Архиепископија Јустинијана Прима

Архиепископија Јустинијана Прима (лат. Archiepiscopia Justinianae Primae), која је у српској историографији позната и као Првојустинијанска архиепископија, била је древна црквена област са седиштем у граду Јустинијана Прима (лат. Iustiniana Prima) који се налазио на локалитету Царичин град (код Лебана у Србији). Архиепископија је установљена 535. године, а обухватала је целокупно подручје рановизантијске Дијецезе Дакије (највећи део данашње Србије и делови данашњих држава Бугарске, Северне Македоније, Албаније и Црне Горе). Постојала је све до почетка 7. века, када је услед продора Авара и Словена дошло до коначног слома византијске власти у свим областима које су припадале овој архиепископији.[1][2][3]

Архиепископија
Јустинијана Прима
Основни подаци
Оснивање535
ПредстојатељАрхиепископ Јустинијане Приме
СједиштеЈустинијана Прима
Канонска јурисдикцијаДијецеза Дакија
КалендарЈулијански календар
Статистика

ИсторијаУреди

 
Тлоцрт катедралне базилике у граду Јустинијана Прима
 
Цар Јустинијан I (527-565), оснивач архиепископије

Све до 535. године, црквена управа у позноримским и рановизантијским провинцијама које су припадале царској Дијецези Дакији, била је уређена по принципу провинцијских митрополија. Пошто је Дијецеза Дакија била у саставу Префектуре Илирика, чије се седиште налазило у Солуну, сви провинцијски митрополити са подручја поменуте префектуре признавали су првенство солунског архиепископа.[4]

У склопу реорганизације црквене управе, цар Јустинијан I (527-565) је 535. године донео одлуку о установљавању нове архиепископије, са седиштем у његовом родном граду, који је носио назив Јустинијана Прима (Прва Јустинијана). Новоустановљена архиепископија је добила надлежност над митрополијама и епископијама у свим провинцијама које су биле у саставу царске Дијецезе Дакије (Прва Мезија, Прибрежна Дакија, Средоземна Дакија, Дарданија, Превалитана) укључујући и делове Друге Паноније и Друге Македоније. Након додатне реорганизације, која је извршена 545. године, Друга Македонија је изостављена из надлежности архиепископа Прве Јустинијане.[5][3][6]

Архијереји са подручја Првојустинијанске архиепископије учествовали су 553. године на Петом васељенском сабору, који је одржан у Цариграду.[7]

Северна подручја ове архиепископије тешко су пострадала већ током аварско-византијског рата (582-584), а целокупно подручје је похарано и разорено након 602. године, када је дошло до потпуног слома византијске власти у свим областима које су припадале овој архиепископији. Током прве половине 7. века, на тим просторима су се населили Срби.[8][4][9]

НаслеђеУреди

Током познијег средњовековног раздобља, наслеђе древне Првојустинијанске архиепископије неговано је под окриљем Охридске архиепископије, а данас се негује под окриљем Српске православне цркве, као помесне цркве-наследнице највећег дела канонског подручја бивше архиепископије, чије се древно седиште (Прва Јустинијана) налази у границама данашње српске православне Епархије нишке.[10][11]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Гранић 1925, стр. 113-134.
  2. ^ Meyendorff 1989, стр. 56-57.
  3. ^ а б Turlej 2016, стр. 47-86.
  4. ^ а б Popović 1996.
  5. ^ Curta 2001, стр. 45–70.
  6. ^ Коматина 2016, стр. 35-39.
  7. ^ Meyendorff 1989.
  8. ^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.
  9. ^ Коматина 2016, стр. 40-44.
  10. ^ Љубинковић 1967, стр. 61-76.
  11. ^ Поповић 2000, стр. 279-285.

ЛитератураУреди