Авдо Хумо
Авдо Хумо (Мостар, 1. фебруар 1914 — Опатија, 23. јануар 1983) је био друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије.
| авдо хумо | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Авдо Хумо | |||||||
| Лични подаци | |||||||
| Датум рођења | 1. фебруар 1914. | ||||||
| Место рођења | Мостар, Аустроугарска | ||||||
| Датум смрти | 23. јануар 1983. (68 год.) | ||||||
| Место смрти | Опатија, СР Хрватска, СФР Југославија | ||||||
| Професија | друштвено-политички радник | ||||||
| Породица | |||||||
| Супружник | Олга Хумо | ||||||
| Деловање | |||||||
| Члан КПЈ од | 1935. | ||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија | ||||||
| Чин | генерал-мајор у резерви | ||||||
| Председник Извршног већа СР Босне и Херцеговине | |||||||
| Период | децембар 1953—1956. | ||||||
| Претходник | Ђуро Пуцар | ||||||
| Наследник | Осман Карабеговић | ||||||
| Херој | |||||||
| Народни херој од | 27. новембра 1953. | ||||||
| Одликовања |
| ||||||
Биографија
уредиРођен је 1. фебруара 1914. године у Мостару. Основну школу завршио је у родном месту. Револуционарном покрету приступио је већ у гимназији у Мостару. Школовање је, због искључења, наставио у Бихаћу. Филолошки факултет, студије светске и југословенске књижевности, завршио је у Београду, где је био један од организатора и учесника у акцијама социјалистички оријентисаних прогресивних студената. Члан СКОЈ-а је био од 1934, а Комунистичке партије Југославије од 1935. године.
Организовао је студенте из Босне и Херцеговине у омладинско друштво „Петар Кочић“ и у секцију „Неретва“ у којима су политички деловали чланови КПЈ.
Хумо је један од истакнутијих активиста КПЈ пред Други светски рат. Године 1940, изабран је у Покрајински комитет КПЈ за БиХ.
Као члан ПК КПЈ и ГШ НОП-а за БиХ делује 1941. године у Херцеговини на организовању оружане борбе и учвршћењу партијске организације. По задатку прелази у Сарајево и организује илегални рад. Био је један од организатора одржавања, већник и члан ЗАВНОБиХ-а од Првог заседања, члан Председништва и потпредседник ЗАВНОБиХ-а и члан Обласне народноослободилачке скупштине за Херцеговину. Биран је за већника АВНОЈ-а.
Године 1943, био је један од покретача листа „Ослобођење“.
Био је члан југословенске делегације на мировној конференцији у Паризу 1946. године.
Хумо је обављао најодговорније партијске и државне функције:
- организациони секретар Покрајинског комитета КПЈ за БиХ од 1946. до 1948. године
- члан Политбироа и Извршног комитета ЦК Савеза комуниста БиХ
- члан Централног комитета СКЈ од Петог до Осмог конгреса СКЈ
- члан Сталног дела Конференције СКЈ од Деветог конгреса СКЈ
- министар и потпредседник Владе НР БиХ од 1945. до 1948. године
- председник Извршног већа Народне скупштине НР БиХ од 1953. до 1956. године
- државни секретар за финансије ФНРЈ од 1956. до 1958. године
- потпредседник Савезног већа Савезне скупштине СФРЈ
- председник Савезне комисије за нуклеарну енергију
- председник Савезног савета за координацију научних делатности
- председник Комисије Председништва СКЈ за културу
- члан Главног одбора СУБНОР Југославије
- члан Председништва Главног одбора ССРН БиХ
- члан Централног одбора ССРН Југославије
- члан Савета федерације
Од 1945. до 1963. године, непрекидно је био биран за републичког и савезног посланика.
Био је генерал-мајор ЈНА у резерви.
Године 1972, заједно с Османом Карабеговићем, искључен је из СКЈ због „супротстављања политици СКЈ“.[1][2]
Умро је 23. јануара 1983. године у 22:00 часова у хотелу "Адмирал" у Опатији. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Његова супруга Олга, била је ћерка министра иностраних послова Краљевине Југославије Момчила Нинчића, а током НОБ-а једна од секретарица Јосипа Броза Тита. Његов стриц Хамза био је познати босанско-херцеговачки писац.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских одликовања. Орденом народног хероја Југославије одликован је 27. новембра 1953. године.
Библиографија
уреди- Светозар Марковић, Београд 1975;
- Године искушења и подвига, Београд 1977;
- Моја генерација, Београд и Сарајево 1984 (после смрти)
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Ramet 2006, стр. 291
- ^ Velikonja 2003, стр. 226
Литература
уреди- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
- Текст Мухамеда Гребе, члана Савета републике БиХ, Енциклопедија Југославије, „ЈЛЗ“ Загреб 1988. година.
- Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press.
- Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8.
