Старогрчки језик

Старогрчки језик (ἡ Ἑλληνική γλῶττα [hē hellēnikḗ glōtta], грчки: Ἀρχαία Ἑλληνική [Archaía Ellinikí]; или антички грчки језик) је историјски индоевропски језик из области источног Медитерана.

старогрчки језик
Ἑλληνική Hellēnikḗ
Регион	источни Медитеран
Изумро	развио се у кини грчки језик до 4. века п. н. е.
Језичка породица	индоевропски старогрчки језик
Писмо	грчки алфабет
Језички кодови
ИСО 639-2	grc
ИСО 639-3	grc

Старогрчки дијалекти

Овај језик представља рану фазу развоја грчког језика, у периоду од постанка грчког алфабета (9. век п. н. е.) до почетка хеленистичке ере (4. век п. н. е). Старогрчки језик се у књижевности користио много дуже, до 7. века н. е.. Као норма класичног грчког језика служио је дијалект Атике из 5. и 4. века п. н. е. Грчки језик у периоду 600–1453. се означава као средњовековни грчки. За њим је следио новогрчки, језик модерне Грчке, који се у континуитету развио из старогрчког.

Старогрчки језик је усамљена грана индоевропске језичке породице. Сличности са језицима савременицима показује једино у односу на старомакедонски или антички македонски језик. Многе речи старогрчког језика су ушле у латински језик и све модерне европске језике, нарочито кроз стручну терминологију. У новијем добу, старогрчки језик се изучавао и изучава у оквиру класичне филологије.

На старогрчком језику су написани Хомерови епови, Илијада и Одисеја, као и велика дела грчке књижевности, позоришта, науке и филозофије из златног доба антике. Значајан је и као језик на коме су писани рани хришћански текстови, попут Новог завета.

По ISO 639 стандардизацији, ознака за старогрчки језик је grc.

Види још

• Википедија:Транскрипција са класичних језика