Јудита Аларгић
Јудита Аларгић-Стамболић (Нови Сад, 1. август 1917 — Београд, 2011), била је учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница СР Србије.
| јудита аларгић | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 Јудита Аларгић-Стамболић | ||||||
| Лични подаци | ||||||
| Датум рођења | 1. август 1917. | |||||
| Место рођења | Нови Сад, Аустроугарска | |||||
| Датум смрти | 2011. (93/94 год.) | |||||
| Место смрти | Београд, Србија | |||||
| Професија | друштвено-политичка радница | |||||
| Породица | ||||||
| Супружник | Петар Стамболић | |||||
| Деловање | ||||||
| Члан КПЈ од | 1939. | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије 1941 — 1945. | |||||
| Чин | мајор у резерви | |||||
| Одликовања |
| |||||
Биографија уреди
Рођена је 1. августа 1917. године у Новом Саду. Пре рата припадала је револуционарном радничком покрету, а 1939. године је постала члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Септембра 1940. године била је једна од укупно две жене делегата на Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Војводину.[1]
Окупација Југославије 1941. године затекла ју је у Београду. По партијском задатку је прешла у Обреновац, где је постала члан Среског комитет КПЈ за Обреновац и партијски је деловала у току припрема оружаног устанка. Након формирања Посавског партизанског одреда, као курир је одржавала везу између Одреда и Покрајинског комитета КПЈ за Србију, који се налазио у Београду. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских снага у Санџак, учествовала је у организовању партизанске болнице у Радоињи, код Нове Вароши.[1]
Почетком 1942. године била је политички комесар болнице у Новој Вароши, одакле је са групом рањеника отишла у Црну Гору. Била је политички комесар Централне болнице у ослобођеној Фочи и члан Политичког одељења (Политодела) Друге пролетерске ударне бригаде. Учествовала је као делегат у раду Прве конференције Антифашистичког фронта жена (АФЖ), одржаног 6. децембра 1942. године у Босанском Петровцу. Тада је била изабрана у Извршни одбор АФЖ.[1]
Почетком 1943. године послата је као инструктор Централног комитета КП Југославије на партијски рад у околину Бихаћа, а крајем исте године је постављена за члана Политодела Тринаесте пролетерске ударне бригаде. Септембра 1944. године била је упућена на партијски рад у Војводину, где је остала до краја рат. Из рата је изашла са чином резервног мајора ЈНА.[1]
Послератни период уреди
После ослобођења Југославије, своју борбу против фашизма је наставила борбом против патријархата. Припадала је групи жена-револуционарки које су оствариле дужу политичку каријеру. Налазила се на функцијама члана Градског комитета Савеза комуниста Београда, председника Савеза женских друштава Београда и члана Главног одбора Антифашистичког фронта жена Србије.[2][1][3]
Завршила је Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић” у Београду, а на Четвртом конгресу СКС, одржаном јуна 1959. године, била је изабрана за члана Централног комитета Савеза комуниста Србије.[1][3]
Умрла је 2011. године у Београду. Била је супруга истакнутог југословенског револуционара, политичара и народног хероја Петра Стамболића (1912—2007), који је заузимао највише позиције на републичком нивоу и Федерацији, те од 1963. до 1967. био председник Савезног извршног већа (СИВ), а од 1982. до 1983. предсеник Председништва СФРЈ.[4][5]
Носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден за храброст и Орден партизанске звезде са пушкама.[3]
Референце уреди
Литература уреди
- Ко је ко у Југославији. Београд: „Хронометар”. 1970.
- Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета. 1975.
