Арман Жан ди Плеси де Ришеље
Арман Жан ди Плеси де Ришеље (фр. Armand Jean du Plessis de Richelieu;[1][2][3][3][4][5] Париз, 9. септембар 1585 — Париз, 4. децембар 1642) је био француски државник, кардинал, који је као министар краља Луја XIII вршио стварну власт у Француској и подигао моћ француске круне. Године 1635, основао је Француску академију.
Арман Жан ди Плеси де Ришеље | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 9. септембар 1585. |
Место рођења | Париз, Краљевина Француска |
Датум смрти | 4. децембар 1642.57 год.) ( |
Место смрти | Париз, Краљевина Француска |
Ришеље је такође познат по томе што је проналазач стоног ножа. Изнервиран лошим манирима које су често испољавани за трпезаријским столом корисници оштрих ножева, који би их користили за чачкање зуба,[6] Ришеље је 1637. наредио да се сечива свих ножева на његовом трпезаријском столу отупе и њихови врхови заобле. Дизајн је брзо постао популаран широм Француске, а касније се проширио и на друге земље.[7]
Биографија
уредиРођен је септембра 1585. године у Паризу.[8] У својој деветој години, Ришеље је послат на Колеџ Наваре у Паризу да студира филозофију.[9] Након тога, почео је са обуком за војну каријеру.[10] Његов приватни живот био типичан за младог официра тог доба: 1605. године, када је имао двадесет година, Теодор де Мајерн га је лечио од упале плућа.[11] Као свештеник учествује 1614. године у раду Државних сталежа, последњих одржаних сталежа пре избијања Француске револуције 1789. године. Године 1617. се краљ Луј прогласио пунолетним. Показао се неспособним владаром. Његов најближи сарадник, војвода Лин, ослободио се Кончинија, а Марија Медичи 1617. године одлази у манастир. Са њом одлази и један од Кончинијевих штићеника, Арман Жан де Плеси, будући кардинал Ришеље. Он одржава везу са краљем и успева да га 1619. године помири са мајком. Лин умире 1621. године и отвара Ришељеу пут ка власти.
У наредним годинама хугеноти дижу побуну јер јачање језуита и католика доводи до слабљења њиховог положаја. Луј покушава да наметне хришћанство неким територијама на југу Француске што доводи до отпора. Уговором у Монпелијеу, хугеноти губе неке тврђаве и право на одржавање скупштина. Мир се враћа 1624. године. Ришеље исте године улази у дворски савет. По доласку на власт, Ришеље гуши побуне племства, шаље Марију Медичи и Гастона Орлеанског (Лујевог брата) у прогонство, затвара и осуђује више принчева, ограничава снагу хугенота. Он 1626. године тражи стварање Велике Француске. Свестан је тешких прилика у земљи. Не успева да ублажи последице Тридесетогодишњег рата по Француску (расходи се удвостручују). Држави прети распадање, а хугеноти говоре о републици. Племство прети да од Француске направи земљу сличну Царству. Ришеље најпре избегава сукобе, али га хугенотска побуна присиљава на реакцију (1627). Хугеноти су држали велике делове западне Француске, контролисали су многе луке и одржавали везе са Енглеском. Центар им је био у Ларошелу кога Ришеље опседа 1628. године. Хугеноти се предају, а Ришеље следеће године доноси Алески едикт милости којима хугеноти губе луке, градове и политичке привилегије. Задржали су верске повластице и постали део заједнице.
Наредне три године (1629—1632) обележила је опасна завера Марије Медичи и Гастона Орлеанског против Ришељеа. Завера није успела. У истом периоду честе су побуне против власти широм Француске. У спољној политици, Ришеље се укључује у Тридесетогодишњи рат подржавајући протестантску Шведску против Аустрије (1630). После погибије Густава Адолфа он подстиче стварање нове коалиције против цара. Луј објављује рат Шпанији 1635. године. Рат се води на три фронта: у Италији, Рајнској области и Низоземској, против Шпаније и Царства. Највећи непријатељ је Шпанија. Шпанске трупе продиру у Пикардију (1636) и угрожавају сам Париз. Претња је ујединила племство и француска аристократија наноси поразе Шпанцима. Угрожава и Низоземску. Шпанска флота поражена је од низоземске код Довера (1639), а копнена војска од Француза код Рокроа (1643). Ришеље није доживео овај последњи тријумф јер је умро крајем 1642. године. Наследио га је Жил Мазарен.
