Арсениј Јацењук

Арсениј Петрович Јацењук (рус. Арсе́ний Петро́вич Яценю́к; Черновци, СССР, рођен 22. маја 1974) украјински је политичар и бивши председник владе Украјине. Председник је украјинске десничарске пронацистичке странке «Народни фронт»[1] и оптуженик за ратни злочин[2] и учешће у Првом чеченском рату[3] [4]на страни исламских екстремиста. Био је министар економије (2005-2006) и министар спољних послова у другој влади Јануковича (2007). У периоду 2007-2008 био је председавајући Врховне раде Украјине, а од 2014-2016, обављао је функцију премијера Украјине.

Арсениј Јацењук
Arseniy Yatsenyuk in 2012.JPG
Биографија
Датум рођења(1974-05-22)22. мај 1974.(46 год.)
Место рођењаЧерновци
 СССР
Религијагркокатоличка
УниверзитетУниверзитет у Чернивцима
Политичка
партија
Народни фронт
Министар економије
27. септембар 2005. — 4. август 2006.
Министар спољних послова
21. март 2007. — 4. децембар 2007.
Председник владеВиктор Јанукович
Председник Врховне раде Украјине
4. децембар 2007. — 12. новембар 2008.
ПредседникВиктор Јушченко
Премијер Украјине
27. фебруар 2014. — 14. април 2016.
ПретходникАлександар Турчинов
НаследникВладимир Гројсман

Ране године и образовањеУреди

Јацењук је рођен 22. маја 1974. године у Черновцима Украјинска ССР-а. Његов отац, историчар Петро Иванович Јаценук, био је професор на Историјском факултету Националног универзитета у Чернивцима. Арсенијева мајка, Марија Григоријевна Јацењук (рођена Бакај), дуго је била учитељица француског језика у средњим школама. [5] [6] Јацењук говори руски и енглески, а познаје и румунски језик. [7]

ПореклоУреди

Јацењук се изјашњава као Украјинац и као унијата (члан Украјинске гркокатоличке цркве).[8] Делом је румунског порекла [7][9] док неки извори наводе да је он рођен у породици етничких Румуна-Јевреја-Украјинаца. [10][11][12][13][14] Главни рабин Украјине је изјавио да: "Арсениј Јацењук није Јеврејин."[15] Осим тога, Ана Руднитскаја је рекла, да "никада није утврђена (Јацењукова) хипотетичка припадност јеврејству."[16]

ОбразовањеУреди

Дипломирао је право на Унервизитету у Черновцима 1996 године , док је магистрирао рачуноводство и ревизију 2001 године у Кијеву.[17] Јацењук је 2004. године докторирао банкарство на Украјинској академији за банкарство Народне банке Украјине.[18] [19]Само годину дана раније је постао вице-гувернер те исте банке (Народне банке Украјине)[20] што је изазвало низ оспоравања те дисертације (др. проф. Татјана Пархоменко је 2017 године, између осталог, пронашла 70 страница плагијата и 7 страница дословног првода са енглеског оригинала у дисертацији).[21][22][23]. Те исте године, Јацењук је постао и гувернер те банке.

Политичка каријераУреди

Министар економије КримаУреди

Политичка каријера Арсенија Јацењука је започела 19. септембра 2001.[24] Тог дана, Врховна рада Аутономне Републике Крим га је именовала за вршиоца дужности министра економије Републике Крим. Док 21. новембра исте године, одлуком кримског парламента, Јацењук постаје и званично министра економије.

Након што је изабрана нова Врховна Рада Крима, дана 29. априла 2002. читава влада (заједно са Јацењуком) званично подноси оставку али он задржава своју функцију , да би већ 15. маја, по други је пут био на челу Министарства економије. На тој позицији остаје мање од годину дана, након чега се сели у Кијев.

Регионална администрација ОдесеУреди

Председавајући државне управе Одесе, 9. марта 2005. године је именовао Арсенија Јацењука својим првим замеником. У тој служби је био до именовања на место министра економије Украјине 27. септембра исте године.[17]

Министар економије УкрајинеУреди

Дана 27. септембра 2005. године, 31-годишњи Јацењук је постављен за министра економије у влади Јурија Јеханурова[25].

