Википедија

Ана Велејер-Костер

Ана Велејер-Костер (франц. Anne Vallayer-Coster) је била француска сликарка из 18. века која је позната по својим сликама мртве природе. Славу и признање постигла је врло рано у својој каријери,примљена је на Краљевску академију за сликарство и скулптуру 1770, у двадесет шестој години.[1]

Ана Велејер-Костер
Портрет Ане Велејер-Костер (1783)
Лични подаци
Датум рођења(1744-12-21)21. децембар 1744.
Место рођењаПариз, Краљевина Француска
Датум смрти28. фебруар 1818.(1818-02-28) (73 год.)
Место смртиПариз, Краљевина Француска
Марија Антоанета Ане Велајер-Костер пастел 1780

Упркос ниском статусу који је у то време имало сликање мртве природе, Велејер-Костерине високо развијене вештине, посебно у приказивању цвећа, убрзо су изазвале велику пажњу колекционара и других уметника.Њен „непроцењив таленат и одушевљене критике“ привукли су јој пажњу суда, где се Марија Антоанета посебно занимала за слике Ане Валајер.

Њен живот био је приватан, достојанствен и вредан. Преживела је крвопролиће владавине терора,[2] али пад Француске монархије, који су били њени примарни покровитељи, проузроковао је пад њене репутације.

Поред мртве природе, сликала је портрете и жанровске слике, али због ограничења која су у то време била постављена над женама, њен успех у ликовном сликању био је ограничен. [3]

Биографија уреди

Младост уреди

Рођена 1744. године на обали Биевре близу Сене, Велејер-Костер је била једна од четири ћерке златарa краљевске породице Гобелинс.[3] Породични посао таписерије уметнице могао је имати неки утицај на њено интересовање и умеће у уметности. Многе њене слике заиста су копиране на таписерију у фабрици гоблена породице Гобелинс.[4] Пошто је детињство провела у фабрици, имала је прилику да искуси целокупно пословање предузећа. [5]Њен отац је 1754. преселио породицу у Париз. Чини се да Велејер-Костер није ушла у студио професионалног сликара, вероватно зато што је у то време било непристојно да мушкарац пдоучава једну жену која држи до угледа. Као и друге жене уметнице тог времена, и њу је отац успешно подучавао; али такође је учила из других извора, укључујући ботаничарку Медлин Баспорт и прослављеног сликара морских мотива Јосепа Вернет-а. [6]

До двадесет шесте године Велејер-Костер је још увек је била без имена или спонзора; ово се за њу показало као забрињавајућа ствар.[3] 1770. године предала је две слике мртве природе - "Атрибути сликарства" и "Атрибути музике" (обе сада у поседу Лувра) [6] -Краљевској академији за сликарство и скулптуру. [7] Једногласно је изабрана у Краљевску академију чим су академици видели њене слике, што је чини једном од само четири жене примљене у Академију пре Француске револуције. [8] Овај тренутак успеха је, међутим, засенила смрт њеног оца. Мајка је одмах преузела породични посао, што је био чест случај у то време, а Ана је наставила да ради да би издржавала породицу. [7]

Заједно са њеним Атрибути сликарства, Скулптуре и Архитектуре и Атрибутима музике и још девет њених слика, од којих су неке претходно предате академицима, било је изложено на изложби Салона 1771.[9] Коментаришући изложбу Салона из 1771. године, енциклопедиста Денис Дидерот приметио је да „када би сви нови чланови Краљевске академије направили представу попут представе госпођице Велејер и одржали исти висок ниво квалитета, Салон би изгледао сасвим другачије!“ [1] Иако је позната по сликама мртве природе у овом периоду, позната је и по портретима, а њен Портрет виолинисте из 1773, купио је Национални музеј 2015. године.

Велејер-Костер изложила је своју прву цветну мртву природу 1775. године, а касније је постала позната посебно као сликар цвећа. [10] Четири године касније почела је да ужива покровитељству Марије Антоанете. [11]Својим дворским везама и притиском Марије Антоанете, добила је простор у Лувру 1781. године, што је било необично за уметнице. [11] Убрзо након тога, у присуству Марије Антоанете на дворовима у Версају, удала се за Жан-Пјера Силвесера Костера, богатог адвоката, парламентарца и поштованог члана моћне породице из Лорене. Марија Антоанета потписала је брачни уговор као сведок. [7] [11] Са овим насловима долазили су највиши чинови буржоазије, племићи из Робе. Са тако престижном титулом дошла је државна канцеларија која се традиционално у то време наслеђивале од оца на сина, чинећи их готово неодвојивим од старог племства. [11]