Успон на власт
уредиГодине 1614, свештенство из Поатоа затражило је од Ришељеа да буде један од њихових представника у Скупштини сталежа.[12] Тамо је био енергични заговорник цркве, тврдећи да она треба да буде ослобођена пореза и да бискупи треба да имају већу политичку моћ. Он је био најистакнутији свештеник који је подржао усвајање декрета Тридентског сабора широм Француске;[13] трећи сталеж (прости људи) је био његов главни противник у овом настојању. На крају сабора, први сталеж (свештенство) га је изабрало да да говор са набрајањем својих молби и одлука.[14] Убрзо након распуштања Скупштине сталежа, Ришеље је ступио у службу супруге краља Луја XIII, Ане од Аустрије, као њен алмонер.[15]
Ришеље је политички напредовао верно служећи миљенику краљице-мајке, Кончину Кончинију, најмоћнијем министру у краљевству.[16] Године 1616, Ришеље је постао државни секретар и добио је одговорност за спољне послове.[14] Попут Кончинија, бискуп је био један од најближих саветника мајке Луја XIII, Марије Медичи. Краљица је постала регент Француске када се деветогодишњи Луј успео на престо; иако је њен син постао пунолетан 1614. године, она је остала ефективна владарка царства.[17] Међутим, њена политика, као и Кончинијева, показала се непопуларном код многих у Француској. Као резултат тога, Марија и Кончини су постали мете интрига на двору; њихов најмоћнији непријатељ био је Шарл де Луин.[18] У априлу 1617. године, у завери коју је организовао Луин, Луј XIII је наредио да Кончини буде ухапшен и усмрћен ако пружи отпор; Кончини је сходно томе убијен, а Марија Медичи је свргнута.[19] Пошто је његов покровитељ умро, Ришеље је такође изгубио власт; разрешен је дужности државног секретара, и уклоњен је са двора.[19] Године 1618, краљ, још увек сумњичав према бискупу Лусону, протерао га је у Авињон. Тамо је Ришеље проводио већину свог времена у писању; саставио је катекизам под насловом L'Instruction du chrétien.[20]
Године 1619, Марија Медичи је побегла из заточеништва у замку Блоа, поставши титуларни вођа аристократске побуне. Краљ и војвода де Луин опозвали су Ришељеа, верујући да ће моћи да уразуми краљицу. Ришеље је био успешан у овом подухвату, посредујући између ње и њеног сина.[21] Сложени преговори су уродили плодом када је ратификован Ангулемски уговор; Марија Медичи је добила потпуну слободу, али ће остати у миру са краљем. Краљица-мајка је такође враћена у краљевско веће.[22]
Након смрти краљевог миљеника, војводе де Луина, 1621. године, Ришеље је брзо дошао на власт. Годину касније, краљ је номиновао Ришељеа за кардинала, што је папа Гргур XV сходно томе озваничио у септембру 1622. године..[23] Кризе у Француској, укључујући побуну Хугенота, учиниле су Ришељеа скоро незаменљивим саветником краља. Након што је 29. априла 1624. именован у краљевско веће министара,[24] спроводио је интриге против главног министра, Шарла, војводе де ла Виевила.[21] Дана 12. августа исте године, ла Виевил је ухапшен под оптужбом за корупцију, а кардинал Ришеље је следећег дана преузео његово место као краљев главни министар, иако је кардинал де ла Рошефуко номинално остао председник савета (Ришеље је званично именован за председника новембра 1629).[25]
Види још
уредиИзвори
уреди- ^ „Richelieu”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Архивирано из оригинала 29. 7. 2019. г. Приступљено 29. 7. 2019.
- ^ „Richelieu, Duc de”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 2022-03-20. г.
- ^ а б „Richelieu, Cardinal”. Longman Dictionary of Contemporary English. Longman. Архивирано из оригинала 6. 10. 2019. г. Приступљено 6. 10. 2019.
- ^ „Richelieu”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 29. 7. 2019.
- ^ „Richelieu”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 29. 7. 2019.
- ^ Downie 2017, стр. 93
- ^ Long, Tony. „May 13, 1637: Cardinal Richelieu Makes His Point”. Wired. Архивирано из оригинала 15. 5. 2022. г. Приступљено 14. 4. 2022.
- ^ Bergin 1997, стр. 14–15
- ^ Bergin 1997, стр. 55
- ^ Wedgwood, стр. 187
- ^ Bergin 1997, стр. 58; Trevor-Roper, p. 66.
- ^ Bergin 1997, стр. 130
- ^ Bergin 1997, стр. 133
- ^ а б Treasure, стр. 4
- ^ Bergin 1997, стр. 135
- ^ Pardoe, стр. 103–104
- ^ Collins, стр. 45
- ^ Pardoe, стр. 23
- ^ а б Parker 1984, стр. 130
- ^ Bergin 1997, стр. 99
- ^ а б Parker 1984, стр. 199
- ^ Carl J. Burckhardt, Richelieu and His Age. 1967.. Vol. 3, appendix.
- ^ Knecht 2014, стр. 16–
- ^ Lodge & Ketcham 1903, стр. 85
- ^ Dyer 1861, стр. 525
Литература
уреди- Downie, David (2017). A Taste of Paris: A History of the Parisian Love Affair with Food. New York: St. Martin's Press. стр. 93. ISBN 978-1-25-008295-4.
