушер на сајту Find a Grave (језик: енглески)
