Ј (ћириличко)

Слово Ј је једанаесто слово српске ћирилице.

Увео га је Вук Караџић када је писао „Српски рјечник“. Ниједна друга промена азбуке није била нападанија од стране Вукових противника.

Вук је у Предговору Српског рјечника (1818) преузимање у нову азбуку слова „ј“ из латинице правдао већ постојећом сличношћу латиничних и ћириличних слова, и тиме што су латинична слова грчког порекла као и словенска. Но, Вукови аргументи нису били довољни, већ се на Вука гледало попреко као на оружје у рукама католичко-језуитске пропаганде. У многе српске куће дуго није смела да уђе књига с „јотом“. О томе говоре и неколике анегдоте. Француски дипломата Боа ле Конт пише како су му 1834. године српске старешине говориле: „Српски би се народ цео дао набити на колац, пре него што би пристао да пише латиницом“. На другом месту се вели како је Вук био једном у посети Јовану Берићу у Будиму. Утом Берића посети и стари Лазаревић, бивши пештански трговац, који није Вука лично познавао. Берић је био врло шаљив, а знао је како „православни“ Лазаревић мисли о Вуковој азбуци. У један мах, Берић запита старца: А што бисте ви урадили Вуку за његово „ј“? Лазаревић није дуго премишљао, него знајући да Вук има само једну ногу, одговори одлучно: Ја бих му и ону другу ногу пребио. Берић удари у смех, а Вук повиче у шали: Та немојте забога, онда нећу моћи ходати. Сад Лазаревић погледа Вука поближе, те видећи код њега дрвену ногу, поцрвени, па онда промумла: Е, шта ћу вам ја, немојте нам у цркву дирати.

Према фонетици, слово Ј је:

• консонант (сугласник) – један од 25
• сонант (врло звучан сугласник) – један од 8 (В, Л, Р, Љ, Ј, М, Н, Њ)
• предњонепчани сугласник – један од 9 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ, Ч, Ж, Ш)
• меки предњонепчани сугласник – један од 5 (Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ)

Помоћу слова Ј настају неки сливени сугласници:

• Ђ – настаје од Д+Ј
• Ћ – настаје од Т+Ј
• Љ – настаје од Л+Ј
• Њ – настаје од Н+Ј

Види још

• J (слово латинице)