- Knecht, R J (2014). Richelieu. Routledge. стр. 16—. ISBN 978-1-317-87455-3. Архивирано из оригинала 24. 7. 2020. г. Приступљено 20. 5. 2018.
- Живојиновић, Драгољуб (2000). Успон Европе (1450—1789) (IV изд.). Београд. ISBN 978-86-355-0446-9.
- Alexander, Edward Porter (1996). Museums in Motion: an introduction to the history and functions of museums. Lanham: Rowman and Littlefield.
- Auchincloss, Louis (1972). Richelieu. Viking Press. ISBN 9780670597550.
- Bergin, Joseph (1997). The Rise of Richelieu. Manchester: Manchester University Press.
- Blanchard, Jean-Vincent. Eminence: Cardinal Richelieu and the Rise of France (Walker & Company; 2011) 309 pages; a biography
- Bonnaffé, Edmond. Recherches sur les collections des Richelieu. Plon. (1883) (French)
- Cabanès, Augustin. "Le Médecin de Richelieu – La Maladie du Cardinal" and "L'Odyssée d'un Crane – La Tête du Cardinal", Le Cabinet Secret de l'Histoire, 4e serie. Paris: Dorbon Ainé. (1905) (French)
- Collins, James B. (1995). The State in Early Modern France. Cambridge: Cambridge University Press.
- Dyer, Thomas Henry. '. J. Murray. Dyer, Thomas Henry (1861). The history of modern Europe from the fall of Constantinople: in 1453, to the war in the Crimea, in 1857.
- Elliott, J. H. (1991). Richelieu and Olivares. Cambridge: Canto Press.
- Fontaine de Resbecq, Eugène de. Les Tombeaux des Richelieu à la Sorbonne, par un membre de la Société d'archéologie de Seine-et-Marne. Paris: Ernest Thorin. (1867) (French)
- Lodge, Sir Richard; Ketcham, Henry (1903). The life of Cardinal Richelieu. A. L. Burt.
- Munck, Thomas (1990). Seventeenth Century Europe, 1598–1700. London: Macmillan.
- Pardoe, Julia. The Life of Marie de Medici, volume 3. Colburn (1852); BiblioBazaar reprint. 2006.
- Parker, Geoffrey (1984). Europe in Crisis, 1598–1648. London: Fontana.
- Perkins, James Breck (1971). Richelieu and the Growth of French Power. Ayer Publishing.
- Phillips, Henry (1997). Church and Culture in Seventeenth Century France. Cambridge: Cambridge University Press.
- Pitte, Jean-Robert. La Sorbonne au service des humanités: 750 ans de création et de transmission du savoir, 1257–2007. Paris: Presses Paris Sorbonne. (2007) (French)
- Treasure, Geoffrey (1998). Richelieu and Mazarin. London: Routledge. ISBN 9780415153546.
- Trevor-Roper, Hugh Redwald (2006). Europe's physician: the various life of Sir Theodore de Mayerne. Yale: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11263-4.
- Belloc, Hilaire (1929). [https://archive.org/details/richelieustudy0000bell_e3m8
- Wedgwood, C. V. (1981). The Thirty Years' War. London: Methuen.
- Zagorin, Perez (1992). Rebels and Rulers, 1500–1660. Volume II: Provincial rebellion: Revolutionary civil wars, 1560–1660. Cambridge: Cambridge University Press. Richelieu: A Study] Проверите вредност параметра
|url=
(помоћ). London: J. B. Lippincott. line feed character у|url=
на позицији 56 (помоћ) - Burckhardt, Carl J. (1967). Richelieu and His Age (3 volumes). trans. Bernard Hoy. New York: Harcourt Brace Jovanovich.
- Church, William F. (1972). Richelieu and Reason of State. Princeton: Princeton University Press.
- Kissinger, Henry (1997). Diplomacy.
- Levi, Anthony (2000). Cardinal Richelieu and the Making of France. New York: Carroll and Graf. ISBN 9780786707782.
- Lodge, Sir Richard (1896). Richelieu. London: Macmillan.
- Murphy, Edwin (1995). After the Funeral: The Posthumous Adventures of Famous Corpses. New York: Barnes and Noble Books.
- O'Connell, D.P. (1968). Richelieu. New York: The World Publishing Company.
- Richelieu, Armand Jean du Plessis (1964). The Political Testament of Cardinal Richelieu. trans. Henry Bertram Hill. Madison: University of Wisconsin Press.
Спољашње везе
уреди- Damayanov, Orlin. (1996). "The Political Career and Personal Qualities of Richelieu."
- Goyau, Georges. (1912). "Armand-Jean du Plessis, Duke de Richelieu." The Catholic Encyclopedia, Volume XIII. New York: Robert Appleton Company
- Schiller, Friedrich von. (1793). The History of the Thirty Years' War. Translated by A. J. W. Morrison.