Анчики

Анчики
Анчики;
	Анчики, поглед са надвожњака
Административни подаци
Држава	Србија
Град	Лесковац
Географске карактеристике
Координате	42° 59′ 59″ С; 21° 58′ 29″ И / 42.9997° С; 21.9747° И
	Анчики Анчики на карти Лесковца
Остали подаци
Поштански број	16000
Позивни број	016
Регистарска ознака	LE

Анчики је приградско насеље Лесковца, које је као насеље почело да се формира од времена градње Ауто-пута братство и јединство, 1959. године. За потребе градње тада су на овом месту подигнути стационар техничког парка и бараке за смештај радника. Од тада се ово насеље веома брзо развијало и испунило читав простор од Ауто-пута и последњих кућа Лесковца до првих кућа села Братмиловце, источно од Лесковца.

У скорије време насеље је постало познато по „Омладинском клубу Анчики - ОКАн” и раду његових чланова.^[1]

Етимологија уреди

У време Турака, на овом месту била је велика утрина, са високим, сеновитим храстовима. Ту је био изграђен и већи број ханова, са собама за путнике-трговце, шталама за смештај коња и другим објектима. И управо то значење (места ранијих ханова) задржао је и данашњи назив овог насеља: хан — ан, ханови, ханчики (и дијалекту) — 'анчики.

Историја уреди

Интересантан је мотив подизања ових ханова баш на овом месту. Наиме, пут који је са истока улазио у Лесковац био је у то време од изванредног значаја. Њиме је Лесковац био спојен не само са Поморављем и селима ближег и даљег залеђа његовог источног планинског обода, већ је то била и магистрална траса пута који је од Манојловца водио десном обалом Јужне Мораве према Нишу. Како је Лесковац у то време био један од најјачих трговачко-занатских центара у овом делу земље и једно од важнијих саобраћајних раскршћа, то су на његову пијацу, посебно на вашаре, долазили трговци са свих страна.

Они који су овамо долазили из удаљенијих градова и села и морали да преноће у Лесковцу, осећали су се много сигурнијим у овим хановима него у самом граду. Разлог за то био је тај што се рачуна да је средином прошлог века у Лесковцу живело 3.000, а по каснијим подацима чак око 5.000 Турака. А на овом месту, у Анчикима, поред ханова било је и доста простора за смештај и већих трговачких каравана, поред којих је остајао да преноћи и један број гонича.

У хановима Анчика, или на овој утрини, ноћили су и трговци који нису долазили издалека. Долазило се обично уочи пијачног дана. Пијаца би у Лесковцу трајала до позно поподне, па је зато још једна ноћ морала да се проведе у месту. А дешавало се да се и ту, у Анчикима, обаве купопродајни послови пре изласка на пијацу или по завршеном пијачном дану (роба је у тим приликама обично продавана јефтиније, да се не би враћала). Зато су и Лесковчани били чести посетиоци ових ханова, нарочито у данима пре почетка вашара и уочи пијачних дана.

Иначе, на овом простору одржавани су и велики ђурђевдански сабори, на које су долазили становници готово читавог града и 10 до 15 околних села. За ове саборе се зна још од времена Турака, а одржавани су све до Првог светског рата, до времена када су Бугари (који су окупирали Лесковац и ове крајеве) посекли храстове у Анчикима.^[2]