Мухалдин Мухамед Бин Сабахудин- Аурангзеб Аламгир[3] (Дахуд, 4. новембар 1618Ахмаднагар, 3. март 1707)[1] је као син Шаха Џахана био Велики могул Индије од 31. јула 1658. до своје смрти 1707. Сматра се последњим од великих могулских владара и веома контроверзном личношћу индијске историје.[4][5][6][7] Сматра се да је он био последњи ефикасни владар Могулског царства,[8] Аурангзеб је саставио Фатава-е-Аламгири и био је међу ретким монархима који су у потпуности успоставили шеријатски закон и исламску економију широм Индијског потконтинента.[9][10] Он је био изврстан војсковођа[11] чија је владавина била предмет хвале,и уз Акбара се сматра за највећег Могулског владара, као и за једног од највећих азијских лидера модерне ере, мада је описан и као најконтроверзнији владар у индијској историји.[12]

Мухамед Аурангзеб Аламгир
Aurangazeb.jpg
Аурангзеб године 1660.
Пуно имеMuḥī al-Dīn Muḥammad[1]
Датум рођења(1618-11-04)4. новембар 1618.
Место рођењаДахуд
Могулско царство
Датум смрти3. март 1707.(1707-03-03) (88 год.)
Место смртиАхмаднагар
Могулско царство
ДинастијаТимуриди
ОтацШах Џахан
МајкаМумтаз Махал
СупружникДилрас Бану Бегум, Наваб Беј, Аурангабади Махал[2]
Велики могул Индије
Период31. јул 16583. март 1707.
ПретходникШах Џахан
НаследникMuhammad Azam Shah, Bahadur Shah I
Aurangzeb Bahadur holding an iris


Аурангзеб је један од највећих азијских освајача модерне ере, али је познат и по масовним геноцидима које је спроводио над Хиндуистичким становништвом широм индијског субконтинента, у којима је показао своју екстремну суровост и хладнокрвност ка локалном становништву, док је освајао њихове регионе. У егзекуцијама Хиндуса неретко је испољавао изливе свога латентног садизма. Начини на који су вршене егзекуције, љуштење коже, кидање тела на делове, кување у казанима, показује да ја Аурангзеб гајио кипућу мржњу ка Хиндусима, и да је био апсолутни фанатични садиста и психопата. Убио је своју браћу, а оца заробио у ћелију докопавши се власти, што такође показује изопаченост Аурангзебовог социопатског ума. Педесетогодишњи терор над становништвом Хинду вероисповести га чини једним од најгеноциднијих тиранина историје, одговорног за до тада незапамћено крвопролиће једног лидера над одређеном нацијом, као и свеобухватно историјски гледано.

Ипак, док је тиме писао најкрвавије стране историје, Аурангзеб Аламгир је градио јаку империју, и штавише био је поштован код кинеских, арапских и европских амбасадора који су га посећивали на двору. Описан је као изузетно тиха и смирена особа. Физички је у више записа наглашено да је био висок, мршав и погрбљен, продорних плавих очију са орловским обрвама, дугачким шпицастим носем и уредном кратком јарећом брадом.

