Андреја Дамјанов

бугарски архитекта

Андреја Дамјанов или Дамјановић[1] (Папрадиште, 1813 – Велес, 16. август 1878) један је од најзначајнијих црквених градитеља Балкана XIX века.

Андреја Дамјанов
Лични подаци
Пуно имеАндреја Дамјанов
Датум рођења1813.
Место рођењаПапрадиште, Османско царство
Датум смрти16. август 1878.(1878-08-16) (64/65 год.)
Место смртиВелес, Oсманско царство
Уметнички рад
Пољеархитектура

Живот уреди

Дамјанов је рођен у породици мијачких градитеља Рензоваца који су почетком 19. века добегли у Папрадиште из села Тресонча у Реканском крају. Потписивао се као Дамјанов или Дамјановић по имену свог оца, Дамјана. Имао је још три брата, Николу, Косту и Ђорђа, који су такође били градитељи.

Његов деда Јанкул већ је подизао цркве у Серу, Драми, Кавали и Солуну. Отац Дамјан започео је грађење цркава Св. Богородице у Скопљу и Св. Благовештења у Прилепу али је преминуо 1830. пре но што је стигао да их заврши.

Градитељско знање Андреја Дамјанов стицао је вероватно у оквиру своје породице. Поред архитектонских вештина познато нам је да се понекад бавио и иконописањем. Служио се такође и архитектонским приручницима из ренесансне Италије попут оног Јакопа Бароција да Вињоле.

Због арбанашког насиља Дамјанов је с породицом морао да бежи даље па га од средине XIX века налазимо настањеног у Велесу. Ту је и умро 1878. године те је сахрањен у породичну гробницу поред цркве Св. Пантелејмона коју је подигао.[1]

Градитељски опус уреди

Дамјанов је скупа са својом тајфом (дружином) подигао велики број монументалних православних цркава у Османском царству (тј. Македонији, јужној Србији, Босни и Херцеговини) и у Кнежевини Србији.

Изградњу монументалних цркава налик на средњовековне омогућена је релативно већа толеранција османских власти, мада подизање већине храмова Дамјанова није прошла без проблема, каткада и физичких сукоба и уништавања. Исти толерантнији став произвео је и велики прилив сеоског, хришћанског становништва у градове у којима је недостајало богомоља.

Међу делима Дамјанова истичу се цркве Св. Богородице у Скопљу (1835, коју је започео његов отац), Св. Јована у Кратову (1836), Св. Пантелејмона у Велесу (1840), Св. Илије у Печењевцу код Лесковца (1844)[2], Св. Апостола у Турековцу код Лесковца (1845)[3], храм манастира Св. Јоакима Осоговског (1847-51), Св. Николе у Новом Селу код Штипа (1850), Св. Николе у Куманову (1851), Св. Георгија у Смедереву (1851-54), Силаска Св. Духа на апостоле у Нишу (1857-72), Св. Тројице у Врању (1859-60), Горњем Чичеву код Градског (1861), Саборни храм Рождества пресвете Богородице у Сарајеву (1863-68), Саборну цркву у Пироту (1868) те цркву Св. Тројице у Мостару (1873).[4]

Од профаних грађевина позната нам је Нова касарна у Сарајеву (1854-56) коју је градио за босанског везира Хуршид-пашу.[5]

Особености градитељског стила уреди

Градитељство Андреје Дамјанова представља прву фазу у обнови старог, средњовековног стила. Корени ове обнове почивају у црквама подигнутим у Грчкој у почетком XIX века али су надограђивани упознавањем са средњовековним споменицима на просторима којима се тајфа кретала.

Дамјанов је подизао цркве чији је стил и даље хетероген али сада са наглашеним византијским карактером. Већина цркава су тробродне базилике са нешто нижом апсидом, често окружене са три страна тремом. Где год су прилике и материјално стање наручилаца омогућавали цркве имају и куполе. Утицај европских струјања, пре свега барока, огледа се у звоницима и декорацији ентеријера, пре свега иконостаса.[6]

Извори уреди

  1. ^ а б Макуљевић 2010, стр. 138.
  2. ^ Б. Панић-Тасић, Црква Светог Илије у Печењевцу, Лесковачки зборник 1998;(38):165-176.
  3. ^ „Турековац[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 04. 10. 2015. г. Приступљено 17. 02. 2015.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  4. ^ Виртуелна 3D реконструкција Цркве Светог Тројства у Мостару crkva-sv-trojice.ba
  5. ^ Макуљевић 2010, стр. 145.
  6. ^ А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури, Београд 1997.

Литература уреди