Алија ибн Аби Талиб или Алија (арап. علي بن أﺑﻲ طالب)‎ (25. мај 600. или 16. март 59927. јануар 661) се сматра код сунита четвртим од четири праведна халифа. Шиити га сматрају првим имамом и првим правим халифом. Алија је био Мухамедов рођак, а касније је оженио Мухамедову ћерку Фатиму. Био је халиф од 656. до 661., а шиити га сматрају имамом од 632. до 661.

Алија ибн Аби Талиб
Hakob Hovnatanian - Ali ibn Abi Talib.jpg
Пуно имеАлија ибн Аби Талиб
Датум рођењаизмеђу 599. и 600.
Место рођењаМека
Датум смрти27. јануар 661.
Место смртиКуфа
Ирак
ГробЏамија Имама Алија (Наџаф, ИРК)
ОтацАбу Талиб
МајкаФатима бинт Асад
СупружникFatimah Zahra, Khawlah bint Ja'far, Umm ul-Banin, Umamah bint Zainab, Asma bint Umays
ПотомствоMuhsin ibn Ali, Hasan ibn Ali, Husayn ibn Ali, Al-Abbas ibn Ali, Abdullah ibn Ali, Jafar ibn Ali, Muhammad ibn al-Hanafiyyah, Zaynab bint Ali, Umm Kulthum bint Ali, Hilal ibn Ali, Uthman ibn Ali, Ruqayya Mashhad
ПретходникМухамед
НаследникХасан ибн Али
Алија

Током Алијиног детињства, његов отац се нашао у дуговима, па се о дечаку побринуо Мухамед, Абу Талибов нећак. Након Мухамедовог позива, Али је прешао на ислам негде између 9. и 11. године и тако постао један од првих муслиманских верника.[1] Његово прихватање позива јавно је објављено у хадису Јавма ал-Инзара[2] у којем га је Мухамед назвао својим гувернером, замеником и везиром.[1] Такође се преноси да је током хиџре, у ноћи Мабита, помагао Мухамеда крајњом жртвом.[1] Након пресељења у Медину и проглашења интер-муслиманског братства, Мухамед га је изабрао за свог брата.[3] Али је у Медини током већине војних похода био носилац заставе исламске заставе и представљао је једног од главних ратника, убрзо постајући познат по свом јунаштву.[1]

Питање Алијиног права на калифат након Мухамедове смрти довело је до великог јаза међу муслиманима и њихове поделе у два правца, сунизам и шиизам.[4] По повратку са опроштајног хаџа, у близини града Гадир-Хум, Мухамед је рекао: „Коме сам ја Мавла, а Алија је Мавла“, међутим, сунити и шиити другачије тумаче ове речи. Док су шиити уверени да то значи успостављање имамата, односно да је калифат предат Алији, сунити то тумаче у контексту Мухамедовог израза пријатељства и љубави.[5] Након Мухамедове смрти, када је Али био заузет верским обредима око сахране, група муслимана окупила се у Сакифи и, након међусобних савета око избора Посланиковог наследника, коначно положила заклетву Ебу Бекру.[6] Алија у почетку је одбио да положи заклетву на верност Ебу Бекру, међутим, након шест месеци је то коначно учинио. Није учествовао у ратовима вођеним током мандата прва три калифа[7] и није био политички активан, са изузетком учешћа у изборима трећег калифа Османа. Ипак, тројица владара редовно су се саветовала са Алијом о верским, правосудним и политичким питањима.[8]

РођењеУреди

Рођен је у Хијаз регији средишње западне Арабије. Када је Алијина мајка била трудна имала је чудне снове. Уласком у светилиште у Меки десили су се чудни догађаји са зидовим светилишта, па наводно није могла три дана да изађе одатле. Трећега дана је изашла са Алијом у наручју.