Са друге стране, царство је процветало у производњи и извозу свиле, текстила, шивене гардеробе, дувана, бибера, топова и цртежа-минијатура, поред воћа, поврћа и томе сличног, а основано је и више рудника где се ископавало драго камење. Царство је имало преко 100 ливница топова најквалитетније производње, са ђуладима велике деструкције и дугачког домета. На границима империје су цариници надгледали увоз и извоз у својим за то намењеним утврђењима. Аурангзеб је знатно повисио цене царине, јер је знао да је другим земљама у интересу трансфер робе са Могулима, и да ће платити по којој год цени. Све у свему Могулско Царство је имало врхунски извоз и увоз робе под Аурангзебом, а такође је на северу контролисало један део пута свиле. Изградио је огроман број џамија, музеја, школа и болница, и радио на образовању и писмености нације. Отворен је и велики број штампарија, у којима су између осталог редовно штампани примерци Курана, у огромним количинама. Развијао је дипломатске односе са Европом, најпре са Француском и Португалијом, чији су амбасадори више пута посећивали Аурангзеба и развијали добре односе између земаља. У Азији је имао развијену дипломатију са Кином и Персијом. Из кине је увожена керамика и порцелан, као и готове вазе. Што се тиче наоружања, Могули су у епохи Аурангзеба имали веома јаку и спремну војску, и најразноврснију артиљерију, топове, као и бродове. Аурангзеб је био екстремно суров ка Хиндусима, којима је ставио џизију, дословце порез на религију, и могуће је да је имао идејну замисао да уклони сваку културе осим исламске са простора Индије. Закон који је увео, који је по данашњим правним аспектима расистички, фанатичан и крши правила човечности- Фатава Аламгири, је одређивао посебне начине живота за Хиндусе, пропагирајући егзекуције за најмањи ексцес и држање Хиндуса као робља у алтернитивној верзији, ако им се живот поштеди. Муслиманско племство је знатно профитирало овим законом, јер су сви Муслимани имали сарадњу и коресподенцију, док су Хиндуси робовали, и власник је имао апсолутну моћ и контролу над њима и њиховом судбином. Аурангзеб је давао хектаре необрађене земље расходованом племству, али су порези на земљу и количину производа били врло високи. Као и своји преци владар, Аурангзеб је редовно бродовима слао посланства новца и хране у изобиљу за Меку и Медину, најпре сиромашном становништву, тиме помажући два света града Ислама. Серијом победоносних ратова проширио је царство до самог југа данашње Индије, владајући целим субконтинентом. У Бенгалу су ископине драгог камења биле позамашне, и профит на њиховом извозу или продаји локалном племству је јако доприносио државној каси. Архитектонска достигнућа из Аурангзебове епохе су импозантни храмови, музеји, џамије, зграде државне управе и зграде за вођење евиденција пописа становништва и плаћања дажбина. Могулско царство је била доминантна светска сила под Аурангзебом и територијално, и милитарно, као и културолошки и индустријски, штавише, у 17ом веку Могулско царство је имало највећа финансијска примања на свету, најбољу војску, перфектну администрацију и огромну територију, чиме је било међу водећим силама те епохе, а самим тим Аурангзеб међу најмоћнијим светским лидерима.

Он је био је промишљени експанзиониста; за време његове владавине, Могулско царство достигло је свој највећи обим, владајући над готово целим Индијским потконтинентом.[13] Током његовог животног века, победе на југу прошириле су Могулско царство на 4 милиона квадратних километара,[14] а он је владао над популацијом која се процењује на преко 158 милиона поданика.[13] За време његове владавине, Индија је надмашила Ћинг Кину и постала највећа светска економија и највећа производна сила, вредна готово четвртину глобалног БДП-а и већа од целокупне западне Европе, Њен највећи и најбогатији део, Бенгалски Субах[15] је био досегао ступањ протоиндустријализације.[16][17][18]

Аурангзеб је био познат по својој религиозној преданости; он је научио напамет читав Куран, проучавао хадисе и строго се придржавао ритуала ислама.[19][20] За разлику од својих претходника, укључујући његовог оца Шаха Џахана, Аурангзеб је сматрао да се краљевска ризница држи на поверењу за грађане његовог царства.[20][21] Он није уживао у луксузном животу и његови лични трошкови и изградња малих џамија били су покривени његовом властитом зарадом, која је обухватала шивење капа и трговину његовим писаним копијама Курана.[22][23] Он је исто тако био покровитељ радова исламске и арапске калиграфије.[24]

Вишеструка тумачења Аурангзебовог живота и владавине током година од стране критичара довела су до врло компликованог наслеђа. Критичари тврде да је његова политика напустила наслеђе плурализма и верске толеранције његових претходника, наводећи његово увођење џизијског пореза и друге политике засноване на исламској етици, рушење хиндуистичких храмова, погубљења његовог старијег брата Даре Шикоха, маратског краља Самбаџија[25][26] и сикског Гуру Тег Бахадура,[27][28][а] и забрану и надзор понашања и активности забрањених у исламу, као што су коцкање, блуд и конзумирање алкохола и опојних дрога.[29][30] Неки историчари доводе у питање историчност тврдњи његових критичара, тврдећи да је његова уништавања храмова преувеличана,[31][32] и напомињући да је саградио више храмова него што их је уништио,[33] да је плаћао за њихово одржавање, запошљавао знатно више Хиндуса у својој империјалној бирократији него што су то чинили његови претходници, и да се супротстављао фанатизму против хиндуса и шиитских муслимана.[34]

НапоменеУреди

  1. ^ See also "Aurangzeb, as he was according to Mughal Records"; more links at the bottom of that page. For Muslim historian's record on major Hindu temple destruction campaigns, from 1193 to 1729 AD, see Richard Eaton (2000), Temple Desecration and Indo-Muslim States, Journal of Islamic Studies, Vol. 11, Issue 3, pages 283–319