Дана 25. маја 2006., новоизабрана Врховна рада Украјине разрешила је владу, наложивши му да настави да обавља своје дужности до избора нове владе. Због парламентарне кризе, Јацењук је био приморан да ради на дужностима министра више од два месеца, све до 4. августа када је разрешен заједно са читавим кабинетом.

Док је био на овом положају, Јацењук је водио преговоре о приступању Украјине Светској трговинској организацији, председавао је комитетом "Украјина - Европска унија", био је члан Саветодавног савета за страна улагања у Украјину и директор Одбора Црноморске банке за трговину и развој (28. децембра 2005.[26] - 5. март 2007.[27])).

Секретаријат председника УкрајинеУреди

Председник Украјине Јушченко је 20. септембра 2006, именовао Јацењука за првог заменика шефа Секретаријата председника Украјине[28]. .Истовремено, Јацењук је од 25. септембра 2006 био члан Савета Народне банке Украјине [29], а такође и члан надзорних одбора Државне извозно-увозне банке Украјине и Државне штедионице Украјине[30] Са последње две дужности је разрешен 13. марта 2007.[31], пред само именовање, 21. марта 2007. на место министра иностраних послова Украјине[32].

Министар спољних послова УкрајинеУреди

 
Арсениј Јацењук и Кондолиза Рајс, септембар 2007

Врховна рада Украјине је 21. марта 2007, са 426 гласова од укупно 450 изабрала Јацењука на место министра спољних послова. Његову кандидатуру предложио је тадашњи председник Јушченко након што је парламент два пута одбацио кандидатуру Владимира Огризка.

Када је постао министар спољних послова, Јацењук је такође постао члан Савета за националну безбедност и одбрану Украјине[33].

Председник Врховне раде УкрајинеУреди

На парламентарним изборима, Јацењук је изабран као посланик у Врховној ради и 23. новембра 2007. полаже заклетву , а већ је 4. децембра 2007, тајним гласањем, постао осми председавајући украјинског парламента. За његову кандидатуру гласало је 227 посланика.

21. децембра 2007. године, председник Украјине сменио је Јацењука из Савета за националну безбедност и одбрану Украјине, пошто председник парламента, за разлику од министра спољних послова, не би требало да буде члан овог органа власти[34]. Међутим, истог дана, Јацењук је поново изабран у Савет[35].

17. септембра 2008. Јацењук подноси оставку због пада владајуће коалиције[36].

11. новембра је тајним гласањем се одлучивало о усвајању оставке, али је гласање је поништено јер је у њему учествовало само 109 посланика од потребних 226.

Међутим већ следећег дана, 12. новембра, Врховна рада Украјине је јавним гласањем прихватила Јацењукову оставку[37].

21. новембра, председник Украјине сменио је Јацењука из Савета за националну безбедност и одбрану Украјине[38].

Лидер "Фронта за промене"Уреди

 
Арсениј Јацењук (први круг) - проценат на нивоу државе (6,69%)

Јацењук је 16. децембра 2008. године, објавио планове за стварање политичке странке Фронт за промене . У интервјуу часопису Дан 4. фебруара 2009, он је изјавио да нема савезника међу политичарима[39]. Јацењук је назван политичким клоном председника Украјине Виктора Јушченка[40].

Јацењук је 5. јануара 2009. потврдио да ће се кандидовати на председничким изборима 2010. године. Трошкови његове председничке кампање процењени су на 60-70 милиона долара. На његовим билбордима, који су се појавили широм Украјине крајем јуна 2009. године, он је приказан у милитаристичком стилу, док је до тад он представљан у стилу „младог либерала“. Неки аналитичари верују да је та промена негативно утицало на исход кампање[41]. Током кампање, кандидат Сергеј Ратушњак је више пута вређао Јацењука због његових наводних јеврејских коријена, између осталих Ратушњак је назвао Јацењука "безобразним малим Јеврејином" који "успјешно служи лоповима који су на власти у Украјини и користи злочиначки новац "[42][43]

У случају победе, Јацењук је желео да распусти Врховну раду, јер би, према његовом мишљењу, парламент ометао његове активности[44].

Јацењук је, међутим, заузео тек четврто место, освојивши 6,96% гласова.

Уједињена опозицијаУреди

У априлу 2012. лидер "Фронта за промене" Арсениј Јацењук и ухапшена лидерка "Отаџбине" Јулија Тимошенко најавили су формирање заједничке листе за учешће на парламентарним изборима[45]. У јуну 2012. године, Јацењук је изабран за председавајућег савета "Уједињене опозиције"[46].Према резултатима октобарских парламентарних избора, „Уједињена опозиција“ је освојила укупно 101 посланичко место у парламенту[47]. Јацењук је 11. децембра 2012, изабран за председавајућег фракције "Отаџбине" , а савет "Уједињене опозиције" је преузео Александар Турчинов[48].

Дана 15. јуна 2013. године, његов "Фронта за промене" придружио се „Отаџбини“[49].

ЕвромајданУреди

 
Арсениј Јацењук, Олег Тјагнибок и Виталиј Кличко у близини Кабинета министара Украјине захтевају оставку владе. 27. новембра 2013

Од 21. новембра 2013., заједно са другим опозиционим лидерима Виталијем Кличком и Олегом Тјагнибоком, координирао је протесте у центру Кијева, који су започели као одговор на обуставу украјинске владе процеса припреме за потписивање споразума о придруживању између Украјине и Европске уније.

Дана 20. децембра 2013., Јацењук је изјавио да је служба безбедности покренула против њега кривичну пријаву „због позива на државни удар“[50].

Покушавајући да превлада дуготрајну политичку кризу, председник Украјине Виктор Јанукович 25. јануара 2014. понудио је Јацењуку место премијера[51], међутим овај је то одбио[52].

Заједно с осталим опозиционим лидерима, 1. фебруара 2014. године учествовао је на Минхенској конференцији на којој се састао са америчким државним секретаром Џоном Керијем и европским званичницима[53][54].

На челу владе УкрајинеУреди

На Мајдану, 26. фебруара 2014. су представљени кандидати за формирање нове владе и где је Јацењуку понуђено место украјинског премијера[55]. Следећег дана, Врховна рада Украјине усвојила је уредбу „О именовању Јацењука А.П.-а за премијера Украјине“[56].

 
Јацењук са комадантом батаљона "Домбас" 1.9.2014. г.

Јацењук је свој кабинет министара назвао "владом политичких камиказа"[57]. За време свог мандата, влада суочила са стварним губитком Крима и оружаним сукобом на истоку Украјине, а за време ње је потписан споразум о придруживању Украјине и Европске уније.

Председавање владом је пратило низ контроверзи, почев од тога да је, и пре него што је влада изабрана, појавио снимак на Јутјубу у коме тадашња помоћник државног секретара САД-а Викторија Нуланд, саопштава амбасадору САД у Украјини, како је Стејт департмент изабрао Јацењука за премијера Украјине[58][59] [60][61][62] , до тога да је тужилаштво изјавило да води кривични поступак против Јацењука јер је узео мито у износу од 3 милиона долара[63]. Такође, почетком 2015. године, током посете Немачкој, Јацењук је најавио "совјетску инвазију на Украјину и Немачку", која се наводно догодила и у прошлости. На ту изјаву је реаговало , руско Министарство спољних послова затраживши објашњења од немачких колега. Немачко министарство спољних послова рекло је да за тумачење таквих изјава треба се обратити њиховом аутору[64][65].

Арсениј Јацењук је 10. априла 2016. поднео оставку на место премијера Украјине[66]. Врховна рада је 14. априла усвојила резолуцију о оставци Јацењука и на његово место именовала Владимира Гројсмана[67][68].

 
Билецки на скупу неонациста у Харкову 12.04.2008 г.

Партија "Народни фронт"Уреди

Јацењук и председник Врховне рада Александар Турчинов су 10. септембра 2014. године, основали нову струнку под називом "Народни фронт"[69]. У војном савјету партије се, између осталих, нашао и неонациста Андреј Билецки[70]. На парламентарним изборима странка је освојила прво место са 22,16% (3.485.191 глас), након чега је 27. новембра, заједно с још неколико странака формирала владајућу коалицију[71].

Дана 1. новембра 2018. уведене су руске санкције против 322 држављана Украјине, међу којима је и Арсениј Јацењук[72].

Оптужба за учешће у рату у ЧеченијиУреди

У септембру 2015. године, председавајући Истражног комитета Руске Федерације је у интервјуу руским новинама, изјавио да се Јацењук борио против руских трупа у Чеченији у периоду 1994-1995[73][74][75].

Према нашим информацијама, Арсениј Јацењук је, између осталих активних припадника УНА - УНСО, у децембру 1995. године, награђен од стране Џохар Дудаева највишом наградом "Част нације" за допринос уништењу руских трупа. - Александар Бастркин[76].

Сам Јацењук је у потпуности одбацио све оптужбе[77]. Шеф Чеченије, Рамзан Кадиров[78] и један од вођа чеченских побуњеника, Ахмед Закајев[79], такође су изјавили своју неверицу у учешће Јацењука у рату у Чеченији.

21. фебруара 2017. Русија је послала захтев Интерполу за стављање Јацењука на међународну потерницу, али је Интерпол то одбио[80][81].

Сам Јацењук је нагласио да оптужба против њега нема правну снагу, јер је заснована на доказима датим под мучењем[82].

Став према рехабилитацији ОУН-УПАУреди

Јацењук се у фебруару 2009. изразио жаљење због усвајања закона о рехабилитацији чланова ОУН-УПА, пошто је сматрао да такав чин може поделити украјинско друштво. Према његовим речима, већина становништва Украјине и даље живи по совјетским принципима и концептима, које је он називао "совјетском пропагандом", и није спремна за "усвајање закона". Истовремено, Јацењук је приметио да је то питање решено на регионалном нивоу[83].

Али је Врховна рада Украјине је 9. априла 2015. године, усвојила предлог премијера Арсенија Јацењука [84] и посланика Јурија Шукевича према којем ће припадници ОУН и војници УПА добити статус „бораца за независност Украјине “ и народного депутата Юрия Шухевича «О правовом статусе и памяти участников борьбы за независимость Украины в XX веке», согласно которому членам ОУН и солдатам УПА присваивается статус «борцов за независимость Украины»[85].

