Јозеф II Хабзбуршки
Јосиф II (нем. Joseph II; пуно име Josef Benedikt August Johann Anton Michael Adam; Шенбрун, 13. март 1741 — Беч, 20. фебруар 1790) био је цар Светог римског царства 1765—1790 и владар Хабзбуршке монархије 1780—1790. Јосиф је био „просвећени апсолутиста", те су га често поредили са Катарином Великом и Фридрихом II Великим. Покренуо је мноштво реформи које су наишле на жесток отпор племства и свештенства.[1]
| Јосиф II Хабзбуршки | |
|---|---|
 Јосиф II, цар Светог римског царства | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 13. март 1741. |
| Место рођења | Шенбрун, Беч, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 20. фебруар 1790. (48 год.) |
| Место смрти | Беч, Хабзбуршка монархија |
| Породица | |
| Супружник | Изабела Пармска и Марија Јозефа Баварска |
| Потомство | Марија Тереза од Аустрије (1762—1770) |
| Родитељи | Франц I, цар Светог римског царства Марија Терезија |
| Династија | Хабзбурзи |
| Краљ у Немачкој | |
| Период | 1764–1790 |
| Претходник | Франц I, цар Светог римског царства |
| Наследник | Леополд II, цар Светог римског царства |
| Цар Светог римског царства | |
| Период | 1765–1790 |
| Претходник | Франц I, цар Светог римског царства |
| Наследник | Леополд II, цар Светог римског царства |
| Краљ Угарске и Хрватске Краљ Чешке | |
| Период | 1780–1790 |
| Претходник | Марија Терезија |
| Наследник | Леополд II, цар Светог римског царства |
| Надвојвода Аустрије | |
| Период | 1765–1790 |
| Претходник | Франц I, цар Светог римског царства |
| Наследник | Леополд II, цар Светог римског царства |
| Потпис |  |
Детињство, младост и бракови уреди
Био је најстарији син цара Франца I Лотариншког и царице и краљице Марије Терезије. Његова сестра је била Марија Антоанета, касније француска краљица. У његовом образовању пресудну улогу је имао француски филозоф Волтер, чије је књиге читао, док су му учитељи били различити политички званичници као и чланови католичког реда Језуита. Често је са мајком улазио у идеолошке расправе, но иако је био интелигентнији, повлачио се из тих расправа због мајчине доминантне личности. Женио се два пута. Први пут Изабелом Парманском 1760, и био у том браку до 1763. године, када је умрла од великих богиња. Пар је имао две девојчице. Прва, рођена 1762. године, која је добила је име по баби, Марија Терезија, умрла је у осмој години. Друга је умрла одмах по рођењу, неколико дана пре своје мајке. Други пут се оженио на инсистирање своје мајке када је постао владар Светог римског царства. Оженио се Маријом Јосипом од Баварске, са којом је био у браку свега две године, од 1765. до 1767, када је и она умрла од великих богиња. Други брак није био срећан као први, јер је Јосиф и даље туговао због губитка прве жене Изабеле и на Марију није обраћао пажњу.
Владавина уреди
Унутрашња политика и реформе уреди
Свето римско царство је наследио по очевој смрти 1765 иако је владао заједно са мајком, обављао је основне државничке дужности и био је на челу војске, све остало је и даље водила његова мајка. Сваки његов покушај да покрене неку реформу Марија Терезија би спречила, сматрајући да би то могло угрозити стабилност државе. Ипак Јосиф је с времена на време успевао да маневрима избегне мајчине стеге, те је тако наредио да се дворски церемонијали поједноставе, допустио је мушкарцима да се по двору крећу у војним униформама и отворио је краљевске паркове Шенбрун, Пратер и Аугартен за јавност. Једна од његових најважнијих мера била је преименовање дворског театра у „Немачки национални театар", који је такође постао отворен за јавност.
