Алжирски рат за независност

борба алжирског народа за независност од Француске

Алжирски рат за независност означава борбу алжирског народа за независност од француске власти. Рат је трајао од 1. новембра 1954. до 19. марта 1962. године. Веома важан деколонијалистички рат кога су карактерисали герилски начин ратовања, терор над цивилима, коришћење насиља на обе стране и контра-терористичке операције француске армије. На рат су утицали растући арапски национализам, Хладни рат у позадини, ширење комунизма, распад колонијализма и покушаји колонијалних сила да очувају своје позиције.[20]

Алжирски рат за независност
Semaine des barricades Alger 1960 Haute Qualité.jpg
Барикаде у Алжиру јануар 1960
Време:1. новембар 195419. март 1962.
Место:Алжир
Исход:

независност Алжира

Сукобљене стране
Алжир ФЛН
МНА
 Француска
ФАФ
ОАС
Харкији
Јачина
макс. 60.000 макс. 400.000
Жртве и губици

мртви: 140.000[12] до 152.863[13][14] FLN убијених војника (укључујући 12.000 услед унутрашњих чистки[15] и 4.300 Алжираца из FLN и MNA убијених у метрополитанској Француској)

  • непознати број рањених

мртви: 30.000[16]

  • 65,000 wounded[17]
  • 50,000 харкија (профранцуски Алжирци) убијених или нестлих[18][19]
  • 6,000 европских цивилних жртава

Ситуација пре ратаУреди

 
Абд ел-Кадер, вођа алжирске побуне
 
Хуари Бумедијен, вођа Алжирске ослободилачке војске и будући председник Алжира, током рата

Француска је започела инвазију на Алжир још 1830. Земљу су освајали корак по корак, све док им се Абд ел-Кадер није спроставио. Отпор Алжираца у западном Алжиру почео је 1832. и под вођством Абд ел-Кадера био је веома успешан. Французима је било потребно чак 17 година да сломе отпор Абд ел-Кадерове војске.

1848. је Алжиру укинут статус колоније и усвојен је као интегрални део Француске. Након Другог светског рата дошло је до тешких немира и масакра над Алжирцима, који су након 9 година прерасли у Алжирски рат за незавосност. Однос Француске према Алжиру није био исти као према другим колонијама у свету. Политичко руководство и француски националисти су Алжир доживљавали као интегрални део Француске и због тога су осамостаљењу Алжира пружали велики отпор. Однос Француске према Алжиру је цепао француско друштво између националиста, који су сматрали да је Француска колонијална сила, и нових генерација које су сматрале да Алжир треба да добије своју самосталност.

Алжирско друштво је карактерисао високи наталитет и озлојеђеност због односа Француске према њима. Број Алжираца у тренутку освајања 1830. године је био 1.500.000 људи а у тренутку избијања рата за независност око 10 милиона. Овакав раст броја становника стварао је велику нервозу у муслиманском становништву јер је проценат младих био изузетно велики а социјална и економска ситуација је била очајна. Број француских досељеника шездесетих година двадесетог века био је око 800.000. Они су добили најбоља и имања на северу Алжира и живели у много бољим условима него муслиманско становништво.

Ток ратаУреди

Будући да након Другог светског рата Француска још увек није признавала независност Алжира, због чињенице да је тада у Алжиру живело 800.000 француских досељеника, алжирски Фронт националног ослобођења (франц. Front de Libération Nationale, ФНО) је 1. новембра 1954. почео оружану битку за независност. Овај датум је после постао национални празник. Сукоб се ширио, будући да је Алжир добијао подршку Туниса и тада de facto независног Марока. Француске трупе су се појачале на 500.000 војника. Велики допринос француској регуларној војсци дала је и позната Легија странаца. Након појачања Французи су успели да дођу до делимичних успеха. Тако су 1957, предвођени генералом Жаком Масуом поразили ФНО. Иако је Француска била много јача, није било могуће да освоји и успостави власт над целим Алжиром. Организоване су многе демонстрације, али Французи су све устанке гушили силом. Масакри и убијања цивила су били присутни на обе стране.