Детињство и младостУреди

Алијин отац Ебу Талиб је био шеик значајне гране племена Курејш и био је Мухамедов ујак. Када је Мухамед остао без родитеља, а касније и без деде Ебу Талиб га је узео к себи. Алија је био млађи од Мухамеда. Када је Мухамед први пут јављао о божјем надахнућу Алија је имао 10 година. Веровао је Мухамеду и почео је да верује у ислам и чврсто је стајао уз Мухамеда током кажњавања муслимана у Меки. Године 622. ризиковао је свој живот и спавао у Мухамедовом кревету да би спречио атентаторе да убију Мухамеда, а и да би му омогућио да побегне. После Хиџре Алија је остао у Меки и ризиковао живот да би спровео Мухамедова упутства да свим власницима врати оно што су му дали да им чува на сигурном.

Алија у МединиУреди

Прва мала заједница муслиманских емиграната у Медини била је јако сиромашна. Нису имали земље, ни кућа и живели су од милостиње коју би добили од оних који би прешли на ислам. Алија је делио све тешкоће са заједницом. Алија је учествовао у свим биткама сем једне. Заједно са Мухамедом у тим биткама се борио за ислам. Први пут се истакао као ратник у бици код Бадра 624. Ту је убио 20 или 22 непријатеља. Истакао се и у бици код Ухуда, као и у многим другим биткама, где је користио свој расцепљени мач зулфикар. У тој бици је убио двојицу носача застава, па је тиме ослабио морал паганске војске, а ојачао морал муслимана.

 
Зулфикар, представа Алијинога мача

Мухамедово проглашење наследникаУреди

Када се са хаџилука враћао у Медину Мухамед је 10. марта 632, одржао говор у коме је нагласио да је Алија његов наследник. Аутентичност изјаве је спорна. Сви шиити верују да је то тачно, а само део сунита верује да је то тачно.

Смрт МухамедаУреди

Мухамед је био нешто болестан 632. и изгледало је да се опоравио. Отишао је на молитву у џамију, а када се вратио брзо је умро. Док су Алија и Мухамедова блиска породица прали и припремали мртво тело за сахрану, мала група одабраних је гласањем прогласила Абу Бакра за Мухамедова наследника тј. за првога халифа. Према сунитском тумачењу Мухамед је умро и није одредио наследника, па је наследник, халиф одабран гласањем. Шиити сматрају да је Мухамед одредио Алију за наследника и да је то много пута свима рекао. Због тога није одмах дошло до поделе, јер се Алија није борио против изабранога халифа. Шиити нису прихватали ни Абу Бакра ни два следећа халифа Омера и Османа. Сунити тврде да је Алија то прихватио и подржавао такву власт, а шиити да се дистанцирао.

ХалифатУреди

 
Убиство Али ибн Аби Талиб - сликар: Иоусеф Абдинејад (Yousef Abdinejad)

Алија је постао халиф 656. након што је халиф Осман настрадао у побуни. Алија је посмењивао провинцијске гувернере, који су углавном били Османови рођаци. Заменио их је поверљивим помоћницима. Главни град је преселио из Медине у Куфу у Ираку. Алија је убијен у атентату у граду Куфа док је држао јутарњу молитву у џамији. Убиле су га Хариџије, муслиманска секта која се успротивила његовом прихватању арбитраже у спору против Муавије, војсковође и зачетника Омејадске династије, који је желео да га свргне са власти.

 
Шиити верују да се Алијин гроб налази у џамији у Наџафу

Алијин гробУреди

Многи шиити верују да Алија није желео да му непријатељи обешчасте гроб и да је зато тражио да га тајно сахране. Према једној причи ставили су га мртвог на камилу и тамо где је камила поклекла био му је гроб. Већина шиита верује да је Алија сахрањен у Наџафу, па је око његовога гроба настала џамија имама Алије.

