Арафурско море
Арафурско море је део Тихог океана између Аустралије и Карпентеријског залива на југу, Нове Гвинеје на северу, Тиморског мора на западу и Коралног мора на истоку са којим комуницира преко Торесовог пролаза. Дуго је 1290 km, широко 560 km и има површину од 650.000 km². Највећим делом има дубину од 50 до 80 метара, која се повећава према западу.[2]
| Арафурско море[1] | |
|---|---|
 Локација | |
 Арафурско море | |
| Локација | Океанија, Индонезија |
| Земље басена | Аустралија, Индонезија, и Папуа Нова Гвинеја |
| Макс. дужина | 1.290 km (800 mi) km |
| Макс. ширина | 560 km (350 mi) km |
| Површина | 650.000 km2 (250.000 sq mi) km2 |
| Водена површина на Викимедијиној остави | |
Током последњег леденог доба Тиморско море је заједно са Карпентаријским заливом и Торесовим пролазом чинило велику равницу која је повезивала Аустралију и Нову Гвинеју формирајући континент Сахул, што је олакшало миграцију људи из Азије у Аустралију.
ГеографијаУреди
Арафурско море се граничи са Карпентаријским заливом и континентом Аустралије на југу, Тиморским морем на западу, Банским и Серамским морем на северозападу и Торесовим мореузом на истоку. (Одмах преко теснаца, даље на исток, лежи Корално море). Арафурско море је дугачко 1.290 km (800 mi) и широко 560 km (350 mi). Дубина мора је у већини места 50–80 m, а дубина расте према западу.
Море се простире изнад Арафурског прага, који је део Сахулског прага. Када је ниво мора био низак током последњег глацијалног максимума, Арафурски праг, Карпентаријски залив и Торесов мореуз формирали су велики, раван копнени мост који је повезивао Аустралију и Нову Гвинеју и олакшао миграцију људи из Азије у Аустралију. Комбинована копнена маса формирала је континент Сахул.[3][4][5][6]
ОпсегУреди
Међународна хидрографска организација (IHO) категоризује Арафурско море као једну од водених површина Источноиндијског архипелага. IHO дефинише своје границе на следећи начин:[7]
На северу. Југоисточна граница Серамског мора [Линија од Кароефе, Нова Гвинеја, до југоисточног екстрема острва Ади, одатле до Тг. Боранга, северна тачка Ноехое Тјоета [Кај Бесар] (5° 17′ S 133° 09′ E / 5.283° Ј; 133.150° И)] и источна граница Бандског мора [од Тг Боранга, северне тачке Ноехое Тјоета, преко овог острва до његове Јужне тачке, одатле линија до североисточне тачке Фордате, кроз ово острво и преко до североисточне тачке Ларат, острва Танимбар (7° 06′ S 131° 55′ E / 7.100° Ј; 131.917° И), низ источну обалу острва Јамдена [Јамдена] до његове јужне тачке, одатле преко Ангармасе до северне тачке Селарое и преко овог острва до Тг Аро Оесое његове јужне тачке (8° 21′ S 130° 45′ E / 8.350° Ј; 130.750° И)].
На Истоку. Југозападна обала Нове Гвинеје од Кароефе (133°27'E) до улаза у реку Бенсбак (141°01'E), а одатле линија до северозападног крајњег дела полуострва Јорк, Аустралија (11° 05′ S 142° 03′ E / 11.083° Ј; 142.050° И).
На југу. Уз северну обалу Аустралије од северозападног краја полуострва Јорк до рта Дон (11° 19′ S 131° 46′ E / 11.317° Ј; 131.767° И).
На Западу. Линија од рта Дон до Танџонг Аро Оесоеа, јужне тачке Селарое (Острва Танимбар).
ИмеУреди
Европска употреба назива „Арафурско море“ датира најмање од 1663. године, када је Јоан Блаеу у тексту на својој зидној мапи Источне Индије („Archipelagus Orientalis, sive Asiaticus“) записао да се становници Молучких острва називају себе „Алфорес”.[8]
Име се такође појавило у Џорџ Виндзор Ерловом Упутству за једрење за Арафурско море из 1837. године, које је он саставио на основу наратива поручника Колфа и Модере из Краљевске холандске морнарице.[9]
Иако се сугерише да Арафура потиче од португалске речи „Алфоурс“, што значи „слободни људи“, вероватније је да је море названо по Харафори, аутохтоном називу за „људе планина“ на Молучким острвима (део Индонезија), што је било објашњење које су забележили поручници Колф и Модера 1830-их.[9]
Томас Форест је 1775. пловио кроз Молуке (Молучка острва) и документовао да је било људи који су себе називали „Харафора” који живе у западном крају Нове Гвинеје, у подређености „Папуасима”. Такође је пријавио њихово присуство у Магиндану (Минданао).[10] Географ Конрад Малте-Брун поновио је Форестове извештаје о раси „Харафора“ 1804. године,[11] и додао Борнео на листу места која је ова група насељавала.[12] Етнолог Џејмс Ц. Причард је описао Харафоре као ловце на главе.[13] Џон Колтер, у свом извештају о боравку у унутрашњости југозападне Нове Гвинеје 1835. године,[14] је тамошње племене назвао „Хорафора“, и имао је утисак да су Папуанци и Хорафоранци две различите групе у Новој Гвинеји.