РеференцеУреди

  1. ^ Яценюк возглавил политсовет партии Народный фронт
  2. ^ https://www.gazeta.ru/politics/2017/04/28_a_10648949.shtml
  3. ^ https://lenta.ru/news/2017/04/29/yatsenuk/
  4. ^ https://rian.com.ua/analytics/20161208/1019472904.html
  5. ^ https://www.segodnya.ua/ukraine/jatsenjuk-nashel-zhenu-v-banke-a-c-pervoj-kracavitsej-ukrainy-uchilcja-v-odnoj-shkole-48489.html
  6. ^ Яценюк Арсеній Петрович (Yatsenyuk Arsenij Petrovich) Архивирано март 3, 2014 на сајту Wayback Machine at parliament2012.com.ua (in Ukrainian)
  7. 7,0 7,1 „Arseni Iațeniuk a fost investit Prim-Ministru al Ucrainei. Iațeniuk este din regiunea Cernăuți, cunoscător al limbii române și cu origini românești” (на језику: Romanian). R.B.N. Press. 2014-02-28. 
  8. ^ Official website of the "Front for Change" - Arseniy Yatsenyuk Family Tree Архивирано август 16, 2014 на сајту Wayback Machine
    Official website of Arseniy Yatsenyuk - Arseniy Yatsenyuk Family Tree
  9. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 8. 2014. Приступљено 2014-05-29. 
  10. ^ Famous Jews of Ukraine [Знаменитые евреи Украины], by Professor Shimon Dubnov, Rudolf Yakovlevich Mirsky, and Alexander Yakovlevich Naiman, pub 2009, p18-19
  11. ^ Matveyev, Vladimir. „Ukrainian Jews want mayor charged for slurs”. Jewish Telegraphic Agency. Приступљено 27. 3. 2014. 
  12. ^ „Arseniy Yatsenyuk” (PDF). McClatchy-Tribune. Приступљено 16. 3. 2014. 
  13. ^ Judah, Ben. „Ukraine: The Rise of Yatsenyuk”. Swiss Federal Institute of Technology, Zurich. Приступљено 3. 3. 2014. 
  14. ^ Salem, Harriet (4. 3. 2014). „Who exactly is governing Ukraine?”. The Guardian. Приступљено 9. 3. 2014. 
  15. ^ Ukrainian Jews want mayor charged for slurs Архивирано мај 31, 2012 на сајту Wayback Machine, Jewish Telegraphic Agency (August 10, 2009)
  16. ^ Rudnitskaya, Anna (25. 2. 2010). „Change For Ukraine, But Likely Not For Jews Yanukovich's victory welcomed cautiously by community.”. The Jewish Weekly. Приступљено 26. 3. 2014. 
  17. 17,0 17,1 Яценюк Арсений Петрович. Информационно-аналитический центр "ЛІГА" (на језику: руски). 
  18. ^ Herszenhorn, David (12. 3. 2014). „Leading Ukraine, a Technocrat Encircled by Problems”. The New York Times. Приступљено 12. 3. 2014. 
  19. ^ Дисертація для здобуття вченого ступеня Яценюка А. П. «Організація Системи Банківського Нагляду І Регулювання В Україні»
  20. ^ https://www.radiosvoboda.org/a/961182.html
  21. ^ Про що свідчать 70 сторінок плагіату у кандидатській дисертації Яценюка
  22. ^ Доктор философских наук, профессор Татьяна Пархоменко обнаружила в диссертации экс-премьера Арсения Яценюка 70 страниц плагиата
  23. ^ В кандидатской диссертации Яценюка обнаружили 70 страниц плагиата — СМИ
  24. ^ https://file.liga.net/persons/arsenii-yacenuk
  25. ^ Указ Президента Украины № 1372/2005
  26. ^ Указ Президента Украины № 1859/2005
  27. ^ Указ Президента Украины № 168/2007
  28. ^ Указ Президента Украины № 765/2006
  29. ^ Указ Президента Украины № 782/2006
  30. ^ Указ Президента Украины № 781/2006
  31. ^ Указ Президента Украины № 200/2007
  32. ^ Указ Президента Украины № 230/2007
  33. ^ Указ Президента Украины № 229/2007
  34. ^ Указ Президента Украины № 1240/2007
  35. ^ Указ Президента Украины № 1241/2007
  36. ^ Яценюк подав у відставку (відео, оновлено) Більше читайте тут: http://tsn.ua/ukrayina/yatsenyuk-podav-u-vidstavku.html «ТСН», 17.09.2008
  37. ^ Новости Украины NEWSru.ua :: Плющ убеждён, что Тимошенко «однозначно уйдёт, и чем раньше, тем лучше для страны» «NEWSru.ua». 21.11.2008
  38. ^ Указ Президента Украины № 1060/2008
  39. ^ „12 пунктів Яценюка”. День. Архивирано из оригинала на датум 2010-02-24. Приступљено 2011-11-28. 
  40. ^ „Yatsenyuk, a Yushchenko clone, will bring stagnation”. 4. 4. 2009. Приступљено 2009-04-04. [мртва веза]
  41. ^ Alina Pastukhova. „Paid advisers descend on candidates, nation”. Kyiv Post. Приступљено 2011-11-28. 
  42. ^ https://vosizneias.com/2009/11/16/uzhgorod-ukraine-anti-semitic-mayor-to-run-for-presidency/.
  43. ^ https://www.pravda.com.ua/rus/articles/2009/08/11/4498086/