ПотомциУреди

Два Алијина сина са Фатимом су Хасан ибн Алија и Хусеин ибн Алија. Хасан није прихватио халифат да не би изазвао крвопролиће, док се млађи Хусеин одазвао позиву становника Ирака да их ослободи неправедних намесника и погинуо у борби код Кербеле у Ираку. Хасан је обожаван од шиита као други имам, а Хусеин као трећи имам. Позивајући се на једну Мухамедову изреку забележену у чувеној збирци коју је саставио Ел Бухари, према којој ће бити "дванаест принчева, а сваки из племена Курејш", данашњи већински тзв. дуодецимални шиити следе дванаест имама који су потекли од Алије и Фатиме:

1. Ебу-л-Хасан Али „Ел-Муртада“ ибн Еби Талиб (600-661);

2. Ебу Мухамед Ел Хасан Ел Муџтеба (625-670);

3. Сејид ел-шухада Ебу Абдилах Ел Хусеин (626-680);

4. Ебу Мухамед Али Зејн Ел Абидин ибн Хусеин (659-713);

5. Ебу Џафер Мухамед Ел Бакир ибн Али (677-733);

6. Ебу Абдилах Џафер Ел Садик ибн Мухамед (702-765);

7. Ебу Хасан Ел Евел Муса Ел Казим ибн Џафер (746-799);

8. Ебу Ел Хасан Ел Сани Али Ел Рида ибн Муса (765-818);

9. Ебу Џафер Ел Сани Мухамед Ел Таки Ел Џевад ибн Али (811-835);

10. Ебу Ел Хасан Ел Салис Али Ел Наки Ел Хади ибн Мухамед (827-868);

11. Ебу Мухамед Ел Хасан Ел Аскери ибн Али (846-874);

12. Ебу Ел Касим Мухамед Ел Махди ибн Хасан (869- ).

Остали Алијини потомци који потичу од ових имама називају се шерифи или сејиди, што означава племенито порекло. Мухамедови потомци су поштовани и од сунита и од шиита. Многи познати муслимани тврде да воде порекло од Мухамеда.

Чувени цитатиУреди

  • Похлепа је стално ропство
  • Нема богатства као што је образовање и нема сиромаштва попут незнања
  • Нека ти твоје дело буде твој пријатељ, а жеља непријатељ.[9]
  • Уколико вам узвишени Бог подари благодат, захвалите, а уколико вас искуша са тешкоћама, будите стрпљиви.[9]
  • Уистину никад нећеш стићи до онога што желиш, осим ако будеш стрпљив према ономе што желиш.[9]
  • Када год код неког угледаш добар морал, очекуј од њега и остале врлине.[9]

Али је аутор дела Стаза речитости (Нехџ-ул-белага) у коме се налазе његове изреке, политички говори и савети верницима о смерном и богобојазном животу. Сматра се да је он оснивач арапске граматике, а чувени Ебу Ел Есвед Ел Дуали био је његов ученик.

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г Gleave (2008)
  2. ^ Tabatabai (1975), str. 39.
  3. ^ Vidi: • Shah-Kazemi (2006), str. 37. • Gleave (2008)Poonawala (1.8.2011), i. • Nasr; Afsaruddin (8.3.2018)
  4. ^ Nasr; Afsaruddin (8.3.2018)
  5. ^ Vidi: • Tabatabai (1975), str. 40. • Dakake (2007), str. 34-40. • Dakake (2.2.2012), i. • Nasr; Afsaruddin (8.3.2018)
  6. ^ Vidi: • Veccia Vaglieri (1977), str. 57. • Madelung (1997), str. 26-27, 30-43. i 356-360.
  7. ^ Veccia Vaglieri (1986), str. 381.
  8. ^ Vidi: • Veccia Vaglieri (1986), str. 382. • Labaf (2002), str. 177-190.
  9. ^ а б в г Hadisi od ehlul bejta Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.

ЛитератураУреди

Енциклопедија

Спољашње везеУреди

Сунитска биографијаУреди

Шиитска биографијаУреди