Балканска кампања (Први светски рат)

Балканско ратиште у Првом свјетском рату (28. јул 191429. септембар 1918) једно је од ратишта Првог свјетског рата, које се налазило на Балканском полуострву.

Балканско ратиште
Дио Првог свјетског рата
Vojska Ada Ciganlija.jpg
Српска пјешадија на положајима, Ада Циганлија на ријеци Сави, 1914. године.
Вријеме:28. јул 1914 — 29. септембра 1918.
Мјесто:Балкан
Исход: побједа Антанте и њених савезника:
Територијалне
промјене:
Сукобљене стране
Централне силе: Антанта:
Команданти и вође

На Балканском фронту ратовале су српска, црногорска, грчка, француска,[а] британска,[б] италијанска[в] и руска[г] војска (Антанта) против аустроугарске, њемачке, османске[д] и бугарске војске (Централне силе).

Активна маневарска борбена дејства на Балкану у основи одвијала су се током неколико кампања: српска кампања (јул 1915 — новембар 1915), солунска кампања (новембар 1915 — септембар 1918) и румунска кампања (август 1916 — децембар 1917).[ђ]

Балкански фронт је захватао огромне територије Балканског полуострва. Борбе су вођене на територији Србије, Црне Горе, Грчке, Албаније, Бугарске и Румуније.

Борбена дејства на Балкану почела су борбеним дејствима аустроугарске војске против српских и црногорских трупа. Кампања 1914. била је неуспјешна за аустроугарску војску, која није успјела да сломи отпор српске војске и изврши постављене задатке. До краја 19154. успостављен је позициони фронт на Балкану. Аустро-њемачка команда је у јесен 1915. створила ударну групу на Балканском фронту и кренула у офанзиву на ослабљену српску војску. На страну Аустроугарске и Њемамачке у рат је ушла Бугарска, која је са истока покренула офанзиву на Србију. Међутим у то вријеме у грчком граду Солуну је изведен десант Антанте од англо-француских трупа, српске трупа су се повукле преко Албаније, а затим су евакуисане на острво Крф. Српске трупе су се тада придружиле савезничким снагама у Солуну. Србија и Црна Гора су биле потпуно окупиране. Црна Гора се повукла из рата. На Балкану је образован нови фронт — Солунски. У августу 1916. Румунија је стала на страну Антанте, али је румунска војска поражена од аустро-њемачко-бугарских трупа, а скоро цијела територија земље је окупирана. До септембра 1918. није било активних дејстава на Солунском фронту. У септембру 1918. трупе Антанте — британске, српске, француске и грчке (Грчка је ушла у рат на страни Антанте 1917. године) — нанијеле су бугарским трупама одлучујући пораз током велике офанзиве. Бугарске је 29. септембра закључила примирје са силама Антанте, чиме је Први свјетски рат на Балканском ратишту окончан.

ПредисторијаУреди

Позадина Првог свјетског рата на БалкануУреди

Балкан је неријетко био „буре барута” Европе. У 15. вијеку, Балканско полуострво је заузело и у свој састав укључило Османско царство. Балкански народи били су под османском влашћу дуги низ вијекова. Заједнички непријатељ — Турци — окупљао је покорене народе. Често су у европском посједима Османског царства избијали национално-ослободилачки устанци.[1]

До средине 19. вијека на Балкану почиње формирање независних држава — Србија, Грчка, Румунија и Бугарска. Након што су балканске земље успјеле да остваре аутономију и независност, промијенио се заједнички непријатељ младих балканских земаља. Аустроугарска монархија, која је жељела да успостави хегемонију на Балкану, била је опасна за младе, крхке државе.

