Александар Поповић Зуб

Александар (Аца) Поповић Зуб (Рума, 13. март 1828 / 1829[a] — Будимпешта, 29. јун 1894) српски је књижевник, преводилац и новинар.

Александар Поповић Зуб
Датум рођења13. март 1828 / 1829.
Место рођењаРума
 Аустријско царство
Датум смрти29. јун 1894.
Место смртиБудимпешта
 Аустроугарска
Занимање
  • књижевник
  • преводилац
  • новинар

БиографијаУреди

Александар је рођен у Руми, 13. марта 1828 / 1829. године[a] у свештеничкој породици. Школовао се у Карловцима, Печују и Сегедину где је завршио Лицеј. Изучавао је право у Пешти, Бечу и Прагу.[6] У детињству је играо у дечјим аматерским позоришним представама. Као одушевљени родољуб учествовао је ратним сукобима у Српском покрету 1848—1849. године.

Јавља се као сарадник забавника Фрушкогорци, у којем 1854. објављује више краћих превода. Преводио је Бајрона и Шекспира. Величао је Бајрона 1852. године у свом делу Добар домаћин, Земун. Објавио је свој превод спев Џенет (Рај) 1867. године у Новом Саду. Живео је 1868. године у Лединцима; тада га својом одлуком Матица српска не прима за свог члана.[7]

Преузео је од Змаја и уређивао (некадашњи Рајковићев) хумористички лист Комарац (1863—1864).[8] У њему је уз увредљиве карикатуре, од стране уредника Зуба форсиран јетки и пакосни хумор.[9] Сарађивао је без икаквог потписа у Змајевом књижевном часопису Јавору.

Познат је по агресивним памфлетима „клерикалног и царско-славјанофилског карактера”. Био је зато један од сведока на суђењу „раскнеза” Александра Карађорђевића одржаном у Пешти 1869. године. Поповић је по наруџбини свог пријатеља Стевана Андрејевића из Земуна написао 1865. године једну прокламацију. Исту је штампао у Новом Саду код Игњата Фукса, а била је намењена српском народу који позива на свргавање са власти тадашњег српског кнеза Михаила Обреновића.[10]

Полемисао је као уредник Србобрана са Августом Шеноом[11] и кругом око хрватског листа Позор. Нападао је Пољаке, са русофилских позиција. Када се разишао са српским народњацима, писао је о бившим саборцима неповољно.[12] Подржавао га је Змај, а он је бранио од напада Јакова Игњатовића. Шездесетих година 19. века постаје активни сарадник клерикалних листова и члан Конзервативне странке. Први део аутобиграфских записа објавио је у новинама 1890. године. У својој аутобиографској књизи Успомене II (Будимпешта, 1893) нападао је Светозара Милетића[13] и лист Србски дневник. Критиковао је свесловенство Милетића као штетни по Србе идеализам. Подсмевао се савременицима Лази Костићу, Ђури Даничићу и Јовану Ђорђевићу.[14] Уживао је подршку аустријског царског режима. Новосадски радикали написали су поводом његове смрти: „Иако је имао доста дара од тог његовог дара народ није имао никакве користи”.

После боравка у Лавову, постао је званични преводилац за словенске језике у мађарској влади. Живео је у Будимпешти где је радио као државни чиновник у Одељењу за штампу. Говорио је наводно све словенске језике.

Умро је у 66. години, 18/29. јуна 1894. године у Будимпешти. Сахрањен је на гробљу у Будиму.

НапоменеУреди

  1. 1,0 1,1 Аустријски биографски лексикон наводи да је рођен 13. марта 1828. године,[1] а исту годину помиње и каталог библиотеке музеја у Писеку[2], док се на сајту Књижара,[3] у архиви Народе библиотеке Србије[4] и у српском народном илустрованом календару „Даница”[5] наводи 1829. година.

РеференцеУреди

  1. ^ „Popović (Zub), Aca (1828—1894), Journalist, Schriftsteller und Übersetzer”. Biographien. Приступљено 4. 10. 2019. 
  2. ^ „Popović, Aca Zub, 1828—1894”. Приступљено 4. 10. 2019. 
  3. ^ „Аца Зуб Поповић”. Књижара. Приступљено 4. 10. 2019. 
  4. ^ „Свеска 10. Слово: П/2”. Народна библиотека Србије. Приступљено 4. 10. 2019. 
  5. ^ „Даница 2019.last=” (PDF). Вукова задужбина. Приступљено 4. 10. 2019. 
  6. ^ „Живот и рад”, Београд 1930.
  7. ^ „Српски летопис”, Нови Сад 1867—1869.
  8. ^ „Даница”, Нови Сад 1864.
  9. ^ „Гласник Историјског друштва у Новом Саду”, Нови Сад 1936.
  10. ^ „Земунски гласник”, Земун 2. фебруар 1869.
  11. ^ „Прилози за књижевност, језик, историју и фолкор”, Београд 1934.
  12. ^ „Зборник Историје књижевности”, Београд 1964.
  13. ^ „Застава”, Нови Сад 24. јун 1894.
  14. ^ Сава Дамјанов: „Апокрифна историја српске (пост)модерне”, Београд 2008.