  44. ^ „Яценюк хочет референдум за открытие списков”. DELFI. Приступљено 2011-11-28. 
  45. ^ „ТИМОШЕНКО І ЯЦЕНЮК ОБ’ЄДНАЛИСЯ”. Українська правда. 2012-04-23. Архивирано из оригинала на датум 2012-06-30. Приступљено 2012-07-03. 
  46. ^ „Об’єднана опозиція обрала свого лідера”. Дзеркало тижня. 2012-06-07. Архивирано из оригинала на датум 2012-08-06. Приступљено 2012-07-03. 
  47. ^ „Вибори-2012. Результати голосування”. Українська правда. 2012-10-29. Архивирано из оригинала на датум 2013-08-25. Приступљено 2013-01-01. 
  48. ^ „Яценюка обрали лідером фракції”. Українська правда. 2012-12-11. Приступљено 2013-01-01. 
  49. ^ З'їзд опозиції одноголосно підтримав злиття партій Тимошенко і Яценюка
  50. ^ Яценюк заявляет, что СБУ возбудила уголовное дело против него, Турчинова и Тягнибока
  51. ^ „Янукович предложил Кличко должность вице-премьера — Новости Политики — Новости Mail.Ru”. Архивирано из оригинала на датум 2014-02-02. Приступљено 2014-01-25. 
  52. ^ „Арсений Яценюк отказался от поста премьера Украины”. Архивирано из оригинала на датум 31. 01. 2014. Приступљено 16. 05. 2020. 
  53. ^ Результаты поездки Яценюка в Мюнхен | Политика | The Kiev Times
  54. ^ Яценюк найдёт способ разрешить украинский конфликт в Мюнхене | Политика | The Kiev Times
  55. ^ Майдан выдвинул Яценюка на пост премьер-министра Украины — Интерфакс
  56. ^ Верховная Рада Украины
  57. ^ [1], УНИАН (27 февраля 2014)
  58. ^ Re Post (4. 2. 2014). „Марионетки Майдана” [Puppets in the Public Square (marionetke maidana)]. YouTube. Приступљено 19. 6. 2014. 
  59. ^ „Ukraine crisis: Transcript of leaked Nuland-Pyatt call”, BBC News, 7. 2. 2014, Приступљено 9. 10. 2014 
  60. ^ Chiacu, Doina; Mohammed, Arshad (6. 2. 2014). „Leaked audio reveals embarrassing U.S. exchange on Ukraine, EU”. Reuters. Приступљено 19. 5. 2014. 
  61. ^ „BBC News - Victoria Nuland: Leaked phone call 'impressive tradecraft'. BBC Online. 7. 2. 2014. Приступљено 19. 5. 2014. 
  62. ^ Ed Pilkington, Luke Harding and agencies (7. 2. 2014). „Angela Merkel: Victoria Nuland's remarks on EU are unacceptable”. Приступљено 19. 5. 2014. 
  63. ^ ГПУ подтверждает, что Яценюк стал фигурантом дела о взятке
  64. ^ В Германии назвали слова Яценюка о вторжении СССР выражением свободы. — Лента, 13 января 2015
  65. ^ Е. Оганесян. Зачем Украина стреляет предкам в спину? — Международная жизнь, 5 февраля 2016
  66. ^ Премьер-министр Украины Яценюк подал в отставку
  67. ^ Рада уволила Яценюка и назначила Гройсмана премьер-министром
  68. ^ Рада отправила в отставку Яценюка и назначила премьером Гройсмана
  69. ^ Яценюк и Турчинов возглавили новую украинскую партию «Народный фронт» | РИА Новости
  70. ^ „Народный фронт сформировал военный совет — ФОКУС”. Архивирано из оригинала на датум 2014-09-11. Приступљено 2014-09-10. 
  71. ^ Михаил Зеленский. Коалиция «Европейская Украина» получила в Раде конституционное большинство «Slon.ru», 27.11.2014
  72. ^ „Россия ввела контрмеры в ответ на санкции Украины”. ТАСС. 2018-11-01. Приступљено 2018-11-01. 
  73. ^ lenta.ru:СК нашел доказательства участия Яценюка в убийствах российских военных в Чечне
  74. ^ Кто управляет хаосом
  75. ^ От войны в Чечне до вилл в Майами. Все обвинения против Яценюка
  76. ^ Бастрыкин рассказал об участии Яценюка в первой чеченской кампании
  77. ^ Яценюк про свою «участь» у чеченській війні: це клінічний діагноз
  78. ^ Кадыров заявил об отсутствии у него данных о военном прошлом Яценюка
  79. ^ Ахмед Закаев не видел Яценюка на чеченской войне
  80. ^ [Киев просит не преследовать Яценюка]
  81. ^ Арсен Аваков: Интерпол отказал в ходатайстве РФ об аресте Арсения Яценюка за «убийства» в Чечне
  82. ^ Яценюк прокомментировал обвинения в участии в чеченской войне
  83. ^ „Яценюк с сожалением признал, что закон о признании ОУН-УПА пока невозможен”. УНИАН. Сегодня.Ua. Архивирано из оригинала на датум 2009-02-27. Приступљено 2012-04-22. 
  84. ^ Проект Закону про правовий статус та вшанування пам’яті учасників боротьби за незалежність України у ХХ столітті
  85. ^ Рада признала правовой статус бойцов УПА

Спољашње везеУреди