Њихови жељу да обезбједе своју независност подржала је Русија, под чијим окриљем је основан Балкански одбрамбени савез насупрот Аустроугарској. Укључујући Бугарску, Грчку, Србију и Црну Гору. Међутим, Балкански савез је почео да се сукоби са Османским царством, у којој су живјели многи Срби, Бугари и Грци. Балкански савез је настојао да коначно „протјера” Османско царство са Балканског полуострва.[2]

 
Карта издата 1914. и приказује спорне територије Балканског полуострва — „буре барута Европе”. Разграничење према Лондонској конференцији прије рата (горе) и коначне границе послије Другог балканског рата према Букурештком миру (доље).

Осим тога, балканске земље су се надале да ће проширити своје територије на рачун ослабљеног Османског царства. Бугарска је настојала да у свој састав укључи цијело источно Балканско полуострво. Србија је жељела да добија излаз на Јадранско море, припоји Македонију и Албанију. Црна Гора је настојала да заузме главне османске луке на Јадрану и Новопазарски санџак. Грчка је такође настала да прошири границе.[1]

Ове противрјечности су резултовале Првим балканским ратом, у којем је Балкански савез нанио одлучујући пораз Османском царству. Сви османски посједи у Европи, осим Истанбула и околине, дошли су под контролу Балканског савеза.[3]

Међутим, међу земљама Савеза дошло је до сукоба око судбине ослобођених територија. Дакле, Србија и Бугарска су истовремено претендовале на Македонију, Грчка и Бугарска су се спориле око Тракије, док је Румунија постављала територијалне претензије ка Бугарској. Ове противрјечности између земаља побједница брзо су прерасле у Други балкански рат, у коме су се Бугарској супротставиле Србија, Грчка, Црна Гора, а затим Румунија и Османско царство, нанијевши јој брз пораз.[1] Као резултат Другог балканског рата, Македонија је подијељена између Грчке и Србије, Османско царство је вратило мали дио европских посједа, а Румунија је заузела јужну Добруџу.[4]

Анексиона криза се одигла од 1908. до 1909. године. Током ње, Аустроугарска, која је покушавала да успостави хегемонију на Балкану, уз подршку Њемачке, прво је окупирала, потом анектирала Босну и Херцеговину. На Босну је претендовала и Србија, која је настојала да доспије до Јадранског мора и обухвати земље насељене Србима (у Босни је живио велики број Срба). Осим тога, политичари у Београду страховали су да ће послије Босне, Аустроугарска почети анектирати и саму Србију.[2]

Ипак, Аустроугарска је успјела да постигне међународно признање законитости анексије Босне. Русија, остављена насамо са ратоборном Аустроугарском и Њемачком, била је принуђена да призна законитост аустроугарске анексије, а то је морала да призна и Србија. Огорчење због дипломатског пораза наставило да је да тиња још дуго и у Београду и Санкт Петербургу. Срби се нису помирили са чињеницом анексије и у Србији су се почеле јављати организације које су за циљ поставиле „поновно уједињење” Босне са Србијом.[5]

У исто вријеме, Аустроугарска је страховала од губитка Војводине, Босне и других територија у којима је живио велики број Срба. У Србији су, послије два успјешна балканска рата, ојачале позиције радикала. Поред тога, радикални официри из организације „Црна рука” су заправо преузели власт у земљи. Србија је подржавала тајне организације које су дјеловале на територији Аустроугарске, дестабилизујући прилике у њеним јужнословенским крајевима. Поред тога, упркос тешкој међународној ситуацији, српске трупе су 1913. ушле на територију Албаније. Током Албанске кризе, Србија је под притиском међународне заједнице повукла своје трупе. Усљед ових агресивних поступака српског руководства, Аустроугарска је добила повод да објави рат Србији.[6]

Тако је повод за почетак рата било супарништво Србије и Аустроугарске за право контроле над свим јужнословенским земљама.[2]

Сарајевски атентатУреди

 
Убиство надвојводе и пријестолонасљедника Аустрије и његове супруге војвоткиње у Сарајеву, илустровани додатак Le Petit Journal, 12. јула 1914. године.

