Ј (ћириличко)

ћириличко слово
Ћириличко слово Ј
Слова словенских језика
А А́ А̀ А̄ Б В Г
Ґ Ѓ Д Ђ Е Ѐ Е́
Е̄ Ё Є Ж З З́
Ѕ И Ѝ И́ І Ї
Й Ј К Ќ Л Љ
М Н Њ О О́ О̀
Ō П Р С С́ Т
Ћ У Ў Ф Х Ц
Ч Џ Ш Щ Ъ Ы
Ь Э Ю Я
Слова несловенских језика
Ӑ Ӓ Ә Ӛ Ӕ Ғ Ҕ
Ӻ Ӷ Г̧ Г̑ Ԁ Ԃ
Ԭ Ԫ Ӗ Ӂ
Җ Ӝ Ԅ Ӟ Ҙ З̌
З̱ З̣ Ԑ Ӡ З́ Ԇ
Ӣ Ҋ Ӥ Қ Ӄ
Ҡ Ҟ Ҝ Ԟ Ԛ Ӆ
Ԓ Ԡ Ԉ Ԕ Ӎ Ӊ
Ң Ӈ Ԩ Ҥ Ԣ Ԋ
Ӧ О̃ Ө Ӫ Ҩ Ԥ
Ҧ Ҏ Р̌ Ԗ Ҫ Ԍ
Ҭ Ԏ Ӯ Ӱ Ӳ
Ү Ү́ Ұ Х̑ Ҳ Ӽ
Ӿ Һ Ҵ Ҷ Ӵ
Ӌ Ҹ Ҽ Ҿ
Ы̄ Ӹ Ы̆ Ҍ Ӭ Э̆
Э̄ Э̇ Ю̆ Ю̈ Ю̄ Є̈
Я̆ Я̄ Я̆ Я̈ Ԙ Ԝ
Ӏ
Историјска слова
Ѻ Ѹ Ѡ Ѽ Ѿ Ҁ
Ѣ Ѥ Ѧ Ѫ Ѩ
Ѭ Ѯ Ѱ Ѳ ֹѴ Ѷ
Диграфи ћирилице
Сва слова ћирилице

Слово Ј је једанаесто слово српске ћирилице.

Историја уреди

Увео га је Вук Караџић када је писао Српски рјечник.

Ниједна друга промена азбуке није била нападанија од стране Вукових противника. Слово за глас ј заиста је било преко потребно нашој ћирилици, али је Вуку на располагању стајало неколико слова која су већ дотад у различитим редакцијама црквенословенског језика имала улогу слова ј. Била су то слова і, ї, й заједно са двогласима и меким знаком ь. Да је изабрао неко од тих слова, Вук би избегао примедбе о „пошокчавању“ српске азбуке. Он у почетку јест употребљавао ћирилично ї да представља глас ј, што су пре њега већ употребљавали језички реформатори Доситеј Обрадовић и Сава Мркаљ, али је затим од тога одустао.[1]

Вук је у Предговору Српског рјечника (1818) преузимање у нову азбуку слова „ј“ из латинице правдао већ постојећом сличношћу латиничних и ћириличних слова, и тиме што су латинична слова грчког порекла као и словенска. Један од разлога био је и тај што је такав калуп већ постојао у штампаријама. Но, Вукови аргументи нису били довољни, већ се на Вука гледало попреко као на оружје у рукама католичко-језуитске пропаганде. Наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша. У многе српске куће дуго није смела да уђе књига с „јотом“. Француски дипломата Боа ле Конт пише како су му 1834. године српске старешине говориле: „Српски би се народ цео дао набити на колац, пре него што би пристао да пише латиницом“.[1]

Особине уреди

Слово Ј је, према фонетици:

  • консонант (сугласник) - један од 25
  • сонант (врло звучан сугласник) - један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
  • предњонепчани сугласник - један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
  • меки предњонепчани сугласник - један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)

Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:

  • Ђ - настаје од Д+Ј
  • Ћ - настаје од Т+Ј
  • Љ - настаје од Л+Ј
  • Њ - настаје од Н+Ј

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Дача (2024-04-07). „Анегдоте око јоте”. РАСЕН (на језику: српски). Приступљено 2024-05-15.