Аркебуза је једно од првих, најранијих, врста стрељачког (ручног) ватреног оружја, које чини прелаз од самострела и ручног топа ка пушци, а јавља се крајем 14. века у Немачкој. Тежила је 5-7 кг, па се пуцало са подупирача, а домет је био 200-250 корака. Претежно се користила у раздобљу између 15. и 17. века. Војник који је користио аркеубузу називао се аркебузир. Крајем 16. века у Европи, на Средоземљу и Блиском истоку аркебузу је заменила мускета,[1] док је на Далеком истоку (у Јапану, Кини и Индокини) аркебуза - фитиљача остала у употреби све до средине 19. века.[2]

Шпански војник наоружан аркебузом.

За разлику од мускете, имала је мањи калибар (12.5-20 према 22-25 мм) и нешто краћу цев, па јој је и дејство било слабије, нарочито против оклопа.[3]

ИсторијаУреди

Аркебуза се појавила крајем 14. века у Немачкој. Била је дужине до 2 метра, а имала је само цев (калибра 12.5-20 mm) и дрвени кундак. Пунила се спреда. У почетку су је послуживала два, а касније само један човек.[1]

Цев првих аркебуза била је од бронзе, а затим од гвожђа; у 16. веку било је аркебуза и са изолученом цеви. Зрна су у почетку била камена, касније оловна, гвоздена или гвоздена обложена оловом или овнујском кожом (за аркебузе са изолученом цеви). Кундак је био прав или нешто повјен, израђен од ораховине, јасеновине или јаворовине.[1]

Теже су се употребљавале са тврђавских бедема па су, ради ублажавања трзања, закачињане за бедем куком испод предњег дела цеви: отуда називи бедемске аркебузе, хахебузе (harquebus) или хакебуте (hackbut). Лакше аркебузе, зване и ручне, служиле су за борбу на отвореном пољу, а при паљби су наслањане на раме, прса или подупирач.

Стрелац (аркебузир) је носио собом кожну кесу са зрнима, барутницу са барутом за потпрашивање и (преко левог рамена, на једном низу) дрвене цевчице са одмереним барутним пуњењем за сваки метак посебно (обично 11 цевчица). Опаљивало се кроз фаљу на задњаку цеви (која се у прво време налазила на његовом горњем делу, касније с десне стране, као и чанчић са поклопцем и и барут за потпрашивање). У почетку се барут у фаљи палио ужареним угљеном, затим усијаним гвожђем, а када је уведен нарочити механизам за опаљивање, тзв табан, запаљеним фитиљем и најзад (после усавршавања табана) варницом од кремена.[1]

Види јошУреди

Списак оружја у средњем веку

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 1), Војноиздавачки завод, Београд (1970), стр. 209
  2. ^ Lidin, Olof G. (2002). Tanegashima: The Arrival of Europe in Japan (на језику: енглески). NIAS Press. ISBN 978-87-91114-12-0. 
  3. ^ Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 5). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 660—661. 

Спољашње везеУреди