Србија се није слагала са аустроугарском анексијом Босне. У Србији су почеле да се јављају тајне националистичке организације које су постављале задатак да Босну, у којој је живио велики број Срба, ослободе од „аустријске власти”. Најмоћнија и најбројнија од свих организација била је „Црна рука”. На територији Босне дјеловала је организација „Млада Босна”, која је поставила задатак уједињења Босне са Србијом.[7]

Крајем јуна 1914. аустроугарски пријестолонасљедник надвојвода Франц Фердинанд, заједно са супругом Софијом, стигао је у Сарајево, како би посматрао војне маневре и отворио музеј. Фердинанд се сматрао присталицом тријализма, идеје о преображењу Двојне монархије у тројну аустро-угарско-словенску монархију. Трећа словенска круна представљала би озбиљну пријетњу Србији.[7] „Млада Босна” је поставила задатак убиства Франца Фердинанда приликом његове посјете Сарајеву. Убиство је планирало шест завјереника.

Франц Фердинанда је 28. јуна 1914. возом стигао у Сарајево на позив генералног гувернера Босне Оскара Поћорека. Потом је колона од шест аутомобила кренула ка центру града. Овдје је један од завјереника, Недељко Чабриновић, бацио бомбу на Фердинандову колону, али је промашио. Чабриновића је ухватила полиција. Чинило се да је покушај пропао. Затим, некон што је Фердинанд прочитао говор у градској вијећници, изразио је жељу да оду у болницу ради посјете рањеницима у неуспјешном покушају атентата. Међутим, Фердинандов возач је кренуо погрешним путем, то му је објашњено и почео је полако да окреће аутомобил. У то вријеме један од завјреника, Гаврило Принцип, уочио је аутомобил са Францом и Софијом. Отрчао је до аутомобила и пуцао из пиштоља: прво у Франца Фердинанда, па у Софију Хотек, а затим и у себе. Принципа је гомила људи ухватила и жестоко претукла (касније је морала да му се ампутира рука).[8]

Одмах након убиства Фердинанда, у Сарајеву је почео антисрпски погром. Свих шест завјереник је ухапшено. Један од завјереника је током испитивања изјавио да је оружје за атентат обезбиједила српска влада. То је аустроугарским властима дало повода да оптуже Србију да помаже и подржава терористе.[8]

Јулска кризаУреди

Аустроугарска је још 1913. покушала да покрене рат против Србије како би елиминисали главног противника аустроугарске доминације на Балкану, али није било довољно основа за покретање рата. Аустроугарска влада је послије убиства Франца Фердинанда имала такве основе. Дан послије атентата, аустријски министар спољних послова Берхтолд је писао угарском премијеру Тиси о својој намјери да „сарајевски злочин искористи за обрачун са Србијом”. Истих дан аустријски цар Франц Јозеф I затражио је подршку од главно савезника, Њемачке. Њемачки цар Вилхелм II га је 5. јула увјерио да ће Берлин подржати Беч.[9] Аустријска влада је 19. јула коначно донијела рјешење о рату са Србијом.

Аустроугарска је 23. јула поставили Србији ултиматум који се састојао од десет тачака. Ултиматум је очигледно био неизводљив и конципиран тако да га Србија одбаци, дајући основ за избијање борбених дејстава. За одговор је дат рок од 48 часова. Ултиматум је садржао захтјеве који су били понижавајући за Србију. Пети став је гласио: „Да прими сарадњу у Србији органа Царске Краљевске владе ради угушивања превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске монархије.” Овом тачком повријеђен је суверенитет и устав Србије.

