Ј (ћириличко)
Ћириличко слово Ј | ||||||
---|---|---|---|---|---|---|
![]() | ||||||
Слова словенских језика | ||||||
А | Б | В | Г | Ґ | Д | Ђ |
Ѓ | Е | Ѐ | Ё | Є | Ж | З |
З́ | Ѕ | И | Ѝ | І | Ї | Й |
Ј | К | Л | Љ | М | Н | Њ |
О | П | Р | С | С́ | Т | Ћ |
Ќ | У | Ў | Ф | Х | Ц | Ч |
Џ | Ш | Щ | Ъ | Ы | Ь | Э |
Ю | Я | |||||
Слова несловенских језика | ||||||
Ӑ | Ӓ | Ә | Ӛ | Ӕ | Ғ | Ҕ |
Ӻ | Ӷ | Ԁ | Ԃ | Ꚉ | Ӗ | Ӂ |
Җ | Ӝ | Җ | Ԅ | Ӟ | Ԑ | Ӡ |
Ԇ | Ӣ | Ҋ | Ӥ | Қ | Ӄ | Ҡ |
Ҟ | Ҝ | Ԟ | Ԛ | Ӆ | Ԓ | Ԡ |
Ԉ | Ԕ | Ӎ | Ӊ | Ң | Ӈ | Ҥ |
Ԣ | Ԋ | Ӧ | Ө | Ӫ | Ҩ | Ԥ |
Ҧ | Ҏ | Ԗ | Ҫ | Ԍ | Ҭ | Ԏ |
Ӯ | Ӱ | Ӳ | Ү | Ұ | Ҳ | Ӽ |
Ӿ | Һ | Ԧ | Ҵ | Ҷ | Ӵ | Ӌ |
Ҹ | Ꚇ | Ҽ | Ҿ | Ӹ | Ҍ | Ӭ |
Ԙ | Ԝ | Ӏ | ||||
Историјска слова | ||||||
Ꙉ | Ѻ | Ѹ | Ѡ | Ѽ | Ѿ | Ҁ |
Ѣ | Ꙓ | Ꙗ | Ѥ | Ѧ | Ѫ | Ѩ |
Ѭ | Ѯ | Ѱ | Ѳ | ֹѴ | Ѷ | Ꙟ |
Диграфи ћирилице | ||||||
Сва слова ћирилице |
Слово Ј је једанаесто слово српске ћирилице. Копитарица је народно име слова ј које је Вук Караџић увео под утицајем Јернеја Копитара. Према словеначком лингвисту и имену народа. Ово слово постојало је у руском курзивном писму крајем 17. - почетком 19. века. као варијанта слова „і“ (само на оним позицијама где је изговарано као „ј“, на пример „маіоръ“) и у том својству се сведочи у бројним документима. Коначно је престао да се користи у каснијим годинама Николе 1. У типографским фонтовима га није било.
Слово Ј је у српску ћирилицу унео Вук Караџић када је писао „Први српски рјечник“. Извео га је од латиничног слова ï (и са две тачке). Када је Вук из латинице преузео ово слово, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша. Најоштрији противник је био Јован Светић-Хаџић, тадашњи велики књижевник. У вези са тим је позната анегдота, односно шта је Вук једном приликом приметио и како је оправдао овај свој поступак: „Видим, да из латинице нисам узео слово ј, ти сад не би био Јован него ован!“[1] Поред слова Ј, у Првом српском рјечнику први пут су се појавила и слова љ, њ, ђ, ћ, џ.
Ниједно друго слово не изазива такав отпор као надимак попут овог. Људи верују да то почиње латинизацијом и креолизациjом, као што је то у Угровлашкој после Пожаревачког мира. Средином 19. века, код његове куће у Будиму, Јована Берића је питао шта ће учинити Вуку због његове ј, на шта му је стари и понизан пештки трговац одговорио мирно — „Jа би му пребио и другу ногу!”. [2]
Слово Ј је, према фонетици:
- консонант (сугласник) - један од 25
- сонант (врло звучан сугласник) - један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
- предњонепчани сугласник - један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
- меки предњонепчани сугласник - један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)
Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:
- Ђ - настаје од Д+Ј
- Ћ - настаје од Т+Ј
- Љ - настаје од Л+Ј
- Њ - настаје од Н+Ј
Види јошУреди
ИзвориУреди
- ^ Маринковић, С. & Марковић, С. (прирередили) Српске народне приповетке. Креативни центар: Београд. 2001. ISBN 978-86-7781-053-5.
- ^ Јовановић, М. Jезик и друштвена историjа. Београд, 2002, с. 24.
Овај чланак везан за језик је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |