Устанак у Херцеговини 1941.

(преусмерено са Јунски устанак)
Херцеговачки устанак преусмерава овде. За остала значења види Херцеговачки устанак

Устанак у Херцеговини 1941. или Јунски устанак су уопштени називи за устанак Срба у источној Херцеговини против власти Независне Државе Хрватске (НДХ), осовинске марионетске државе која је основана током Другог свјетског рата на територији окупиране и распарчане Краљевине Југославије. Док је НДХ наметала своју власт, припадници владајућег фашистичког Усташког покрета започели су кампању прогона Срба широм земље. У источној Херцеговини, усташе су починиле низ масакара и напада на већинско српско становништво, почевши од прве седмице јуна 1941. године. Између 6. и 22. јуна 1941. године, одвијали су се спонтани сукоби између власти НДХ и српског становништва у региону.

Устанак у Херцеговини 1941.
Део Другог светског рата у Југославији
Време:6. јун29. јун 1941.
Место:Херцеговина
Сукобљене стране
Србија Српски устаници Хрватска НДХ
Команданти и вође
Бајо Станишић
Миња Вишњић
Радојица Перишић
Чедо Милић
Иван Прпић
Антун Похаска
Фрањо Шимић
Јуре Францетић
Јачина
1.500–3.000[тражи се извор] 68 официра, 2.362 војника

Њемачка инвазија на Совјетски Савез почела је 22. јуна. У наредна два дана, спорадичне побуне Срба против НДХ у источној Херцеговини прерасле су у масовни устанак, који су изазвали усташки прогони, српска солидарност са руским народом, мржњом према и страхом од власти НДХ, као и других фактора. Српски устаници, под народним вођством, напали су Оружништво, Усташку војницу и Хрватско домобранство у источној Херцеговини. У првих неколико дана, устаници су заузели жандармеријске положаје у неколико села, поставили барикаде на главним путевима и поставили засједу за неколико војних возила. У ноћи 26. јуна, устаници су покренули напад на Невесиње у покушају да га заузму, али гарнизон у граду се одржао до јутра 28. јуна када су снаге НДХ пробиле устаничке барикаде.

Дана 28. јуна, устаници су поставили засједу камиону који је превозио припаднике Италијанске краљевске војске, што је навело заповједнике италијанске војске у НДХ да упозоре власти НДХ да ће преузели једностране мјере за осигуравање комуникацијских путева. Устаници су уништили још један положај Оружништва, а увече су устаници заузели село Автовац, затим су га опљачкали и слалили, а убијено је десетина несрпских цивила. Сљедећег дана, једна италијанска колона је истјерала устанике из села и избавила усташки гарнизон у Гацком који се налазио у окружењу. Од 3. јула, снаге НДХ од преко 2.000 људи раширилсе су се из Невесиња, чистећи вароши, села и путеве од устаника. Устаници се нису значајно супроставили операцији чишћења терена и повукли су се у оближњу Црну Гору или су сакрили своје оружје у планинама и отишли кући. До 7. јула, снаге НДХ су повратиле пуну контролу над свим варошима и гланим путним правцима у источној Херцеговини.

УстанакУреди

„Заратиле двије велесиле”,

певало се,

„НДХ и срез Невесиње.”[1]

После многих покоља, међу којима ја и покољ српског становништва у селу Удрежње, поред Невесиња 2. јуна 1941, српско становништво Невесиња је одлучило да подигне и другу Невесињску пушку. Усташки натпоручник Фрањо Судар је 3. јуна кренуо са својим зликовцима у село Доњи Дрежањ. На мосту, познатијем као Гвоздени мост, на ријеци Заломци, су усташе дочекали устаници под командом наредника бивше југословенске војске[2] Обрена Ивковића, каснијег партизанског команданта и народног хероја. Први устанак је букнуо у Невесињу. Међутим, ни у осталим Херцеговачким мјестима није се чекало скрштених руку да усташе обаве свој крвави пир. Почеле су се дизати буне. Да би се спасили такве судбине, Казанчани су у ноћи између 5. и 6. јуна напали усташку касарну у свом селу. Устанике је предводио будући четнички командант, свештеник Радојица Перишић. После бомбашког напада и јуриша, из касарне није било одговора: с првим мраком 50 Хрвата је побегло према Автовцу. У очекивању доласка јачих хрватских снага, разаслати су курири са вешћу о почетку устанка. Већ током 6. јуна нападнута је хрватска посада у станици Јасена и заузети су положаји према Муљу и Автовцу. Устанички прваци састали су се истог дана на Гату, доневши том приликом, према учеснику догађаја Алекси Тепавчевићу, следеће одлуке:[3]