Српска страна је прихватила свих десет тачака ултиматума (пету тачку са резервом), осим шест, јер је одбила да аустроугарским представницима дозволи учешће у истрази Сарајевског атентата. Одбијање једне тачке, аустроугарске власти су схватиле као одбијање ултиматума. Аустроугарска амбасада је напустила Београд, што је значило прекид дипломатских односа. Русија је учинила низ покушаја да на основу српског одговора приволи Аустроугарску на преговоре. Уједињено Краљевство, Француска и Италија предложиле су Бечу да то питање изнесе на расправу конференције четири велике силе. Међутим, Аустроугарска је одговорила категоричким одбијањем. Српски регент пријестолонасљедник Александар обратио се за подршку императору сверуском Николају II, који је поручао да Русија неће оставити Србију у невољи.[10]

Усљед тога, одбијајући све мировне преговоре, Аустроугарска је 28. јула 1914. објавила рат Србији. Франц Јозеф I је 31. јула потписао декрет о општој мобилизацији у Аустроугарској. Под овим условима, Николај II је 29. јула наредио општу мобилизацију у Русији. Њемачка је захтијевала да Русија прекине војне припреме. Николај II је 30. јула отказао општу мобилизацију, чиме је направио посљедњи покушај да одржи мир, али Аустроугарска је одлучно одбила нови приједлог за почетак мировних преговора. Њемачка је рат Русији објавила 1. августа, а Француској 3. августа. Уједињено Краљевство је објавило рат Њемачкој 4. августа. Први свјетски рат је почео.[10]

Особености Балканског ратиштаУреди

Балканско ратиште покривало је територије Црне Горе, Албаније, Србије и дио Бугарске и Грчке. На сјеверу је поприште борбених дејстава било ограничено ријекама Савом и Дунавом, на истоку условном линијом Лом ПаланкаСофијаКавала, на југу обалом Егејском мора од Кавале до рејона Солунског залива, на западну Јадранско море. Територија ратишта била је дуга 400 км и широка 300 км.[11]

Главни дио ове територије био је планински, само су мале површине дуж ријека и морске обале биле равнице. У западном сектору ратишта налазиле су се поприлично високе планине, које су достизале висину од 2600 м. Средишњи дио ратишта (територија Србије) био је планинска област са надморским висинама 1000—1500 м. Западно од Софије, Стара планина достижу висину око 2400 м.

Што се тиче рејона дејстава на српском фронту са стране Аустроугарске од ријеке Дрине или са стране Бугарске од ријеке Тимок, подножје у виду низа планинских вијенаца, које иде од југа ка сјевер до Дунава, омогућило је српској војсци да користи низ повољних линија за активну одбрану. Најнеприступачнији дијелови фронта били су источни и западни. Стога су се главне акције развијале у средишњем правцу ка Београд и Солуну.[12]

Најважније ријеке на Балканском ратишту биле су Дунав и његове притоке Сава и Дрина. Дунав код Београда имао је ширину од 1500 до 1900 м, дубину до 14 м, па га је било тешко форсирати. Српске обале, и дунавска и савска, биле су веома погодне за активну одбрану на удаљености од скоро 400 м. Средишњи дио ратишта прелазиле су мање ријеке: Морава, Вардар и Струма.[13]

Као резултат тога, на овом фронту, због његове планинске природе, малог броја комуникација, недостатка залиха хране и недостатка муниције, војне операције су извођене у тешким условима. Трупе које су овдје дјеловале, са изузетком неких области егејске обале, морале су да воде планински рат. Због сиромаштва регије гдје су се водиле борбе, трупе су морале да се ослањају на снабдијевање храном само споља. Такође, због недостатка сопствене војне индустрије, Србија је била зависна од својих савезника. Србија је стално било потребно снабдијевање оружјем, муницијом, униформама и лијековима.[14]

Снаге и планови странаУреди

Војне снагеУреди

АустроугаскаУреди

Против Србије Аустроугарска је распоредила 239,5 батаљона и 37 ескадрила, 516 оруђа и 392 митраљеза. Оскар Поћорек је постављен за главног команданта аустроугарских снага на Балкану.[15] Укупно је бројала 200.000 људи.[16]

Аустроугарске армије распоређена на Балканском ратишту:[17]

  • 2. армија (командант генерал Бем-Ермоли) — дуж Саве и Дунава (с обје стране Београда; није учествовала у борбама на Балкану и са већином топова и митраљеза пребачена је у Галицију).
  • 5. армија (командант генерал Либориус фон Франк) — дуж лијеве обале Дрине прије ушћа у Саву (80.000 људи).
  • 6. армија (командант Оскар Поћорек) — у Босни, између Сарајева и српске границе (60.000 људи).

СрбијаУреди

Србија је распоредила четири армије. Српске снаге су укључивале 247.000 људи и 610 топова (од тога до 40 тешких, 180 старих), више од 246 митраљеза.[18] Регент пријестолонасљедник Александар постао је главнокомандујући српске војске, а фактички командант је био начелник Ђенералштаба Радомир Путник.[16]

Српске армије распоређена на ратишту:[16]

  • 1. армија (командант генерал Бојовић) — главне снаге биле су концентрисане у рејону Паланка, Рача и Топола.
  • 2. армија (командат генерал Степановић) — маневарска група, распоређена у рејону Београда.
  • 3. армија (командант генерал Јуришић Штурм) — маневарска група, распоређена у рејону Ваљева.
  • Ужичка армија (командат генерал Божовић) — покривала долину Горње Мораве са запада и обезбјеђивала комуникације са Црном Гором.

Црна ГораУреди

Црна Гора је распоредила од 45.000 до 60.000 људи, 100 пољских и 100 брдских топова. Војску је предводио краљ Никола I, начелник Генералштаба је био српски генерал Божидар Јанковић.[16]

Црногорске дивизије распоређена на ратишту:[16]

Планови страна и распоређивање трупаУреди

Планом за вођење рата против Србије аустроугарске команде предвиђено је распоређивање три армије.[19] Према плану, ове армије су требале да нападну Србију и Црну Гору и заобиђу српску војску. Међутим, њемачка команда је захтијевала да Аустроугарска концентрише велике снаге против Русије. Под тим условима, аустроугарска команда је почела ужурбано пребацивање 2. армије (190.000 људи) у источну Галицију против руских трупа.[16]

 
Командант аустроугарских трупа генерал Оскар Поћорек.

Због тога је командат аустроугарских трупа, генерал Поћорек, усвојио нови план напада на Србију и Црну Гору. 7. корпус у доњем току Саве требао је изводити само диверзантске акције. Одлучну офанзиву са Дрине требало је да покрену 4, 8, 13. и дио 15. и 16. корпуса. Остатак 15. и 16. корпуса требало је да се распореде против црногорске војске, док би 9. корпус био у резерви. Имајући на располагању добру мрежу жељезничких пруга у Банату, аустроугарска команда је тамо могла да распореди главне снаге, заузме Београд и напредује дубоко у Србију средишњим правцем, долинама Колубаре и Мораве да заузме главни „арсенал” Србије — Крагујевац. Лоша страна овог плана била је у томе што би аустроугарске трупе морале да форсирају тешке водене линије — ријеке Дунав и Саву. Друга варијанта офанзиве са стране Дрине била је погоднија за трупе које су напредовале. Да су спроведени, Аустроугари би покрили своје бокове и смањили ризик од опкољавања. Међутим, на дринском сектору, оскудност путева и планински терен одговарао је српским браниоцима.[16]

 
Командант српске војске војвода Радомир Путник.

Послије балканских ратова, српска војска је потпуно реорганизована, број дивизија је повећан са пет на десет. До почетка рата Србија је у саставу четири армије могла поставити 12 пјешадијских и једну коњичку дивизију. План српске команде за вођење рата предвиђао је двије опције:[20]

  • борба са Аустроугарском;
  • борба са Аустроугарском у савезу са Русијом.

