Ј (ћириличко)

Ћириличко слово Ј


Слова словенских језика
А	Б	В	Г	Ґ	Д	Ђ
Ѓ	Е	Ѐ	Ё	Є	Ж	З
З́	Ѕ	И	Ѝ	І	Ї	Й
Ј	К	Л	Љ	М	Н	Њ
О	П	Р	С	С́	Т	Ћ
Ќ	У	Ў	Ф	Х	Ц	Ч
Џ	Ш	Щ	Ъ	Ы	Ь	Э
Ю	Я
Слова несловенских језика
Ӑ	Ӓ	Ә	Ӛ	Ӕ	Ғ	Ҕ
Ӻ	Ӷ	Ԁ	Ԃ	Ꚉ	Ӗ	Ӂ
Җ	Ӝ	Җ	Ԅ	Ӟ	Ԑ	Ӡ
Ԇ	Ӣ	Ҋ	Ӥ	Қ	Ӄ	Ҡ
Ҟ	Ҝ	Ԟ	Ԛ	Ӆ	Ԓ	Ԡ
Ԉ	Ԕ	Ӎ	Ӊ	Ң	Ӈ	Ҥ
Ԣ	Ԋ	Ӧ	Ө	Ӫ	Ҩ	Ԥ
Ҧ	Ҏ	Ԗ	Ҫ	Ԍ	Ҭ	Ԏ
Ӯ	Ӱ	Ӳ	Ү	Ұ	Ҳ	Ӽ
Ӿ	Һ	Ԧ	Ҵ	Ҷ	Ӵ	Ӌ
Ҹ	Ꚇ	Ҽ	Ҿ	Ӹ	Ҍ	Ӭ
		Ԙ	Ԝ	Ӏ
Историјска слова
Ꙉ	Ѻ	Ѹ	Ѡ	Ѽ	Ѿ	Ҁ
Ѣ	Ꙓ	Ꙗ	Ѥ	Ѧ	Ѫ	Ѩ
Ѭ	Ѯ	Ѱ	Ѳ	ֹѴ	Ѷ	Ꙟ
Диграфи ћирилице
Сва слова ћирилице

Слово Ј је једанаесто слово српске ћирилице.

Слово Ј је у српску ћирилицу унео Вук Караџић када је писао „Први српски рјечник“. Извео га је од латиничног слова ï (и са две тачке). Када је Вук из латинице преузео ово слово, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша. Најоштрији противник је био Јован Светић-Хаџић, тадашњи велики књижевник. У вези са тим је позната анегдота, односно шта је Вук једном приликом приметио и како је оправдао овај свој поступак: „Видим, да из латинице нисам узео слово ј, ти сад не би био Јован него ован!“^[1] Поред слова Ј, у Првом српском рјечнику први пут су се појавила и слова Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ.

Слово Ј је, према фонетици:

консонант (сугласник) - један од 25
сонант (врло звучан сугласник) - један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
предњонепчани сугласник - један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
меки предњонепчани сугласник - један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)

Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:

Ђ - настаје од Д+Ј
Ћ - настаје од Т+Ј
Љ - настаје од Л+Ј
Њ - настаје од Н+Ј

ИзвориУреди

^ Маринковић, С. & Марковић, С. (прирередили) Српске народне приповетке. Креативни центар: Београд. 2001. ISBN 978-86-7781-053-5.

Види јошУреди

Овај чланак везан за језик је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

[1] Маринковић, С. & Марковић, С. (прирередили) Српске народне приповетке. Креативни центар: Београд. 2001. ISBN 978-86-7781-053-5.

[1]