Отворите главни мени

Антоније Тона Хаџић (Суботица, 20. новембар 1831Нови Сад, 17. јануар 1916) био је секретар и председник Матице српске, управник, драматург и редитељ Српског народног позоришта и главни уредник Летописа Матице српске.

Антоније Тона Хаџић
Antonije Tona Hadzic.jpg
Антоније Тона Хаџић
Датум рођења(1831-11-20)20. новембар 1831.
Место рођењаСуботица
  Аустријско царство
Датум смрти17. јануар 1916.(1916-01-17) (84 год.)
Место смртиНови Сад
  Аустроугарска

БиографијаУреди

Антоније је рођен 20. новембра 1831. године у Суботици, од оца Саве и мајке Марије.[1]

ОбразовањеУреди

У Суботици је похађао основну школу (1840—1843) и шест разреда гимназије (1843—1850). Седми и осми разред гимназије завршио је у Пешти. У истом граду студирао је филозофију (1850—1852) и право (1852—1857).[2] Као ђак и студент играо је у српском дилетантском позоришту, а био је и председник српског омладинског сруштва у Пешти „Преодница“.[3]

Матица српскаУреди

На Главној скупштини 22. августа 1859. у Пешти изабран је за секретара Матице српске. Један од првих задатака на функцији био је да реализује иницијативу ранијег председника Матице Платона Атанацковића да Матицу пресели из Пеште у Нови Сад, што је и урадио 1864. године. На месту секретара остао је до 1895, а потом је обављао дужност председника (1896—1911). Као уредник Летописа Матице српске (1859—1869 и 1876—1895) био је изузетно агилан, а његова уређивачка политика је одражавала сазревање политичке свести младе српске грађанске класе према демократским и слободољубивим идеалима европског грађанства. Издавао и Матичино гласило за књижевност и забаву Матица три пута месечно, од 1865. до 1870.[4]

Српско народно позориштеУреди

 
У кожном повезу насловна корица Спомен-албума који су глумци СНП-а поклонили свом управнику Антонију Тони Хаџићу, 1882.

Још док је био са Матицом у Пешти, заједно са Лазом Костићем је организовао представе у корист Српског народног позоришта. Такође је прибављао статуте који би могли да послуже као узор за први устав СНП-а, прикупљао је декор, костиме, реквизите, као и позоришне комаде ради превођења за први репертоар, а неке је и лично превео и приредио. Када је прешао у Нови Сад потпуно се посветио позоришту: био је подначелник, па начелник Друштва за СНП, председник Позоришног одсека, управник, драматург и редитељ. Од 1875. до 1903. као управника га је заступао Димитрије Ружић, али је Хаџић и даље управљао позориштем.

Хаџић је писао књижевне и позоришне критике, портрете о глумцима, приповетке, историјске чланке и мање расправе, преводио комаде са мађарског језика, адаптирао је домаће драме (Грабанцијаш Илије Округића Сремца и Станоје Главаш Ђуре Јакшића) за позориште, инсценирао је Горски вијенац Његоша са прологом Лазе Костића (1902). Са Глигоријем Гершићем је превео Отела (1886), а самостално је превео III чин Краља Лира (1873). Написао је једночину комедију Љубав није шала (1871), а са Јованом Ђорђевићем алегорију у два дела са музиком Даворина Јенка Маркова Сабља (1873). Покренуо је и уређивао Позориште (1871—1908) и едицију Зборник позоришних дела СНП (1872).[3]

Био активиста Уједињене омладине српске и главни уредник њеног гласила Млада Србадија (1870-1871), док није премештено у Београд.[4]

Одликован је Орденом Светог Саве I, II (1894) и III степена (1898); Орденом кнеза Данила III степена (1895), Официрским крстом Франца Јозефа I (1908), а добио је и звање дворског саветника.

Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.[5]

Улица у Новом Саду носи његово име.

РеференцеУреди

  1. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1931.
  2. ^ Матица српска 1826-1926. Матица српска. 1927. стр. 534. 
  3. 3,0 3,1 „Биографија Антонија Хаџића на сајту Енциклопедије Српског народног позоришта”. www.snp.org.rs. Приступљено 8. 8. 2018. 
  4. 4,0 4,1 Енциклопедија Новог Сада. Књига 30, Фог-Шуш. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 2009. стр. 107—109. 
  5. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду”. www.spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. 

ЛитератураУреди

  • Енциклопедија Новог Сада. Књига 30, Фог-Шуш. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 2009. стр. 107—109.