„Прво, да се одмах крене у правац Зборне Гомиле, на путу Автовац-Степен; да се на том путу дочекују и нападају војнички камиони, који су, по причању мештана, довозили и одвозили усташе од Гацка до Билеће. Држати положаје не том терену и не напуштати их. Почекивати нападе и вршити нападе.”

„Друго, ова села источно од пута Автовац-Кобиља Глава евакуисати одмах у планину према Црној Гори; евакуацију вршити по ноћи и неприметно; почети са селима која су ближа муслиманском насељу и изложенија нападу. Прекинути и сузбити сва одлажења, ма кога, у варош Автовац и Гацко и друга места где су усташе.”

„Треће, обавестити и позвати све Србе на устанак и борбу, слати курире у остале суседне херцеговачке срезове и обавештавати их о отпору. Црногорска гранична насеља стално обавештавати и позивати у помоћ. Упутити у Никшић неколико људи и по могућности да свештеник Радојица Перишић буде с њима; видети тамо црногорске прваке, тражити помоћ у борцима и нарочито у оружју; известити их нарочито о збеговима који ће се за који дан наћи у њиховим планинама.”


Устаничке борбеУреди

Усташка појачања стигла су око 15. јуна. Напред је ишао одред Црне легије, јачине око 500 људи, иза њега локалне усташе (Хрвати и муслимани), а сасвим позади муслимански цивили из Фазлагића Куле са осамареним коњима, на које је требало натоварити опљачкане ствари из српских кућа. Главна борба одиграла се код Степена и Пржина, око 15. јуна. Победа је припала устаницима, а на бојном пољу је остало педесетак погинулих усташа. Наредних дана борба се се преноси и на остале срезове. Усташе су у дефанзиви, с тим што из Фазлагића Куле свакодневно покушавају да освоје српске положаје код Бијеле Гомиле.

Око три сата поподне 26. јуна српске положаје почела су да надлећу три авиона НДХ. У ниском лету, бацали су ручне бомбе и митраљирали устанике. После почетне панике, сва три авиона, школског типа, лако су оборена. Следећег дана 27. јуна, у помоћ војсци НДХ дошла су два камиона италијанских војника. У заседи код Кобиље Главе 15-так Италијана је убијено, а остали су се предали. Нови успех осоколио је устанике да у ноћи између 27. и 28. јуна нападну Автовац. На Видовдан ујутру српски борци победоносно улазе у ову варошицу. „Автовац је лежао у изгоринама и мало је зграда остало неоштећено; поред муслиманских изгореле су и српске. Ствари су и даље отимане из ватре. Предвиђало се да неће бити соли и брашна и зато су најрадије ношена та два артикла“ [3]. Тога дана су се у Автовцу први пут среле устаничке вође, свештеник Радојица Перишић и поручник Милорад М. Поповић [3].

Јаке италијанске колоне, праћене авијацијом, кренуле су 29. јуна из Билеће према Автовцу. У празно варошицу Италијани су ушли увече истог дана, а устаници су се повукли на раније положаје.

РеференцеУреди

  1. ^ Перестројка И ИНФОРМБИРО[мртва веза], Бранко Петрановић
  2. ^ Крваво коло херцеговачко, Саво Скоко
  3. 3,0 3,1 3,2 А. Тепавчевић, Борба за слободу, 40, pp. 66–67

ЛитератураУреди