 
Издања штампана током рата, део колекције Адлигата

Тада се догодило нешто, што ће се после показати одлучним за крај рата и проглашавање независности Алжира. Француски народ је видео и чуо шта се у Алжиру догађа и онда је реаговао. Тражили су прекид рата у Алжиру и били су спремни да прихвате алжирску независност. Дана 8. јануара 1961, на организованом референдуму, 78% становника Француске изјаснило се за прекид и повлачење француских војника из Алжира. Међутим, то није био крај рата, будући да такву одлуку нису подржавали француски усељеници у Алжиру и један део војске.

Неуспешно вођење рата у Алжиру, довело је до државног удара којим је 1. јуна 1958. и на власт се вратио генерал Шарл де Гол. То је био и крај четврте републике чиме крећу припреме за доношење новог устава. 21. априла 1961, француски генерали незадовољни политиком тајних преговора са ФНО покушавају да спроведу такозвани „пуч генерала“ са циљем смењивања де Гола. Међутим, пуч није успео, тако да је влада наставила да тражи пут изласка из Алжира. Други референдум за самосталност Алжира организован је јуна 1962. и тада је за независност гласало 91% становништва Француске.

Француски усељеници основали су тајну паравојнy организацију ОАС, која је вршила многе терористичке нападе на Алжирце, који су на терор одговарали противтерором. 17. септембра 1961. ФНО је организовала протест у Паризу, на којем је учествовало 30.000 Алжираца. Полиција у Паризу је спречила протест, тако што је пуцала у масу. Тог дана убијено је око 200 Алжираца, чија су тела бацана у Сену[21], а 14.000 било је ухапшено и допремљено на спортске стадионе.

Крај ратаУреди

После дугих преговора, француски председник Шарл де Гол је 18. марта 1962. потписао Евијански споразум, којим је Алжирцима дозвољено самоопредељење. Кад су то чули Французи у Алжиру, одмах су масовно пошли да се исељују у Француску, иако су им сва права била загантована. 1. јула 1962. Алжирци су на референдуму одлучили о независности Алжира. Око 99% одлучило се за потпуну независност и стварање Алжирске народне демократске републике. 3. јула 1962. независност је признала и Француска.

Након добијања независности ФНО преузима потпуну контролу над земљом и почела је освета над помагачима Француске током рата за независност, иако су у Евијанском споразуму потписали да то неће да чине. Француски историчари процењују да је у одмаздама које су уследиле након рата убијено између 50.000 и 150.000 Харкија са њиховим породицама. Скоро сви су били убијени страшним мучењима од стране ФНО. Неких 10.000 успело је да побегне у Француску. Комунистичка и марксистичка партија, које су се такође бориле против Француске стављене су ван закона и у Алжиру је започео период једнопартиске владавине ФНО-а.

ЖртвеУреди

Према француским подацима:

  • 17.459 француских војника
  • 350.000 алжирских муслимана (цивили)
  • 162.000 алжирских војника

Према алжирским подацима:

  • 300.000 алжирских војника
  • 1,5 милиона алжирских муслимана (цивила)

