Анри IV

краљ Наваре

Анри IV од Француске и Енрике III од Наваре (франц. Henri IV; рођен као: франц. Henri de Bourbon; 13. децембра 155314. маја 1610) је краљ Наваре (1572—1610) и краљ Француске (1589—1610).[2] Био је први краљ из бурбонске династије.[3] Иако је крштен као католик, Анрија је мајка васпитала као протестанта,[4] која је калвинизам прогласила религијом Наваре. Као тинејџер, Хенри се придружио хугенотским снагама у француским верским ратовима. Дана 9. јуна 1572. године, након смрти своје мајке, 19-годишњак је постао краљ Наваре.[5]

Анри IV Бурбонски
Анри IV
Лични подаци
Датум рођења(1553-12-13)13. децембар 1553.
Место рођењаПо[1], Француска
Датум смрти14. мај 1610.(1610-05-14) (56 год.)
Место смртиПариз, Француска
Породица
СупружникМаргарета од Валоа, Марија Медичи
ПотомствоЛуј XIII, Изабела Бурбонска, Кристина Марија од Француске, Гастон, војвода од Орлеана, Хенријета Марија од Француске, César, Duke of Vendôme, Catherine Henriette de Bourbon, Nicolas Henri, Duke of Orléans, Alexandre de Vendôme, Henri, Duke of Verneuil, Antoine de Bourbon, Jeanne-Baptiste de Bourbon, Gabriela Angélica de Bourbon
РодитељиАнтонио Бурбонски
Хуана III од Наваре
ДинастијаБурбони
Краљ Наваре
Период1572–1610.
ПретходникАнри III Валоа
НаследникЛуј XIII
Краљ Француске
Период1589–1610.
ПретходникАнри III Валоа
НаследникЛуј XIII

Детињство и младост уреди

Одрастао је као протестант, и учествовао је у верском рату на њиховој страни. Краљ Наваре је постао 1572. Августа исте године Анри се оженио Маргаритом Валоа[3], сестром краља Шарла IX. Овај чин, који је требало да буде симбол помирења између протестаната и католика, претворио се у брутални масакр протестаната у Вартоломејској ноћи[3]. Са Маргаретом није имао деце, и од ње се развео 1599. Друга жена му је 1600. постала Марија Медичи.[3]

Долазак на престо у Француској уреди

Анри је први племић протестантског (калвинистичког) порекла који је стигао до француског престола. Да би био прихваћен као краљ, морао је да пређе на католицизам. Лига не хте признати за краља јеретика, а њу је војском помагао и шпански краљ Филип II, који хтеде задобити француски престо за своју кћер. Вође католика, Гизи су пак хтели једног из своје средине да издигну за краља. У исто време поједине обласне старешине помишљаху на наследну управу а ниже племство на доба феудалног безвлашћа. Понеки градови опет тежаху за пређашњом независношћу.

Све учини да је Анрију управо требало извојевати краљевство. он није био занешењак и својом је одлучношћу, доброћудношћу, веселом нарави и војном и државничком врсношћу све више придобијао људе, а особито тако звану странку политичара, коју раније установе трезвенији католици, непријатељи верског гоњења. Када Анри разби католичку лигу, опседне Париз, који му се не хте предати, јер га је помагала и шпанска војска из Низоземске. И тек пошто поново пређе у католицизам 1593. године[3], које исповедаше већина његових поданика, престоница му отвори врата. После му се сасвим покори и католичка лига, а одметнуте старешине појединих области буду побеђене или се новцем склоне с положаја.

Нантски едикт уреди

Прелазак Анрија у католицизам узбуни хугеноте, те они међу собом установе потпуно републиканско уређење и намисле да се ставе под заштиту енглеску, али Анри ступи с њима у преговоре и изда знаменити Нантски едикт или закон 1598. године[3], којим је загарантована слобода вероисповести за протестанте, чиме је окончан период верских ратова. По том су закону протестанти изједначени у правима с католицима, осим нешто ограничења протестантског богослужења, јер није допуштено по свима градовима. Ради чувања ових права, протестантима Анри уступи неколико тврђава. Да би сузбио верске међусобице и племићске самовоље, Анри беше завео потпуну апсолутну власт краљевску, те није сазивао сталешку скупштину. Нантски едикт је уједно био најзначајнији акт његове владавине.