Каријера уреди

Рано је препозната као надарена уметница након што је изабрана за сарадника и пуноправног члана Краљевске академије 1770. Њене стратегије у покретању и одржавању професионалне каријере биле су бриљантне. Изузетно је то што је постала члан Академије и успела у истакнутој професионалној каријери крајем 18. века, када се отпор женама у друштву продубљивао, а Академија се држала строгих правила да не прими жене у своје редове. [12]Уобичајена слика Велејер-Костер била је не само као врла уметница, већ и као вешт дипломата и преговарач, оштро свесна интереса својих потенцијалних покровитеља и сопственог необичног положаја истакнуте уметнице.[12]

Касније године уреди

Јакобинском диктатуром 1793. древни режим, који је до тада подржавао Велејер-Костера нестаје. [13]Упркос свом племенитом статусу и вези са престолом, Велејер-Костер је успела да избегне пандемонијум Француске револуције 1789. године, [7] али пад Француске монархије утицао је на њену каријеру. Постоје докази да је током овог периода опадања Велејер-Костерове каријере радила у фабрици таписерија Гобелинс као средство за наставак својих уметничких напора. [12] Иако је током Наполеонове владавине царица Жозефина од ње стекла два дела 1804. године, њен углед је умањен.[1] Велејер-Костер се концентрисала на цветне слике у уљу, акварелу и гвашу. [14]

 
Велејер-Костер, Ане-Марије Аделаиде од Француске -Версај

1817. излаже Мртву природу са јастогом у париском салону. [13] На овој, својој последњој изложеној слици, успела је, како је стручњак назвао, „круном њене каријере“ [1], приказујући већину њених претходних предмета заједно у делу које је поклонила поново крунисаном краљу Лују XVIII. Постоје неки докази да га је Велејер-Костер дала краљу као израз њене оданости и верне присталице Бурбона током бурних година Револуције и наполеонског империјализма. [13]

Умрла је 1818. у седамдесет и трећој години, насликавши више од 120 мртвих природа, увек са препознатљивим колористичким сјајем.[1]

 
Мртва Природа са скушом,стакленим посуђем,векном хлеба и лимунима на столу

Дела уреди

Стил и техника уреди

Велејер-Костер је углавном радила на врстама мртве природе развијеним током 17. и 18. века. [12] Конвенционални морал спречавао је уметнице да сликају акт, што је био неопходан темељ за вишестилове. Мртва природа, која се сматра најмање интелектуалном из жанра и најнижом у академској хијерархији, сматрала се зато одговарајућом темом за уметнице. Прихватајући ово ограничење да би стекла приступ академији, главном каналу краљевског покровитељства, Велејер-Костер је своје невероватне техничке способности посветила мртвој природи, стварајући дела неспорне озбиљности и стварног визуелног квалитета. [15]

Велајер-Костер је за већину својих слика користила технику уље на платну. Постигла је велику веродостојност у приказивању материјала и текстуре прецизним и финим потезима четке. [14] Према историчарки уметности Марине Роланд Мичел, то су биле „смеле, декоративне линије њених композиција, богатство боја и симулираних текстура и подвизи илузионизма које је постигла приказујући широку палету предмета, како природних, тако и вештачких“ [12] која је скренула пажњу Краљевске академије и бројних колекционара који су купили њене слике. Ова интеракција између уметности и природе била је прилично честа у холандским, фламанским и француским мртвим природама. [12] Њен рад открива јасан утицај Жан Батист Симеон Шарден-а, као и холандских мајстора из 17. века, чији је рад много више цењен. Оно по чему се стил Велејер-Костер истакао у односу на остале сликаре мртве природе, био је њен јединствени начин спајања репрезентативног илузионизма са декоративним композиционим структурама. [12] [15] Њен циљ је био, дати аспект величине свему што је насликала; чинећи тако, створила је додатни осећај стабилности и пуноће. Критичар Џон Хабер, који њен рад описује као недостатак унутрашњости, каже да су се чврстина и охрабрујућа материјалност њених композиција свидели елитним банкарима и аристократама. Они су ценили њено приказивање "контрастних фурнира различитих шума" или "екстравагантне колекције корала и шкољке, ствари које су требале да настану годинама и које ће да трају у деценијама које долазе “. [2]

