Алиса Бешевић

српска пијанисткиња

Алиса Бешевић, девојачко Ерјапеа (ест. Alice Erjapea, Петроград, 29. јануар 1898Београд, 8. јул 1976) била је српска пијанисткиња естонског порекла и професорка клавира. Део њене заоставштине налази се у легату породице Бешевић у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Алиса Бешевић
Alice Erjapea Bešević.jpg
Алиса за време студија у Риму (око 1918)
Име по рођењуАлиса Софиа Ерјапеа
(ест. Alice Sofía Erjapea)
Датум рођења(1898-01-29)29. јануар 1898.
Место рођењаПетроград
  Руска Империја
Датум смрти6. јул 1976.(1976-07-06) (78 год.)
Место смртиБеоград
  СФРЈ
Занимањепијанисткиња
СупружникНикола Бешевић (1921—1970)

БиографијаУреди

 
Алиса (највиша) са братом Илмаром и сестрама Хелом и Силвијом.

Алиса је рођена 29. јануара 1898. године у Петрограду, за време царске Русије, од оца Ханса (ест. Hans Erjapea) и мајке Елизабете, рођене Лерхенбаум (ест. Elisabeth Lerchenbaum). Њен отац био је познати петроградски адвокат и правни заступник Русије у спољној трговини.[1] Била је најстарија од четворо деце, брата Илмара и сестара Силвије и Хеле.

Алиса је у Петрограду учила музичку школу и гимназију.[2] Непосредно пред Први светски рат, када јој је било шеснаест година, Алиса је са својом млађом сестром Хелом прешла у Естонију, домовину свога оца. Почетак рата одложио је окупљање читаве породице, те су неко време њих две живеле саме. Да би издржавала себе и своју сестру, Алиса је радила у естонском Министарству спољних послова, где се запослила захваљујући добром познавању чак осам језика.[1] Након револуција у Русији, у Талину им се придружио и остатак породице.

По окончању послератних немира, Алиса одлази на студије клавира и певања на конзерваторијуму Santa Cecilia у Риму. Током боравка у престоници Италије, којом је била опчињена, упознала је Николу Бешевића, тада још увек непознатог српског сликара који је у Рим дошао да студира уметност. Венчали су се 1921. године у лутеранској цркви св. Карла Шпанског у Талину, где су боравили неко време код Алисиних родитеља. Ту се родио и њихов син првенац Иво Бешевић. Имали су четворо деце, Иву, који ће постати један од чувених дечјих хирурга у Београду, Иванку, новинарку Политике, Олгу и Стевана.

 
Портрет Алисе, насликао Никола Бешевић, уље на платну.

Године 1924. породица се преселила у Београд, где су се Алиса и Никола запослили као наставници, он у у Уметничкој школи и гимназији, а она у Музичкој школи. Алиса је у Музичкој школи у Београду радила од 1927. до 1937. године, а потом је прешла на Музичку академију, по њеном оснивању 1937, и ту је радила као доцент и професор клавира до 1957. године.[3] Алиса је, осим што је подучавала клавир и музику, и сама концертирала. По доласку у Београд наступала је у организацији Народног конзерваторијума. Примењивала је метод Ервина Баха, са којим је и директно сарађивала. Била је један од оснивача педагошке групе „Октет” (1939-1940) у којој су деловали професори Музичке школе. Писала је о музичком животу северних земаља.[2]

Преминула је 8. јула 1976. године у Београду.

Фото-галеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б Bešević-Boreli, Ivanka. (1998). Radost boja : život i delo Nikole Beševića. Narodni muzej. стр. 41—42. OCLC 47804928. 
  2. ^ а б Srpski biografski rečnik. Leskovac, Mladen,, Forišković, Aleksandar,, Popov, Čedomir,, Bešlin, Branko, 1960-, Лесковац, Младен,, Форишковић, Александар,. Novi Sad. стр. 518. ISBN 86-83651-49-5. OCLC 61286184. 
  3. ^ „ИСТОРИЈАТ • МШ "Мокрањац". МШ "Мокрањац" (на језику: српски). Приступљено 2020-08-05. 

Спољашње везеУреди