Топонимски речник АЈ ван дер Аја из 1939. године, недавно поново откривен у Холандском националном архиву, има следеће објашњење за име мора: „Становници Молука називали су себе 'харафори', преводећи 'Anak anak gunung' као 'деца планина'.”
РибарствоУреди
Арафурско море је богат риболовни ресурс, посебно за шкампе и домерсалне рибе. Економски важне врсте укључују барамунди, групери, пенаеидне шкампе и рибе фамилије Nemipteridae, између осталих.
У време када се многи морски екосистеми и рибљи фондови широм света смањују или урушавају, Арафурско море се истиче међу најбогатијим морским риболовним областима на Земљи.[15] Међутим, природни ресурси Arafura су под повећаним притиском илегалних, непријављених и нерегулисаних риболовних активности.[16]
Форум стручњака за Арафурско и Тиморско море (ATSEF) основан је 2002. године како би промовисао економски и еколошки одрживо управљање тим морима.[17][18]
РеференцеУреди
- ^ Arafura Sea: OS (Oceans) National Geospatial-Intelligence Agency, Bethesda, MD, USA
- ^ Arafura Sea: OS (Oceans) National Geospatial-Intelligence Agency, Bethesda, MD, USA
- ^ O'Connor, Sue; Hiscock, Peter (2018). „The people of Sahul and near Oceania”. Ур.: Cochrane, Ethan E.; Hunt, Terry L. The Oxford Handbook of Prehistoric Oceania. New York: Oxford University Press. стр. 26—45. ISBN 978-0-19-992507-0.
- ^ Oliver, Douglas L. (1961). The Pacific Islands. New York: The American Museum of Natural History.
- ^ Thomas, Nicholas (јун 2021). „From Sunda to Sahul: the first crossings and early settlement of the Pacific”. Natural History. Research Triangle Park: Natural History Magazine, Inc. ISSN 0028-0712. Приступљено 7. 1. 2022.
- ^ White, J. Peter; O'Connell, James F. (1982). A prehistory of Australia, New Guinea and Sahul. Sydney: Academic Press Australia. ISBN 0-12-746750-5.
- ^ „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. 1953. стр. 27—28. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2011. г. Приступљено 28. 12. 2020.
- ^ Joan Blaeu Archipelagus Orientalis, sive Asiaticus Apud Ioannem Blaeu Published: Amsterdam Apud Joannem Blaeu, 1663
- ^ а б Earl, George Windsor; Kolff, D. H.; Modera, Justin (1837). „Sailing directions for the Arafura Sea”. Hydrographic Office, London.
- ^ Captain Thomas Forrest, A Voyage to New Guinea, and the Moluccas, from Balambangan: &c. (Dublin, 1779).
- ^ Edme Mentelle & Malte Brun, Géographie mathématique, physique et politique de toutes les parties du monde, &c., vol. XII (Paris, Henry Tardieu & Laporte, 1804), pages 400, 597.
- ^ M. Malte-Brun, Universal Geography, or a Description of All the Parts of the World on a New Plan, &c., vol. III (Edinburgh, Adam Black, 1822).
- ^ James Clowes Prichard, Researches into the Physical History of Man (London, J. & A. Arch, 1813), page 307.
- ^ John Coulter, M.D., Adventures on the Western Coast of South America and the Interior of California: including a narrative of incidents at the Kingsmill Islands, New Ireland, New Britain, New Guinea, and other islands in the Pacific Ocean; &c., vol. II (London, Longmans, 1847), chapters 11—16.
- ^ Biophysical Profile of the Arafura and Timor Seas.
- ^ World Wildlife Fund. "Fishing problems: Illegal fishing" Архивирано 2008-04-11 на сајту Wayback Machine
- ^ Arafura and Timor Seas Expert Forum (ATSEF)
- ^ „The Arafura and Timor Seas Ecosystem Action Program (ATSEA)”. Архивирано из оригинала 2018-08-23. г. Приступљено 2018-08-23.
ЛитератураУреди
- Berndt, Ronald M.; Berndt, Catherine (1947). „Discovery of Pottery in North-Eastern Arnhem Land”. The Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland. 77 (2): 133—138. JSTOR 2844477. doi:10.2307/2844477.
- Berndt, Ronald M. (2004) [First published 1952]. Djanggawul: An Aboriginal Religious Cult of North-Eastern Arnhem Land. Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-1-136-53864-3.
