Абвер (нем. Abwehr) била је њемачка војна обавјештајна служба Рајхсвера од 1920. до 1935. и Вермахта од 1935. до 1945. године.[1][а] Иако је Версајским споразумом Њемачкој потпуно забрањено оснивање сопствене обавјештајне службе, основали су шпијунску групу 1920. године[б] у оквиру министарства одбране, под називом Абвер.[в] Почетна сврха Абвера била је одбране од стране шпијунаже — организациона улога која се касније знато развила.[5] Под генералом Куртом фон Шлајхером, поједине војне обавјештајне јединице су комбиноване и 1929. централизоване за вријеме његовог мандата као министра одбране, чинећи основу за уобичајено схваћену манифестацију Абвера.

Свака станица Абвера у цијелој Њемачкој била је заснована на војним окрузима и отварано је све више канцеларија у прихватљивим неутралним земљама и у окупираним територијама како се Трећи рајх ширио.[6] Назив министарства одбране промијењен је 1935. године у министарство рата, а затим га је у потпуности замијенио Адолф Хитлер новом Врховном командом Вермахта (ВКВ). ВКВ је био дио фиреровог личног „радног особља” од јуна 1938, а Абвер је постао његова обавјештајна служба под вицеадмиралом Вилхелмом Канарисом.[7][г] Штаб Абвера се налазио у улици Тирпицуфер бр. 76/78 у Белину, у близини канцеларије ВКВ.

Напомене уреди

  1. ^ Првобитно основана 1866. године, рана манифестација пруског Абвера претходила је савременој њемачкој држави и створена је ради прикупљања обавјештајних података за пруску владу током рата са сусједном Аустријом.[2]
  2. ^ Уједињено Краљевство и Француска посебно су се жестоко противили да Њемачка има било какав облик обавештајних служби и покушали су да уведу што је могуће више ограничења за Абвер.[3]
  3. ^ Њемачка ријеч Абвер значи „одбити” и изабрана је да нагласи одбрамбени карактер овог одјељења министарства одбране након Првог свјетског рата.[4]
  4. ^ ВКВ није успоставила обавјештајни огранак у свом оперативном штабу све до 1943, а и послије тога се састојао сам од три официра.

Референце уреди

  1. ^ Holmes 2001, стр. 2.
  2. ^ Lerner & Lerner 2004, стр. 2.
  3. ^ Paine 1984, стр. 7.
  4. ^ Zentner, Bedürftig & Hackett 1991, стр. 2.
  5. ^ Dear 1995, стр. 1.
  6. ^ Taylor & Shaw 1997, стр. 11.
  7. ^ Taylor 1952, стр. 165.

Литература уреди

Спољашње везе уреди