Аустријске наследне земље, Угарску, те Чешку, наследио је по мајчиној смрти 1780. године. Иако је de facto владао Угарском, правна ваљаност те власти је упитна, јер никада није крунисан круном Светог Стефана. Када је дошао на престо, почео је да спроводи дуго жељене реформе, које често нису наилазиле на разумевање народа. Једна од првих реформи била је „Едикт о верској толеранцији међу хришћанским верама“ 1781. године. Едикт је допуштао православцима, протестантима и Јеврејима у царству веће слободе кретања, становања и упражњавања својих црквених обичаја, као и право да похађају државне универзитете. Друга важна реформа је била црквена. Ова реформа је прописивала да манастири који не служе за више добро, као на пример образовање, морају бити распуштени, а њихова имовина распродата. Новац од продаје затим би ишао у један посебан фонд којим би парохије могле да се служе. Ова реформа је толико потресла свештенство да је папа Пије VI лично дошао у Беч како би од цара тражио да реформу укине или је на неки начин ублажи, што је Јозеф одбио да уради. Исте године, донео је акт о ослобађању кметова, чиме је донекле смањено њихово угњетавање. Ова два закона се могу сматрати најважнијим реформама које је Јосиф II спровео.
Поред цркве, реформисао је и друштвени систем, укинувши цензуру. То је допринело процвату књижевности и развоју критичке мисли, омогућивши да се полемике о држави и влади воде без икаквих последица. По узору на западноевропске државе, почео је да оснива добротворне установе, а једна од најзначајних јест Општа болница у Бечу, основана 1784. године, а која је представљала једну од најмодернијих установа такве врсте у Европи. Заједно са болницом, основао је и медицински факултет, који је у 19. веку постао међународно познат. Дошло је до развоја културе, што се види на примеру Моцарта, који је од цара добио статус слободног уметника у Бечу. Спровео је многе економске реформе које су допринеле порасту трговине и јачању средње класе, која више није била потиснута од стране племства. Јосиф је увидео лоше функционисање државне управе, те је одлучио да је централизује. Централа се налазила у Бечу са Јосифом на челу, а реформом је омогућено да приступ државној управи има сваки поданик, што је у то време било нешто сасвим ново. Укинуо је све привилегије племства, смртну казну, установио независни државни суд, пред којим су племићи и кметови били једнаки и реформисао је закон о браку. Прогласио је немачки језик за званични језик у држави, како би државна администрација деловала боље, што је изазвало негодовање ненемачких народа. Увео је обавезу да сви плаћају порез на имовину, што су морали да раде и племићи. Покушао је да укине племићки статус, али му то није пошло за руком. То се тек десило након револуције 1848/49. године.
Спољна политика и ратови уреди
Иако је покушавао да смањи утицај Русије на Подунавске кнежевине (Влашка и Молдавија), Русија му је била главни спољно политички савезник. Јосиф је имао тендеције да присвоји Баварску по цену да остане без Холандије, која се тада налазила под аустријском управом. Међутим, у томе га је осујетио Фридрих II Велики и то два пута 1778. и 1785. године. Територију Аустрије проширио је учествујући у „Првој подели Пољске" и заузимањем Београда заједно са руском царицом Катарином у рату против Османлија који је он започео 1787. а окончао његов брат Леополд II, 1791. године.
Смрт уреди
Крајем 1788. године, здравље је почело драматично да му слаби, читаву 1789. провео је у самртничкој постељи схватајући да су његове реформе биле узалуд. То су многи његови противници искористили како би покренули револт у земљи, што је натерало тешко болесног Јосифа да повуче све своје законе осим оне о верској толеранцији и о правима кметова. Умро је 20. новембра 1790. године. На гробу му пише „Овде лежи Јосиф који није успео у свему што је предузео".
Породично стабло уреди
Референце уреди
- ^ Derek Beale, Joseph 21: Against the World, 1780–1790, Cambridge University Press. 2009.
Литература уреди
- Гавриловић, Владан (2005). Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија (1790—1792). Нови Сад: Платонеум. ISBN 9788683639267.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од аустро-турског рата 1737-1739. до краја XVIII века”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—216.