 
Мртва Природа са Округлом Флашом

Изложбе уреди

У 2002-2003. Више од тридесет и пет Валејер-Костерових слика, које су обезбедили музеји и приватни колекционари Француске и Сједињених Држава, било је изложено у Националној галерији уметности, Фрикова колекција и Музеј Лепих Уметности у Нансију. [16] [13] Изложба „Ане Валајер Костер: Сликар на двору Марије Антоанете“ била је прва изложба која је пружила правилан, свеобухватан приказ њених слика. Организовао га је Музеј уметности у Даласу, а кустос је Еик Кан. [1] [13] Изложба је укључивала додатна дела Шардина, њеног старешине и прослављеног мајстора сликања мртве природе, и њеног савременика Хенри-Хораце Роланд Делапорт, између осталих. У јуну 2015. године, Национални музеј је својој колекцији француског сликарства из 18. века додао Велајер-Костерин Портрет виолинисте из 1773. Национални музеј такође поседује Велејер-Костерину Мртву Природу из 1775. са Бриошом, Воћем и Поврћем и њену недатирану минијатурну Цветну Мртву Природу. [17] У марту 2019. године, Музеј уметности Кимбел набавио је Велајер-Костерину слику из 1787. године под насловом Мртва Природа са Скушама. [18]

Радови Ане Велајер-Костер уреди

  •  
    Биста Минерве са оклопом и оружјем на каменој ивици(1777)
  •  
    Дама која пише и њена ћерка (1775)
  •  
    Attributes of Painting, Sculpture, and Architecture (1769)
  •  
    Attributes of Music (1770)
  •  
    Мртва Природа са Шунком (ca. 1767)
  •  
    Still-Life with Tuft of Marine Plants, Shells and Corals (1769)
  •  
    Букет цвећа у чаши воде (ca. 1774)
  •  
    Still Life with Lobster (ca. 1781)
  •  
    Ваза цвећа са Шкољком (1780)

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ McKinven 2002
  2. ^ а б Haber 2003
  3. ^ а б в Greer 2001, стр. 244
  4. ^ Roland-Michel 1970, стр. 148–154
  5. ^ Harris, Ann Sutherland (1977). Women Artists 1550-1950 (First edition изд.). Los Angeles: Alfred A. Knopf. стр. 179–180. ISBN 9780394411699. OCLC 2542396. 
  6. ^ а б Cohen 2003, стр. 572
  7. ^ а б в г Greer 2001, стр. 247
  8. ^ McKinven 2002
  9. ^ Adlin, Jane (2001). „Modern Art”. The Metropolitan Museum of Art Bulletin. 59 (1): 60. ISSN 0026-1521. doi:10.2307/3269174. 
  10. ^ Michel, Oxford Art Online
  11. ^ а б в г Doy 2005, стр. 33
  12. ^ а б в г д ђ е Michel 1960, p. i
  13. ^ а б в г д Woman painter rescued from obscurity.” 2003
  14. ^ а б Michel 1960, p. ii
  15. ^ а б Berman 2003
  16. ^ „Anne Vallayer-Coster: Painter to the Court of Marie-Antoinette”. Dallas Museum of Art. 
  17. ^ „Anne Vallayer-Coster, Portrait of a Violinist” (PDF). 
  18. ^ „Anne Vallayer-Coster | Kimbell Art Museum”. www.kimbellart.org. 

Литература уреди

  • Cohen, Sarah R. “Anne Vallayer-Coster: Painter to the Court of Marie-Antoinette.” Eighteenth-Century Studies 36:4 (2003): 571-576
  • Doy, Gen. Seeing and Consciousness: Women, Class and Representation. Gordonsville: Berg Publishers, 2005 p. 33
  • Greer Germaine. The Obstacle Race: The Fortunes of Women Painters and Their Works. London: Tauris Parke Paperbacks, 2001. pp. 244–247
  • Haber, John. “Dead Flowers”. New York Art Crit (2003).
  • McKinven, Mary Jane. June 2002. "Stunning Still Lifes by Anne Vallayer-Coster, Foremost 18th-Century Painter in Court of Marie-Antoinette". National Gallery of Art (June 2002)
  • Michel, Marianne Roland. "Tapestries on Designs by Anne Vallayer-Coster." The Burlington Magazine 102: 692 (November 1960): i-ii
  • Roland-Michel, Marianne (1970). Anne Vallayer-Coster. Oxford Art Online. C.I.L., Paris. стр. 148—154. 
  • "Woman painter rescued from obscurity." United Press International (February 2003).
  • The Metropolitan Museum of Art. "Anne Vallayer-Coster, Vase of Flowers and Conch Shell".
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ана_Велејер-Костер&oldid=26810257”