Анријев рад и нацрт уреди

Оснивач је нове династије француске, Анри IV, продужио спољашњу политику у истом правцу као и Франсоа I, а главна је тежња те политике: борба с Хабзбурговцима. Он се одмах постарао да Француску уздигне и новчано, и привредно, и просветно из оног рђавог положаја, у који западе за последњих владара из Валоаске породице. Утом га је помагао његов министар Сили, који је објављивао његову замисао и већ спремљен нацрт о политичком преуређењу западне Европе с новим границама појединих држава и новим односима између њих и то све на рачун Хабзбурговаца. По том би нацрту католици и протестанти свуда били изједначени у правима, а установио би се један виши савет (парламенат) од посланика тадашњих држава ради решавања спорова и спречавања ратова, на чем и досадашњи покушаји нису успели и ако је на предлог рускога цара Николаја II држана (1899) конференција изасланика европских држава у Хагу, где је установљена нека врста Врховног суда изборнога. Но и сам се Анри спремао да се умеша у немачке послове као протестантски савезник, али је убиством спречен.

Смрт уреди

Како пак католици беху незадовољни нантским едиктом, они су често стварали завере против Анрија, и најзад га један језуитски занешењак и убије. Убио га је верски фанатик Франсоа Равајак 14. маја 1610. убовши га ножем[3], док се возио кочијом. у Паризу. Ниједан догађај није могао бити злокобнији у Француској од губитка овог народног и омиљеног краља, чија је жеља била да сељак сваке недеље има кокошку у лонцу. После његове смрти, његова супруга, Марија Медичи, била је проглашена за регенткињу током малолетства њиховог сина, Луја XIII.

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Жан VIII, гроф Вендома
 
 
 
 
 
 
 
8. Франсоа, гроф Вендома
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Isabelle de Beauvau
 
 
 
 
 
 
 
4. Шарл, војвода од Вендома
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Pierre II de Luxembourg
 
 
 
 
 
 
 
9. Marie de Luxembourg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Margaret of Savoy
 
 
 
 
 
 
 
2. Антонио Бурбонски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. John II of Alençon
 
 
 
 
 
 
 
10. René of Alençon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Marie of Armagnac
 
 
 
 
 
 
 
5. Françoise of Alençon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Frederick II, Count of Vaudémont
 
 
 
 
 
 
 
11. Margaret of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Yolande of Anjou
 
 
 
 
 
 
 
1. Анри IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Alain I of Albret
 
 
 
 
 
 
 
12. Хуан III од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Françoise of Châtillon-Limoges
 
 
 
 
 
 
 
6. Енрике II од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Gaston, Prince of Viana
 
 
 
 
 
 
 
13. Катарина од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Магдалена од Валоа
 
 
 
 
 
 
 
3. Хуана III од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Жан од Орлеана, гроф од Ангулема
 
 
 
 
 
 
 
14. Шарл од Орлеана, гроф од Ангулема
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Marguerite de Rohan
 
 
 
 
 
 
 
7. Маргарита од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Филип II, војвода Савоје
 
 
 
 
 
 
 
15. Лујза од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Маргарета од Бурбона
 
 
 
 
 
 

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Pitts 2009, стр. 1.
  2. ^ Pitts 2009, стр. 334.
  3. ^ а б в г д ђ е Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 53. ISBN 86-331-2075-5. 
  4. ^ Kamen 2002, стр. 145.
  5. ^ Dupuy, Johnson & Bongard 1995, стр. 326.

Литература уреди

Спољашње везе уреди


 
Француски краљеви
(15891610)