Ј (ћириличко)

Слово Ј је једанаесто слово српске ћирилице. Копитарица је народно име слова ј које је Вук Караџић увео под утицајем Јернеја Копитара. Према словеначком лингвисту и имену народа. Ово слово постојало је у руском курзивном писму крајем 17. - почетком 19. века. као варијанта слова „і“ (само на оним позицијама где је изговарано као „ј“, на пример „маіоръ“) и у том својству се сведочи у бројним документима. Коначно је престао да се користи у каснијим годинама Николе 1. У типографским фонтовима га није било.

Слово Ј је у српску ћирилицу унео Вук Караџић када је писао „Први српски рјечник“. Извео га је од латиничног слова ï (и са две тачке). Када је Вук из латинице преузео ово слово, наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша. Најоштрији противник је био Јован Светић-Хаџић, тадашњи велики књижевник. У вези са тим је позната анегдота, односно шта је Вук једном приликом приметио и како је оправдао овај свој поступак: „Видим, да из латинице нисам узео слово ј, ти сад не би био Јован него ован!“ Поред слова Ј, у Првом српском рјечнику први пут су се појавила и слова љ, њ, ђ, ћ, џ.

Ниједно друго слово не изазива такав отпор као надимак попут овог. Људи верују да то почиње латинизацијом и креолизациjом, као што је то у Угровлашкој после Пожаревачког мира. Средином 19. века, код његове куће у Будиму, Јована Берића је питао шта ће учинити Вуку због његове ј, на шта му је стари и понизан пештки трговац одговорио мирно — „Jа би му пребио и другу ногу!”.

Слово Ј је, према фонетици:

• консонант (сугласник) - један од 25
• сонант (врло звучан сугласник) - један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
• предњонепчани сугласник - један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
• меки предњонепчани сугласник - један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)

Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:

• Ђ - настаје од Д+Ј
• Ћ - настаје од Т+Ј
• Љ - настаје од Л+Ј
• Њ - настаје од Н+Ј

Види још

• Копитарица
• J (слово латинице)
• Брестовска унија
• Житвански мир
• Ужгородска унија
• Побуна сејмена и домобрана