- Choo, Poh-Sze (2004). „Fisheries, trade and utilization of sea cucumbers in Malaysia” (PDF). Ур.: Lovatelli, Alessandro; Conand, Chantal; Purcell, Steven; Uthicke, Sven; Hamel, Jean-François; Mercier, Annie. Advances in sea cucumber aquaculture and management. Fao Fisheries Technical Paper. FAO. стр. 57—68.
- Evans, Nicholas (2016). „As intimate as it gets? Paradigm borrowing in Marrku and its implications for the emergence of mixed languages”. Ур.: Meakins, Felicity; O'Shannessy, Carmel. Loss and Renewal: Australian Languages Since Colonisation. Walter de Gruyter. стр. 29—56. ISBN 978-1-614-51879-2.
- Flinders, Matthew (1814). A voyage to terra Australis..in the years 1801-1803. London: Bulmer. стр. 230.
- Ganter, Regina (2008). „Muslim Australians: the deep histories of contact” (PDF). Journal of Australian Studies. 32 (4): 1—14. S2CID 145583395. doi:10.1080/14443050802471384. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 4. 2012. г.
- Macknight, Charles Campbell (1976a). Using Daeng Rangka (1845–1927). Australian Dictionary of Biography. 6. Melbourne University Press.
- Macknight, Charles Campbell (1976b). The Voyage to Marege. Macassan trepangers in northern Australia. Melbourne University Press. ISBN 978-0-522-84088-9.
- Macknight, Charles Campbell (април 1986). „Macassans and the Aboriginal past”. Archaeology in Oceania. 21 (1): 69—75. JSTOR 40386713. doi:10.1002/j.1834-4453.1986.tb00126.x.
- Macknight, Charles Campbell (2011). „The view from Marege': Australian knowledge of Makassar and the impact of the trepangindustry across two centuries”. Aboriginal History. 35: 121—143. JSTOR 24046930. doi:10.22459/AH.35.2011.06
. - Máñez, Kathleen Schwerdtner; Ferse, Sebastian C. A. (29. 6. 2010). „The History of Makassan Trepang Fishing and Trade”. PLOS ONE. 5 (6): e11346. Bibcode:2010PLoSO...511346S. PMC 2894049 . PMID 20613871. doi:10.1371/journal.pone.0011346 .
- McIntosh, Ian (1996). „Allah and the Spirit of the Dead: The hidden legacy of pre-colonial Indonesian/Aboriginal contact in north-east Arnhem Land” (PDF). Australian Folklore. 11: 131—138. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 6. 2011. г.
- McIntosh, Ian (6. 1996j). „Islam and Australia's Aborigines? A Perspective from North-East Arnhem Land”. Journal of Religious History. 20 (1): 53—77. doi:10.1111/j.1467-9809.1996.tb00692.x. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 26. 3. 2015.
- McIntosh, Ian (1997). „The Birrinydji Legacy: Aborigines, Macassans and mining in north-east Arnhem Land”. Aboriginal History (објављено јун 1999). 21: 70—89. doi:10.22459/AH.21.2011 .
- Mulvaney, D. J. (1969). The Prehistory of Australia. London: Thames and Hudson.
- Rogers, Janak (24. 6. 2014). „When Islam came to Australia”. BBC News. Приступљено 25. 6. 2014.
- Russell, Denise (2004-03-22). „Aboriginal-Makassan interactions in the eighteenth and nineteenth centuries in northern Australia and contemporary sea rights claims” (PDF). Australian Aboriginal Studies. Australian Institute of Aboriginal and Torres Strait Islander Studies. 2004 (1): 3—17. ISSN 0729-4352. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 3. 2019. г. Приступљено 21. 4. 2019.
- Stephenson, P. (2010). Islam Dreaming: Indigenous Muslims in Australia. Sydney: University of New South Wales Press. ISBN 978-1-74223-247-8.
- Taçon, Paul S.C.; May, Sally K.; Fallon, Stewart J.; Travers, Meg; Wesley, Daryl; Lamilami, Ronald (децембар 2010). „A Minimum Age for Early Depictions of Southeast Asian Praus in Rock Art of Arnhem Land, Northern Territory”. Australian Archaeology. 71 (71): 1—10. ISSN 0312-2417. S2CID 54182146. doi:10.1080/03122417.2010.11689379. hdl:10072/36684 . Архивирано из оригинала 24. 4. 2016. г. Приступљено 28. 3. 2016.
- Tuwo, Ambo (2004). „Status of sea cucumber fisheries and farming in Indonesia” (PDF). Ур.: Lovatelli, Alessandro; Conand, Chantal; Purcell, Steven; Uthicke, Sven; Hamel, Jean-François; Mercier, Annie. Advances in sea cucumber aquaculture and management. Fao Fisheries Technical Paper. FAO. стр. 49—55.