РеференцеУреди

  1. ^ Windrow, Martin; Chappell, Mike (1997). The Algerian War 1954–62. Osprey Publishing. стр. 11. ISBN 9781855326583. 
  2. ^ Introduction to Comparative Politics, by Mark Kesselman, Joel Krieger, William Joseph, page 108
  3. ^ Alexander Cooley, Hendrik Spruyt. Contracting States: Sovereign Transfers in International Relations. Page 63.
  4. ^ George Bernard Noble. Christian A. Herter: The American Secretaries of State and Their Diplomacy. Page 155.
  5. ^ Robert J. C. Young (12. 10. 2016). Postcolonialism: An Historical Introduction. Wiley. стр. 300. ISBN 978-1-118-89685-3. »the French lost their Algerian empire in military and political defeat by the FLN, just as they lost their empire in China in defeat by Giap and Ho Chi Minh.« 
  6. ^ R. Aldrich (10. 12. 2004). Vestiges of Colonial Empire in France. Palgrave Macmillan UK. стр. 156. ISBN 978-0-230-00552-5. »For the [French] nation as a whole, commemoration of the Franco-Algerian War is complicated since it ended in defeat (politically, if not strictly militarily) rather than victory.« 
  7. ^ Alec G. Hargreaves (2005). Memory, Empire, and Postcolonialism: Legacies of French Colonialism. Lexington Books. стр. 1. ISBN 978-0-7391-0821-5. »The death knell of the French empire was sounded by the bitterly fought Algerian war of independence, which ended in 1962.« 
  8. ^ "The French defeat in the war effectively signaled the end of the French Empire". Jo McCormack (2010). Collective Memory: France and the Algerian War (1954–1962).
  9. ^ Paul Allatson; Jo McCormack (2008). Exile Cultures, Misplaced Identities. Rodopi. стр. 117. ISBN 978-90-420-2406-9. »The Algerian War came to an end in 1962, and with it closed some 130 years of French colonial presence in Algeria (and North Africa). With this outcome, the French Empire, celebrated in pomp in Paris in the Exposition coloniale of 1931 ... received its decisive death blow.« 
  10. ^ Yves Beigbeder (2006). Judging War Crimes And Torture: French Justice And International Criminal Tribunals And Commissions (1940–2005). Martinus Nijhoff Publishers. стр. 35. ISBN 978-90-04-15329-5. »The independence of Algeria in 1962, after a long and bitter war, marked the end of the French Empire.« 
  11. ^ France's Colonial Legacies: Memory, Identity and Narrative. University of Wales Press. 15. 10. 2013. стр. 111. ISBN 978-1-78316-585-8. »The difficult relationship which France has with the period of history dominated by the Algerian war has been well documented. The reluctance, which ended only in 1999, to acknowledge 'les évenements' as a war, the shame over the fate of the harki detachments, the amnesty covering many of the deeds committed during the war and the humiliation of a colonial defeat which marked the end of the French empire are just some of the reasons why France has preferred to look towards a Eurocentric future, rather than confront the painful aspects of its colonial past.« 
  12. ^ Travis, Hannibal (2013). Genocide, Ethnonationalism, and the United Nations: Exploring the Causes of Mass Killing Since 1945. Routledge. стр. 137. 
  13. ^ Martin S. Alexander; Martin Evans; J. F. V. Keiger (2002). „The 'War without a Name', the French Army and the Algerians: Recovering Experiences, Images and Testimonies”. Algerian War and the French Army, 1954-62: Experiences, Images, Testimonies (PDF). Palgrave Macmillan. стр. 6. ISBN 978-0333774564. »The Algerian Ministry of War Veterans gives the figure of 152,863 FLN killed.« 
  14. ^ Katherine Draper (2013). „Why a War Without a Name May Need One: Policy-Based Application of International Humanitarian Law in the Algerian War” (PDF). Texas International Law Journal. 48 (3): 576. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2016-11-07. »The Algerian Ministry of War Veterans calculates 152,863 Front de Libération Nationale (FLN) deaths (French sources), and although the death toll among Algerian civilians may never be accurately known estimate of 1,500,000 to 2,000,000 were killed.« 
  15. ^ Horne, Alistair (1978). A Savage War of Peace: Algeria 1954–1962. стр. 358. ISBN 9781590172186. 
  16. ^ „Prononcé le 19 mars 2022 - Emmanuel Macron 60ème anniversaire accords d'Évian Guerre d'Algérie” (на језику: француски). vie-publique.fr. Приступљено 2022-08-07. 
  17. ^ Stapleton, T.J. (2013). A Military History of Africa. ABC-CLIO. стр. 1—272. ISBN 9780313395703. Приступљено 2017-01-13. 
  18. ^ Encyclopedia of Violence, Peace and Conflict: Po – Z, index. 3, Academic Press, 1999 (ISBN 9780122270109, lire en ligne [archive]), p. 86.
  19. ^ Crandall, R., America's Dirty Wars: Irregular Warfare from 1776 to the War on Terror, Cambridge University Press, 2014 (ISBN 9781139915823, lire en ligne [archive]), p. 184.
  20. ^ Matthew James Connelly (2002). A Diplomatic Revolution: Algeria's Fight for Independence and the Origins of the Post-cold War Era. Oxford University Press. стр. 263—277. ISBN 978-0-19-514513-7. »The Algerians' victory enabled the French to become free--free from their colonial charges, and free from the United States....... Although France was obviously eager to get out, it had to accept the terms of its defeat.« 

