Александар Бакочевић
Александар Бакочевић (Ужице, 8. новембар 1928 — Београд, 13. јануар 2007) био је друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије, Републике Србије и генерал-мајор Војске Југославије у резерви. Налазио се на функцијама председника Скупштине града Београда и председника Скупштине Републике Србије.
| александар бакочевић | ||||
|---|---|---|---|---|
 | ||||
| Лични подаци | ||||
| Датум рођења | 8. новембар 1928. | |||
| Место рођења | Ужице, Краљевина СХС | |||
| Датум смрти | 13. јануар 2007. (78 год.) | |||
| Место смрти | Београд, Србија | |||
| Професија | правник | |||
| Породица | ||||
| Супружник | Радмила Бакочевић | |||
| Деловање | ||||
| Члан КПЈ од | 1948. | |||
| Чин | генерал-мајор у резерви | |||
| Председник Скупштине града Београда | ||||
| Период | 1986 — 1990 | |||
| Претходник | Богдан Богдановић | |||
| Наследник | Милорад Унковић | |||
| 2. председник Скупштине Републике Србије | ||||
| Период | 1991 — 1993 | |||
| Претходник | Слободан Унковић | |||
| Наследник | Зоран Лилић | |||
| Одликовања |
| |||
Биографија уреди
Рођен је 8. новембра 1928. године у Ужицу. Његов отац Радован је био учитељ, а мајка Спасенија домаћица. Године 1948. је завршио Ужичку гимназију, а потом је студирао на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1957. године.
У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1948. године. Као омладински партијски руководилац, посебно се ангажовао на пољу културе, чему је и касније посветио велики део своје активности. Најпре је радио као секретар рејонског комитета, а потом је био члан Градског комитета КПС за Београд и члан Председништва Централног комитета Народне омладине Србије, од 1950. до 1958. године. Био је председник Омладинског културно-уметничког друштва „Иво Лола Рибар“, секретар Културно-просветне заједнице СР Србије од 1958. до 1962. и управник Савременог позоришта на Теразијама, од 1962. године.
Потом се посветио политичким функцијама - био је Председник Комисије за идејни и политички рад Социјалистичког савеза радног народа Србије, од 1963. до 1967. године, председник Градске конференције ССРН Београда, од 1967. до 1969. године. У периоду од 1964. до 1968. године је био потпредседник Извршног већа СР Србије, задужен за културу и образовање. Вршећи ову функцију, посебно се залагао за оживљавање српске културне и духовне традиције.
Био је генерални директор Новинске агенције „ТАНЈУГ“, председник Југословенске лиге за мир, од 1974. до 1978. године, главни и одговорни листа „Политика“ и генерални директор Новинско-издавачког предузећа „Политика“, од 1978. до 1980. године. председник Савета часописа међународна политика, од 1980. до 1984. године. Од 1986. до 1990. године био је председник Скупштине града Београда, када је главни град добио савременији изглед (реконструисана је и Кнез Михаилова улица и обновљено Народно позориште). Године 1989. изабран је за члана Председништва СР Србије.
За посланика у Скупштини СР Србије, био је биран од 1969. године, а члан Централног комитета Савеза комуниста Србије био је од Петог конгреса, 1965. године.
Године 1990, после распада Савеза комуниста, прикључио се тада основаној Социјалистичкој партији Србије (СПС). Исте године на првим парламентарним изборима изабран је за народног посланика. Јуна 1991. године заменио је Слободана Унковића на функцији председника Скупштине Србије. На тој функцији остао је јануара 1993. године, када су одржани нови парламентарни избори. Био је председавајући делегације Скупштине Србије у Скупштини СФРЈ и Скупштини СРЈ, током 1991. и 1992. године. Током 1994. године био је судија Уставног суда Југославије.
Председник Олимпијског комитета Југославије, био је до 1989. до 1996. године и у том својству је предводио југословенску делегацију на Олимпијским играма у Атланти 1996. године.
Године 1996. се политички разишао са Слободаном Милошевићем и повукао из политичког живота. За време НАТО бомбардовања Југославије, 1999. године био је ангажован у Генералштабу Војске Југославије и унапређен је у чин генерал-мајора.
Аутор је већег броја радова из области политичког система и културе, а објавио је књиге - „Путеви културе“, „Ослободилачка борба народа“ и „Међународни положај Југославије“.
Био је ожењен познатом оперском певачицом Радмилом Бакочевић, са којом је имао ћерку Маргарету.
Умро је 13. јануара 2007. године у Београду.[1]
Добитник је Вукове награде и Златног беочуга града Београда, а одликован је и Орденом републике са златним венцем и Орденом рада са црвеном заставом.
Референце уреди
Литература уреди
- Југословенски савременици - Ко је ко у Југославији. Хронометар, Београд 1970. година.
- Ко је ко у Србији 1991. Библиофон, Београд 1991. година.
- Ко је ко у Србији 1995. Библиофон, Београд 1995. година.