РеференцеУреди

  1. ^ а б Spear, Percival. „Aurangzeb”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 6. 4. 2016. 
  2. ^ Sarkar, Sir Jadunath (1912). History of Aurangzib Vol. I (PDF). Calcutta: M.C. Sarkar & Sons. стр. 61. 
  3. ^ Thackeray, Frank W.; Findling, John E., ур. (2012). Events that formed the modern world : from the European Renaissance through the War on Terror. Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. стр. 248. ISBN 9781598849011. 
  4. ^ Dictionary of Wars. Hoboken: Taylor and Francis. 2013. стр. 387. ISBN 9781135954949. 
  5. ^ Chapra, Muhammad Umer (2014). Morality and Justice in Islamic Economics and Finance (на језику: енглески). Edward Elgar Publishing. стр. 62—63. ISBN 9781783475728. 
  6. ^ Bayly, C.A. (1990). Indian society and the making of the British Empire (1st pbk. изд.). Cambridge [England]: Cambridge University Press. стр. 7. ISBN 9780521386500. 
  7. ^ Turchin, Peter; Adams, Jonathan M.; Hall, Thomas D (децембар 2006). „East-West Orientation of Historical Empires”. Journal of World-Systems Research. 12 (2): 223. ISSN 1076-156X. Приступљено 12. 9. 2016. 
  8. ^ Catherine Blanshard Asher, (1992) "Architecture of Mughal India – Part 1", Cambridge university Press, Volume 1, Page 252.
  9. ^ Hussein, S M (2002). Structure of Politics Under Aurangzeb 1658-1707. Kanishka Publishers Distributors. стр. 158. ISBN 978-8173914898. 
  10. ^ Jackson, Roy (2010). Mawlana Mawdudi and Political Islam: Authority and the Islamic State. Routledge. ISBN 9781136950360. 
  11. ^ Balabanlilar, Lisa (2015). Imperial Identity in the Mughal Empire: Memory and Dynastic Politics in Early Modern South and Central Asia (на језику: енглески). I.B. Tauris. стр. 129. ISBN 978-0-85773-246-0. 
  12. ^ Truschke, Audrey (2017). „Chapter 1: Introducing Aurangzeb”. Aurangzeb : The Life and Legacy of India's Most Controversial King. Stanford University Press. ISBN 9781503602595. Приступљено 17. 11. 2018. »Some follow the Indian line that Aurangzeb was a straight-up bigot, whereas others view him as one of the few truly righteous Muslim rulers of old. Precious little history surfaces in these modern visions...Over the centuries, many commentators have spread the myth of the bigoted, evil Aurangzeb on the basis of shockingly thin evidence. Many false ideas still mar popular memory of Aurangzeb, including that he massacred millions of Hindus and destroyed thousands of temples. Neither of these commonly believed "facts" is supported by historical evidence, although some scholars have attempted, usually in bad faith, to provide an alleged basis for such tall tales. More common than bald-faced lies, however, have been biased interpretations of cherry-picked episodes selected with the unabashed goal of supporting a foregone rebuke of Aurangzeb.« 
  13. ^ а б József Böröcz (10. 9. 2009). The European Union and Global Social Change. Routledge. стр. 21. ISBN 9781135255800. Приступљено 26. 6. 2017. 
  14. ^ Rein Taagepera (септембар 1997). „Expansion and Contraction Patterns of Large Polities: Context for Russia”. International Studies Quarterly. 41 (3): 500. JSTOR 2600793. doi:10.1111/0020-8833.00053. 
  15. ^ Abhay Kumar Singh (2006). Modern World System and Indian Proto-industrialization: Bengal 1650-1800, (Volume 1). Northern Book Centre. ISBN 9788172112011. 
  16. ^ Maddison, Angus (2003): Development Centre Studies The World Economy Historical Statistics: Historical Statistics, OECD Publishing, ISBN 9264104143, pages 259–261
  17. ^ Giorgio Riello, Tirthankar Roy (2009). How India Clothed the World: The World of South Asian Textiles, 1500-1850. Brill Publishers. стр. 174. ISBN 9789047429975. 
  18. ^ Sanjay Subrahmanyam (1998). Money and the Market in India, 1100–1700. Oxford University Press. ISBN 9780521257589. 
  19. ^ Richards (1996, стр. 128)
  20. ^ а б Truschke, Audrey (2017). Aurangzeb: The Life and Legacy of India's Most Controversial King. 978-0141001432. ISBN 978-1503602571. 
  21. ^ Eraly, Abraham (2000). Emperors of the Peacock Throne. Penguin. ISBN 978-0141001432. 
  22. ^ Dasgupta, K. (1975). „How Learned Were the Mughals: Reflections on Muslim Libraries in India”. The Journal of Library History. 10 (3): 241—254. JSTOR 25540640. 
