Ален Омић
Ален Омић (Тузла, 6. мај 1992) словеначки је кошаркаш босанскохерцеговачког пореклa.[1] Игра на позицији центра, а тренутно наступа за Будућност.
| Ален Омић | |||
|---|---|---|---|
.jpg) Ален Омић 2025. године | |||
| Лични подаци | |||
| Пуно име | Ален Омић | ||
| Датум рођења | 6. мај 1992. | ||
| Место рођења | Тузла, Босна и Херцеговина | ||
| Држављанство |
Словенија Босна и Херцеговина | ||
| Висина | 2,16 m | ||
| Информације о каријери | |||
| Тренутни клуб | Будућност | ||
| Број | 24 | ||
| НБА драфт | 2014. / није изабран | ||
| Проф. каријера | 2009—данас | ||
| Позиција | центар | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | ||
| 2009—2012. 2012—2015. 2015—2016. 2016—2017. 2017. 2017—2018. 2018. 2018. 2019. 2019—2020. 2020—2021. 2021—2023. 2023—2024. 2024. 2024— |
Златорог Лашко Унион Олимпија Гран Канарија Анадолу Ефес Малага Хапоел Јерусалим Црвена звезда Будућност Олимпија Милано Хувентуд Бург Цедевита Олимпија Метрополитан 92 Цедевита Олимпија Будућност | ||
| Репрезентативна каријера | |||
| Године | Репрезентација | ||
| 2014— | Словенија | ||
Каријера
уредиСениорску каријеру је почео у 2009. у екипи Златорог Лашка и са њима остао до 2012. када прелази у Унион Олимпију. У Олимпији је провео три сезоне и освојио један национални куп и два суперкупа. У августу 2015. потписао је двогодишњи уговор са Гран Канаријом. Као играч екипе са Канарских острва пружао је посебно добре партије у Еврокупу 2015/16, тако да је завредео место у првој постави идеалног тима овог такмичења.
У јуну 2016. договорио је двогодишњу сарадњу са Анадолу Ефесом. Ипак, већ средином јануара 2017. напустио је истанбулски клуб и прешао у редове Малаге. У јулу 2017. потписао је једногодишњи уговор са Хапоелом из Јерусалима. У јануару 2018. напустио је Хапоел и потписао уговор са Црвеном звездом до краја сезоне.[2] Са црвено-белима је у сезони 2017/18. освојио Суперлигу Србије.
Крајем септембра 2018. године потписао је за подгоричку Будућност. Дана 2. јануара 2019. године из Будућности је прешао у Олимпију из Милана, са којом је потписао уговор до краја сезоне.[3] У јуну 2019. године потписао је за шпански Хувентуд. Напустио је Хувентуд у јулу 2020, пошто му клуб није понудио продужетак сарадње.[4] У сезони 2020/21. био је играч француског Бурга.[5] У новембру 2021. потписао је за Цедевиту Олимпију.[6] Освојио је са клубом по два пута првенство и куп Словеније као и један Суперкуп. Напустио је Цедевиту Олимпију у августу 2023.[7] Сезону 2023/24. почео је у француском Метрополитану 92 али се у фебруару 2024. вратио у Цедевиту Олимпију.[8]
Члан је репрезентације Словеније и за њу је дебитовао на Светском првенству 2014. године.
Успеси
уредиКлупски
уреди- Олимпија Љубљана:
- Куп Словеније (1): 2013.
- Суперкуп Словеније (2): 2013, 2014.
- Цедевита Олимпија:
- Првенство Словеније (3): 2021/22, 2022/23, 2023/24.
- Куп Словеније (3): 2022, 2023, 2024.
- Суперкуп Словеније (1): 2022.
Појединачни
уреди- Идеални тим Еврокупа — прва постава (1): 2015/16.
- Најкориснији играч финала Првенства Србије (1): 2017/18.
- Најкориснији играч Купа Словеније (1): 2023.
Референце
уреди- ^ Proballers. „Alen Omic, Basketball Player”. Proballers (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-30.
- ^ „Zvezda dovela pojačanje u ponoć!”. mondo.rs. 20. 1. 2018. Приступљено 24. 1. 2018.
- ^ „Potvrđeno - Omić "obukao" Armani”. sportske.net. 2. 1. 2019. Приступљено 2. 1. 2019.
- ^ „Dvojica bivših Zvezdinih centara ostali bez ugovora u Španiji”. mozzartsport.com. 6. 7. 2020. Приступљено 9. 7. 2020.
- ^ „Omić ima novi klub, igraće protiv Partizana u Evrokupu”. mozzartsport.com. 11. 9. 2020. Приступљено 15. 10. 2020.
- ^ „ZVANIČNO: Alen Omić pojačao Cedevita Olimpiju”. tvarenasport.com. 23. 11. 2021. Архивирано из оригинала 09. 12. 2021. г. Приступљено 1. 12. 2021.
- ^ „Ален Омић напустио Цедевита Олимпију”. rts.rs. 2. 8. 2023. Приступљено 13. 8. 2023.
- ^ „Alen Omić se vratio u Cedevita Olimpiju!”. basketballsphere.com. 8. 2. 2024. Приступљено 6. 5. 2024.
Спољашње везе
уреди- Профил на сајту Евролиге
- Профил на сајту Фибе
- РСБ представљање: Ален Омић Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (24. јануар 2018)
