Љеш
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Љеш (алб. Lezhë или Lezha, лат. Allexio, итал. Alessio) је град у сјеверозападној Албанији са око 20.000 становника.
Љеш Lezhë | |
|---|---|
 Љеш | |
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава | Албанија |
| Становништво | |
| — (2001) | 14 495 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 41° 47′ 01″ С; 19° 38′ 37″ И / 41.7836° С; 19.6436° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 82 m |
  Љеш Љеш на мапи Албаније | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 4501-4502 |
| Позивни број | 215 |
| Регистарска ознака | LE |
Налази се на лијевој обали Дрима око 9 километара од ушћа Дрима у Јадранско море. Подручје је тешко проходно, мочварно и слабо насељено. Љеж је значајна раскрсница аутомобилских путева за Драч, Тирану, Скадар и Свети Јован (Шенђин). Од Љежa је Дрим низводно плован за мање бродове, а на обали мора је лука Свети Јован.
ИсторијаУреди
Град је основао Дионизије из Сиракузе 385. године п. н. е, и тад је зван Лис (лат. Lissus). Био је једна од пријестоница илирског краља Генција. Након њега, 168. године прије Христа, био је римски град. Првобитно је припадао римској провинцији Далмацији, а потом позноримској провинцији Превалитани, чији је управни центар био смештен у оближњем Скадру.
Почетком 7. века, византијска провинција Превалитана, којој је припадао и древни Љеш, опустошена је од стране Авара и Словена. Иако је у то време пострадао, Љеш није сасвим запустео, а на суседним подручјима према северу створена је српска кнежевина Дукља.[1][2]
Након оснивања Драчке теме у 9. веку, византијска власт је почела да се шири према северу, тако да је до почетка 10. века обухватила и Љеш, а даље напредовање је забележено и средином истог века, у време настанка историографског списа De administrando imperio, када је Драчка тема поред Љеша већ увелико обухватала и градове Улцињ и Бар.[3]
Упопредо са ширењем Драчке теме обнављане су и старе епископије, па је тако до почетка 10. века била обновљена и Љешка епископија, која се налазила у саставу православне византијске Драчке митрополије, а такво стање је потрајало до краја византијске власти.[4]
Крајем 12. века, Љеш је заједно са осталом Зетом потпао под власт великог жупана Стефана Немање и од тада се налазио у саставу српске државе Немањића, све до друге половине 14. века, када је потпао под власт државе Балшића.[5]
У међувремену је била створена и римокатоличка Љешка бискупија, а град је 1393. године припао Млечанима.[6] Затим припада Турцима од 1487. године; а Срби су се преселили у Љешанску нахију, у данашњој Црној Гори. Током средњег века (као 1578) Љеш је важно трговачко место на којем се продају житарице и со. Богати Турчин Кукли-бег је имао тада два каравансераја, 50 дућана и више ханова и купатила. Године 1614. град је већ изгубио дотадашњи просперитет, ту се налази епископска резиденција, а има свега 500 кућа.[7]
Град је на обали Дрима, а тврђава је над градом на врху Меркинске планине која се уздиже изнад града. Градић је тада био прљав а тврђава је била у рушевном стању. Изнад тврђаве на брду видјеле су се рушевине цркве Св. Николе. Наводно је ту био покопан Скендербег, док је по другој верзији покопан у цркву Св. Николе, бившој катедралној цркви у Љешу. Она је претворена у џамију, као и друга црква, Св. Ђорђа.[8] Павле Ровински је записао да су у Љешу и Драчу и у 14. веку владали Радићи и Јурасовићи, све до Авлоне и да је становништво Љеша и околине било српско православно.[9]
У Првом балканском рату, Љеш 18. новембра 1912. заузимају дијелови српске Дринске II дивизије и Шумадијско-албанског одреда. Преко Љеша зими 1915—1916. године прелази већи дио српске војске при повлачењу на југ из Србије, током Првог свјетског рата.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Ковачевић 1967, стр. 279–444.
- ^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.
- ^ Ферјанчић 1959, стр. 34.
- ^ Dragojlović 1990, стр. 201—209.
- ^ Ћирковић 1970, стр. 3–93. sfn error: multiple targets (2×): CITEREFЋирковић1970 (help)
- ^ "Отаџбина", Београд 1. мај 1881.
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 24. октобар 1899.
- ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 353. Београд: Службени гласник.
- ^ Ровински 1998, стр. 57.
ЛитератураУреди
- Божић, Иван (1970). „Доба Балшића (други део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 49—133.
- Божић, Иван (1970). „Зета у Деспотовини” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 135—275.
- Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.
- Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413.
- Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar”. Balcanica. 21: 201—209.
- Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Ковачевић, Јован И. (1981). „Досељење Словена на Балканско полуострво”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 109—124.
- Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93.
- Ћирковић, Сима (1970). „Доба Балшића (први део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—48.
- Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
- Спремић, Момчило (1982). „Припајање Зете Деспотовини и ширење млетачке власти у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—204.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том I. ЦИД - Подгорица.