    Robert Malley (20. 11. 1996). The Call From Algeria: Third Worldism, Revolution, and the Turn to Islam. University of California Press. стр. 81. ISBN 978-0-520-91702-6. »Then, in 1962, came the FLN's victory in Algeria, a defining moment in the history of the Third Worldism, for the battle had lasted so long, had been so violent, and had been won by a movement so acutely aware of its international dimension.« 

    Ruud van Dijk; William Glenn Gray; Svetlana Savranskaya (13. 5. 2013). Encyclopedia of the Cold War. Routledge. стр. 16. ISBN 978-1-135-92311-2. »During this war of independence, Algeria was at the center of world politics. The FLN's victory made the country one of the most prominent in the Third World during the 1960s and 1970s.« 
  21. ^ Lorcin 2006, стр. 119.

ЛитератураУреди

  • Lorcin, Patricia M. E. (2006). Algeria & France, 1800-2000: Identity, Memory, Nostalgia. Syracuse University Press. стр. 119. ISBN 978-0-8156-3074-6. 
  • Bradby, David. "Images of the Algerian war on the French stage 1988-1992." French Cultural Studies 5.14 (1994): 179-189.
  • Clayton, Anthony. The wars of French decolonization (1994).
  • Dine, Philip. Images of the Algerian War: French fiction and film, 1954-1992 (Oxford UP, 1994).
  • Galula, David (1963). Pacification in Algeria: 1956–1958. OCLC 227297246.  Primary source
  • Horne, Alistair. A Savage War of Peace: Algeria 1954–1962 (1978) In-depth narrative.
  • LeJeune, John. "Revolutionary Terror and Nation-Building: Frantz Fanon and the Algerian Revolution." Journal for the Study of Radicalism 13.2 (2019): 1-44. online
  • McDougall, James (2017). „The Impossible Republic: The Reconquest of Algeria and the Decolonization of France, 1945–1962”. The Journal of Modern History. 89 (4): 772—811. S2CID 148602270. doi:10.1086/694427. 
  • McDougall, James (2006). History and the Culture of Nationalism in Algeria. New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-84373-1. 
  • Shepard, Todd (2006). The Invention of Decolonization: The Algerian War and the Remaking of France. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 0-8014-4360-1. 
  • Charles R. Shrader, "The First Helicopter War: Logistics and Mobility in Algeria 1954-62," Greenwood Publishing Group, 1999.
  • Camus, Albert. Resistance, rebellion, and death (1961); Essays from the pied noirs viewpoint
  • De Gaulle, Charles. Memoirs of Hope: Renewal and Endeavor (1971).
  • Maier, Charles S., and Dan S. White, eds. The thirteenth of May: the advent of De Gaulle's Republic (Oxford University Press, 1968), French documents translated in English, plus excerpts from French and Algerian newspapers..
  • Servan-Schreiber, Jean Jacques. Lieutenant in Algeria (1957). On French draftees viewpoint.

Спољашње везеУреди