- Gavrilović, Slavko; Petrović, Nikola (1972). Temišvarski sabor 1790. Sremski Karlovci: Arhiv Vojvodine.
- Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. Књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. Књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска.
- Beales, Derek. Joseph II vol 1: In the shadow of Maria Theresa, 1741–1780, (1987)
- Beales, Derek. Joseph II vol 2: Against the World, 1780–1790 (2009)
- [Beales, Derek (1975). „The False Joseph II”. The Historical Journal. 18 (3): 467—495. JSTOR 2638606. S2CID 162317919. doi:10.1017/S0018246X00008414.
- Beales, Derek. Enlightenment and Reform in Eighteenth-Century Europe. (2005), 326 pp.
- Beales, Derek. Enlightenment and Reform in Eighteenth-Century Europe (2005), 256pp excerpt and text search
- Bernard, Paul P. The Limits of Enlightenment: Joseph II and the Law (1979)
- Blanning, T. C. W. Joseph II (1994), 228 pp; a short scholarly biography
- Blanning, T. C. W. Joseph II and Enlightened Despotism (1984)
- Bronza, Boro (2010). „The Habsburg Monarchy and the Projects for Division of the Ottoman Balkans, 1771-1788”. Empires and Peninsulas: Southeastern Europe between Karlowitz and the Peace of Adrianople, 1699–1829. Berlin: LIT Verlag. стр. 51—62. ISBN 9783643106117.
- Brook-Shepherd, Gordon (27. 1. 2003). The Austrians: A Thousand-Year Odyssey. Basic Books. ISBN 9780786711024..
- Bright, James Franck (1897). Joseph II.
- Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Joseph II”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 15 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 514—515.
- Dickson, P. G. M. (1993). „Joseph II's Reshaping of the Austrian Church”. The Historical Journal. 36 (1): 89—114. JSTOR 2639517. S2CID 162762308. doi:10.1017/S0018246X00016125.
- Macek, Bernhard A (2010). Die Kroenung Josephs II. in Frankfurt am Main. Logistisches Meisterwerk, zeremonielle Glanzleistung und Kulturgueter fuer die Ewigkeit. ISBN 978-3-631-60849-4..
- McHugh, James T. "Last of the Enlightened Despots: a Comparison of President Mikhail Gorbachev and Emperor Joseph II." Social Science Journal, 1995 32(1) pp. 69–85. ISSN 0362-3319 Fulltext: Ebsco
- Padover, Saul K. The Revolutionary Emperor, Joseph the Second, 1741–1790 (1934), 414 pp; a standard scholarly biography online edition Архивирано на сајту Wayback Machine (1. август 2009)
- Szabo, Franz A. J. (2011). „Changing Perspectives on the "Revolutionary Emperor": Joseph II Biographies since 1790”. The Journal of Modern History. 83: 111—138. JSTOR 10.1086/658104. S2CID 144338172. doi:10.1086/658104.
- Vovk, Justin C.. In Destiny's Hands: Five Tragic Rulers, Children of Maria Theresa. iUniverse: Bloomington, Ind. 2010. ISBN 978-1-4502-0081-3.
- Wilson, Peter H. Absolutism in Central Europe (2000) online edition Архивирано на сајту Wayback Machine (1. август 2009)
- Szabo, Franz A. J. "Changing Perspectives on the 'Revolutionary Emperor': Joseph II Biographies since 1790," Journal of Modern History (2011) 83#1 pp. 111–138
Спољашње везе уреди
- Collectio ordinationum imperatoris Josephi II-i et repraesentationum diversorum regni Hungariae comitatuum Pars 1. Dioszeg: Paul Medgyes, 1790. 318 p. - available at ULB´s Digital Library
- Constituta regia quae regnante August, Imperatore et rege Apostol. Josepho II. politicorum Pars 1., 2. (1.) De publicorum negotiorum administratione, (2.) De Politia .... Viennae: Kurzbek, 1788. 397 s. - available at ULB´s Digital Library