Отворите главни мени
Карл Ларсон - Божић, сликарска техника акварел, 1904—1905

Сама реч акварел долази од речи аква (aqua) - вода, која је латинског порекла. Италијани су ту реч претворили у акварело (aquarello) и то у нашем преводу значи водена боја.

Акварел се добија мешањем ситно млевених и пажљиво одабраних пигмената а за везиво се користи гумиарабика. Водом разређене боје се на папир наносе меканим кистовима.

Папир који се користи за сликање акварелом треба да буде високе грамаже, те да се добро натегне на равну површину да не би долазило до савијања.

У техници акварела се не користи бела боја, пошто светле и тамне тонове добијамо додавањем више или мање воде. Делове слике који треба да остану бели, остављамо несликаним.

Акварелне боје карактерише прозирност и прозрачност те се сликањем боје на боју могу добити изванредни тоналитети поетичног карактера.

Два основна начина рада акварелним бојама су:

мини

Садржај

Рад на сувој подлозиУреди

Овим начином рада се боја сваки пут наноси на суву подлогу, тј. сачекамо да се први слој боје коју смо нанели осуши, па тек онда наносимо други, итд. Због прозирности акварела могуће је видети претходне слојеве боје, што нуди могућности за карактеристичан тонски и колористички израз.

Рад на мокрој подлозиУреди

Папир се најпре навлажи чистом водом помоћу киста, сунђера или памучне крпице преко целе површине, а могуће је овлажити само делове папира на којима желимо ефекте преливања и спонтаног мешања боја. Нове могућности ликовног израза добијамо тако што оставимо слику да се осуши те онда можемо да наставимо са сликањем.

Историјски развој акварелаУреди

Акварел је познат још у старом Египту, где су га израђивали на папирусу, у Кини на папиру и свили. Познат је и у старом Јапану, Индији и Персији. Акварел су неговали антички Грци и Римљани, а јавља се и у стархришћанској уметности. Преко Византијских сликара прелази у средњовековне самостане у целој Европи. Бројни мисали, псалтири, бревијари и хронике тога времена илуминиране су минијатурама, иницијалима и орнаментима, рађеним воденим бојама.

 
„Зец“ – акварел Албрехта Дирера

Настанак акварела повезује се са Дирером. Он се сматра за зачетника ове технике у сликарству, као и уметника који ју је усавршио и популарисао. Употребљавао је белину папира да нагласи светло и ваздушасто извођење дела. Интересовање за природу које је показао у овој техници дало је нове мотиве за нове генерације уметника. Дирерови акварели нису били предстудије за друга остварења. Радио их је са великом умешношћу и северњачком прецизношћу. Сликањем акварела Дирер је развио лакоћу покрета руке за сликање великих олтара.[1]

Међу првим акварелистима новог века истичу се Албрехт Дирер и Ханс Холбајн Млађи. У доба барока акварел служи за скице и нацрте по којима ће се израђивати слике у другим техникама. У 18. и 19. веку у Енглеској се развило акварелно сликарство пејзажа (Џозеф Малорд Вилијам Тарнер, Г. Робертсон, П. и Th. Sandby, Вилијам Блејк и др). За енглеским примером поводе се и сликари других земаља.

У 19. веку у техници акварела води Француска:Теодор Жерико, Ежен Делакроа, Оноре Домије, Едуар Мане, Пјер Огист Реноар, Пол Сезан.

У 20. веку овом техником се служе Анри Матис, Андре Дионаје де Сегонзак, Пол Сињак, Морис де Вламеник, и др. Међу немачким експресионистима после Првог светског рата који користе акварел истичу се: Франц Марк, Георг Грос, Макс Пехштајн, а посебно Пол Кле.

Почеци акварела на Балканским просторима јављају се у 17. и 18. веку са акварелним цртежима старих градова. Ову технику су користили: Анастас Јовановић и Стеван Тодоровић сликајући пределе и портрете. На прелазу из 19. у 20. век акварелом су се бавили Слава Рашкај, Јанез Шубић и Јуриј Шубић, а касније: Емануел Видовић, Јосип Рачић, Мирослав Краљевић, Владимир Бецић, Љубо Бабић и др.

РеференцеУреди

  1. ^ Annegrit Ihming-Axel Alexander, Faszination des Aquarells, Nuernberg- 1987.

ЛитератураУреди

  • Део о развоју акварела Опћа енциклопедија ЈЛЗ Загреб 1977.
  • Annegrit Ihming-Axel Alexander, Faszination des Aquarells, Nuernberg- 1987.

ИсторијаУреди

  • Andrew Wilton & Anne Lyles. The Great Age of British Watercolours (1750–1880). Prestel. 1993. ISBN 978-3-7913-1254-5.
  • Anne Lyles & Robin Hamlyn. British watercolours from the Oppé Collection. Tate Gallery Publishing.1997. ISBN 978-1-85437-240-6.
  • Christopher Finch. American Watercolors. Abbeville Press, 1991. ASIN B000IBDWGK
  • Finch, Christopher (1991). Nineteenth-Century Watercolors. Abbeville Press. ISBN 978-1-55859-019-9. 
  • Finch, Christopher (1988). Twentieth-Century Watercolors. Abbeville Press. ISBN 978-0-89659-811-9. 
  • Eric Shanes. Turner: The Great Watercolours. Royal Academy of Arts. 2001. ISBN 978-0-8109-6634-5.
  • Martin Hardie. Water-Colour Painting in Britain (3 volumes: I. The Eighteenth Century; II. The Romantic Period; III. The Victorian Period.). Batsford, 1966–. 1968. ISBN 978-1-131-84131-1.
  • Michael Clarke. The Tempting Prospect: A Social History of English Watercolours. British Museum Publications, 1981. ASIN B000UCV0XO
  • Moore, Sean. Ultimate Visual Dictionary. Dorling Kindersley. 1994. ISBN 978-0-7513-1050-4.

Туторијали и техникаУреди

  • Rex Brandt. The Winning Ways of Watercolor: Basic Techniques and Methods of Transparent Watercolor in Twenty Lessons. Van Nostrand Reinhold. 1973. ISBN 978-0-442-21404-3.
  • David Dewey. The Watercolor Book: Materials and Techniques for Today's Artist. Watson-Guptill. 1995. ISBN 978-0-8230-5641-5.
  • Donna Seldin Janis. Sargent Abroad: Figures and Landscapes. Abbeville Press; 1st edition (October 1997). ISBN 978-0-7892-0384-7..
  • Charles LeClair. The Art of Watercolor (Revised and Expanded Edition). Watson-Guptill. 1999. ISBN 978-0-8230-0292-4.
  • Royal Watercolour Society. The Watercolour Expert. Cassell Illustrated. 2004. ISBN 978-1-84403-149-8.
  • John Ruskin. The Elements of Drawing [1857]. Watson-Guptill. 1991. ISBN 978-0-8230-1602-0. (Reprints from other publishers are also available.)
  • Seymour, Pip (1997). Watercolour Painting: A Handbook for Artists. Lee Press. ISBN 978-0-9524727-4-2. 
  • Stan Smith. Watercolor: The Complete Course. Reader's Digest. 1995. ISBN 978-0-89577-653-2.
  • Curtis Tappenden. Foundation Course: Watercolour. Cassell Illustrated. 2003. ISBN 978-1-84403-082-8.
  • Edgar A. Whitney. Complete Guide to Watercolor Painting. Watson-Guptill, [Dover Edition. 1974. ISBN 978-0-486-41742-4.]

МатеријалиУреди

Спољашње везеУреди