Ј (ћириличко)

Слово Ј је једанаесто слово српске ћирилице, које је увео Вук Караџић када је писао „Српски рјечник“. Када је Вук из латинице преузео ово слово, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша. Најоштрији противник је био Јован Хаџић, тадашњи велики књижевник. Поред слова Ј, у Првом српском рјечнику први пут су се појавила и слова љ, њ, ђ, ћ, џ.

Ниједна друга промена азбуке није била више нападана од стране Вукових противника. Средином 19. века, код његове куће у Будиму, Јована Берића је питао шта ће учинити Вуку због његове ј, на шта му је стари и понизан пештки трговац одговорио мирно — „Jа би му пребио и другу ногу!”.

Слово Ј је, према фонетици:

• консонант (сугласник) - један од 25
• сонант (врло звучан сугласник) - један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
• предњонепчани сугласник - један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
• меки предњонепчани сугласник - један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)

Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:

• Ђ - настаје од Д+Ј
• Ћ - настаје од Т+Ј
• Љ - настаје од Л+Ј
• Њ - настаје од Н+Ј

Види још

• J (слово латинице)