  23. ^ Qadir, K.B.S.S.A. (1936). „The Cultural Influences of Islam in India”. Journal of the Royal Society of Arts. 84 (4338): 228—241. JSTOR 41360651. 
  24. ^ Taher, M. (1994). Librarianship and Library Science in India: An Outline of Historical Perspectives. Concept Publishing Company. стр. 54. ISBN 9788170225249. Приступљено 3. 10. 2014. 
  25. ^ J. L. Mehta (1. 1. 2005). Advanced Study in the History of Modern India: Volume One: 1707 – 1813. Sterling Publishers Pvt. Ltd. стр. 47. ISBN 978-1-932705-54-6. Приступљено 7. 4. 2016. 
  26. ^ S. B. Bhattacherje (1. 5. 2009). Encyclopaedia of Indian Events & Dates. Sterling Publishers Pvt. Ltd. стр. A80—A81. ISBN 978-81-207-4074-7. Приступљено 6. 3. 2012. 
  27. ^ Ayalon, David (1986). Studies in Islamic History and Civilisation. Brill. стр. 271. ISBN 978-965-264-014-7. 
  28. ^ Abraham Eraly (2000), Emperors of the Peacock Throne: The Saga of the Great Mughals, Penguin Books, ISBN 978-0141001432, pages 398–399. According to Abraham Eraly, "in 1670, all temples around Ujjain were destroyed" and later "300 temples were destroyed in and around Chitor, Udaipur and Jaipur" among other Hindu temples destroyed elsewhere in campaigns through 1705.
    Avari writes, "Aurangzeb's religious policy caused friction between him and the ninth Sikh guru, Tegh Bahadur. In both Punjab and Kashmir the Sikh leader was roused to action by Aurangzeb's excessively zealous Islamic policies. Seized and taken to Delhi, he was called upon by Aurangzeb to embrace Islam and, on refusal, was tortured for five days and then beheaded in November 1675. Two of the ten Sikh gurus thus died as martyrs at the hands of the Mughals. (Avari (2013), page 115)
  29. ^ Haroon, Asif (2004). Muhammad Bin Qasim to General Pervez Musharraf: Triumphs, Tribulations. Lahore: Sang-e-Meel. стр. 70. ISBN 978-969-35-1624-1. »To start with, Aurangzeb gradually transformed the system of governance as per the dictates of Shariah ... He curbed evil practices of gambling, drinking and prostitution« 
  30. ^ „Mughal dynasty | History, Map, & Facts”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2018-10-06. 
  31. ^ Avari 2013, стр. 115: citing a 2000 study, writes "Aurangzeb was perhaps no more culpable than most of the sultans before him; they desecrated the temples associated with Hindu power, not all temples. It is worth noting that, in contrast to the traditional claim of hundreds of Hindu temples having been destroyed by Aurangzeb, a recent study suggests a modest figure of just fifteen destructions."
  32. ^ Audrey Truschke (2017). Aurangzeb: The Life and Legacy of India's Most Controversial King. Stanford University Press. стр. 85. ISBN 9781503602595. »Nobody knows the exact number of temples demolished or pillaged on Aurangzeb’s orders, and we never will. Richard Eaton, the leading authority on the subject, puts the number of confirmed temple destructions during Aurangzeb's rule at just over a dozen, with fewer tied to the emperor's direct commands. Other scholars have pointed out additional temple demolitions not counted by Eaton, such as two orders to destroy the Somanatha Temple in 1659 and 1706 (the existence of a second order suggests that the first was never carried out). Aurangzeb also oversaw temple desecrations. For example, in 1645 he ordered mihrabs (prayer niches, typically located in mosques) erected in Ahmedabad's Chintamani Parshvanath Temple, built by the Jain merchant Shantidas. Even adding in such events, however, to quote Eaton, "the evidence is almost always fragmentary, incomplete, or even contradictory". Given this, there were probably more temples destroyed under Aurangzeb than we can confirm (perhaps a few dozen in total?), but here we run into a dark curtain drawn across an unknown past.« 
  33. ^ Ian Copland; Ian Mabbett; Asim Roy; Kate Brittlebank; Adam Bowles (2013). A History of State and Religion in India. Routledge. стр. 119. ISBN 978-1-136-45950-4. 
  34. ^ Audrey Truschke (2017). Aurangzeb: The Life and Legacy of India's Most Controversial King. Stanford University Press. стр. 50—51. ISBN 9781503602595. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди