Ј (ћириличко)
Ћириличко слово Ј | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() | |||||||
Слова словенских језика | |||||||
А | А́ | А̀ | А̄ | Б | В | Г | |
Ґ | Ѓ | Д | Ђ | Е | Ѐ | Е́ | |
Е̄ | Ё | Є | Ж | З | З́ | ||
Ѕ | И | Ѝ | И́ | І | Ї | ||
Й | Ј | К | Ќ | Л | Љ | ||
М | Н | Њ | О | О́ | О̀ | ||
Ō | П | Р | С | С́ | Т | ||
Ћ | У | Ў | Ф | Х | Ц | ||
Ч | Џ | Ш | Щ | Ъ | Ы | ||
Ь | Э | Ю | Я | ||||
Слова несловенских језика | |||||||
Ӑ | Ӓ | Ә | Ӛ | Ӕ | Ғ | Ҕ | |
Ӻ | Ӷ | Г̧ | Г̑ | Ԁ | Ԃ | ||
Ꚉ | Ԭ | Ԫ | Ꚁ | Ӗ | Ӂ | ||
Җ | Ӝ | Ԅ | Ӟ | Ҙ | З̌ | ||
З̱ | З̣ | Ԑ | Ӡ | З́ | Ԇ | ||
Ꚅ | Ӣ | Ҋ | Ӥ | Қ | Ӄ | ||
Ҡ | Ҟ | Ҝ | Ԟ | Ԛ | Ӆ | ||
Ԓ | Ԡ | Ԉ | Ԕ | Ӎ | Ӊ | ||
Ң | Ӈ | Ԩ | Ҥ | Ԣ | Ԋ | ||
Ӧ | О̃ | Ө | Ӫ | Ҩ | Ԥ | ||
Ҧ | Ҏ | Р̌ | Ԗ | Ҫ | Ԍ | ||
Ҭ | Ꚑ | Ԏ | Ӯ | Ӱ | Ӳ | ||
Ү | Ү́ | Ұ | Х̑ | Ҳ | Ӽ | ||
Ӿ | Һ | Ꙡ | Ҵ | Ҷ | Ӵ | ||
Ӌ | Ҹ | Ꚇ | Ꚓ | Ҽ | Ҿ | ||
Ы̄ | Ӹ | Ы̆ | Ҍ | Ӭ | Э̆ | ||
Э̄ | Э̇ | Ю̆ | Ю̈ | Ю̄ | Є̈ | ||
Я̆ | Я̄ | Я̆ | Я̈ | Ԙ | Ԝ | ||
Ӏ | |||||||
Историјска слова | |||||||
Ꙉ | Ѻ | Ѹ | Ꙋ | Ѡ | Ѽ | Ѿ | Ҁ |
Ѣ | Ꙓ | Ꙗ | Ѥ | Ѧ | Ѫ | Ѩ | |
Ѭ | Ѯ | Ѱ | Ѳ | ֹѴ | Ѷ | ||
Ꙟ | Ꚏ | Ꚗ | Ꙥ | Ꙧ | Ꙣ | ||
Ꙑ | Ꙭ | Ꙩ | ꙮ | ||||
Диграфи ћирилице | |||||||
Сва слова ћирилице |
Слово Ј је једанаесто слово српске ћирилице.
Увео га је Вук Караџић када је писао „Српски рјечник“. Ниједна друга промена азбуке није била нападанија од стране Вукових противника.
Вук је у Предговору Српског рјечника (1818) преузимање у нову азбуку слова „ј“ из латинице правдао већ постојећом сличношћу латиничних и ћириличних слова, и тиме што су латинична слова грчког порекла као и словенска. Но, Вукови аргументи нису били довољни, већ се на Вука гледало попреко као на оружје у рукама католичко-језуитске пропаганде. У многе српске куће дуго није смела да уђе књига с „јотом“. О томе говоре и неколике анегдоте. Француски дипломата Боа ле Конт пише како су му 1834. године српске старешине говориле: „Српски би се народ цео дао набити на колац, пре него што би пристао да пише латиницом“. На другом месту се вели како је Вук био једном у посети Јовану Берићу у Будиму. Утом Берића посети и стари Лазаревић, бивши пештански трговац, који није Вука лично познавао. Берић је био врло шаљив, а знао је како „православни“ Лазаревић мисли о Вуковој азбуци. У један мах, Берић запита старца: А што бисте ви урадили Вуку за његово „ј“? Лазаревић није дуго премишљао, него знајући да Вук има само једну ногу, одговори одлучно: Ја бих му и ону другу ногу пребио. Берић удари у смех, а Вук повиче у шали: Та немојте забога, онда нећу моћи ходати. Сад Лазаревић погледа Вука поближе, те видећи код њега дрвену ногу, поцрвени, па онда промумла: Е, шта ћу вам ја, немојте нам у цркву дирати. [1]
Према фонетици, слово Ј је:
- консонант (сугласник) – један од 25
- сонант (врло звучан сугласник) – један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
- предњонепчани сугласник – један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
- меки предњонепчани сугласник – један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)
Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:
- Ђ – настаје од Д+Ј
- Ћ – настаје од Т+Ј
- Љ – настаје од Л+Ј
- Њ – настаје од Н+Ј