Српска војска је започела распоређивање четири армије: 1. армија је требало да брани обалу Дунава, 2. армија је била концентрисана у рејону Београда, 3. армија је била распоређена у рејону Ваљева, 4. армија је била распоређена у рејону Горње Мораве и обезбјеђивала је везе са црногорском војском. Као резултат тога, од 12 пјешадијских и једне коњичке дивизије, осам је образовало маневарске групе, покривене дуж природних одбрамбених линија Дунава, Саве и Дрине резервним дивизијама трећег позива, а од стране Бугарске заштиту су обезбјеђивале природне баријере — ријеке Тимок, Морава и планински вијенци између њих. Због опасности од аустроугарске инвазије са сјевера (Дунав и Сава) и запада (Дрина), српске трупе су покривале оба ова правца, концентришући маневарску групу из осам дивизија у центру земље, која је била на истој удаљености од оба подручја могуће офанзиве.[21]

Када је постојало јасно да ће Аустроугарска морати да ратује на два фронта (против Србије и Русије), српска команда није искључила могућност преласка у офанзиву у рејону ријеке Саве и Колубаре код Шапца. Команданту 2. српске армије је 9. августа чак наређено да изврши извиђање на овом подручју. Међутим, покушаји српске војске да организује офанзиве у Срему и Босни били су неуспјешни. Српска војска је имала ограничене резерве — и људске и материјалне. Српска команда је успјела да мобилише 247.000 људи. Међутим, и поред тога што је српска војска била инфериорна у односу на аустроугарске трупе, заузимала је веома повољан положај.[21]

Црногорска војска је у Новопазарском санџаку распоредила 6000 људи, дуж западне границе са Аустроугарском 29.000 војника и официра, док су главне снаге остављене у унутрашњости.[22]

Успјешно лоцирање српских и црногорских трупа, комбиновано са герилским методама борбених дејстава пољских снага, омогућило је српској и црногорској војсци, упркос удаљености од савезника и хитној потреби за муницијом и другим средствима, да се одупру аустроугарским трупама дуже вријеме.[23]

Наоружавање странаУреди

Солунски фронтУреди

Централне силе су контролисале западни Балкан и њиховеснаге су 22. априла 1917. године обједињене у Групу армија Шолц. Аустроугарски 19. корпус је држао положаје у северној и централној Албанији, а насупрот њега, на фронту ширине 100 km, налазио се италијански 16. корпус, распоређен у југозападној Албанији. Савезничка Источна армија [Armee de l'Orient) је била развијена дуж српско-грчке границе на фронту дужине 250 km, подељеног у пет сектора. Француска 3. дивизијска група је била на Охридском сектору (река Скумбин - Преспанско језеро) а руско-француска 2. група на Манастирском сектору (Преспанско језеро - Градешница) и обе су стајале наспрам немачке 11. армије. Обновљена Српска војска, која је бројала три армије, бранила је сектор Црне реке (Градешница - Црна река); француско-италијанска 1. група - Струмички сектор (Црна река - Вардар); британска Солунска армија - Дојрански сектор (Вардар - Струмица). Наспрам ових снага су стајале бугарска 1. и 2. армија. На истоку је неутрални грчки 4. корпус запосео источну Македонију насупрот бугарске 3. и 4. армије.

Немци су ставили вето на аустроугарско-бугарски напад на Солун у жељи да вежу савезничке снаге за то ратиште и не дозволе им пребацивање на западни фронт. Ипак, у бици код Флорине(одн. Горничева) у секторима Манастир и Црна река, од 17. августа до 14. септембра 1916. године, Бугари су постигли иницијалан успех, али су враћени на почетне положаје дејством 2. дивизијске групе и српске 1. армије, док је бугарска 2. армија потерала британску Солунску армију назад у Дојрански сектор, током операција у долини Струмице. У исто време, грчки 4. корпус који је добио наређење из Атине да не пружа отпор како се не би угрозила неутралност Грчке, предаје бугарској 2. и 4. армији тврђаву Рупел 24. маја, а 18. септембра и целу источну Македонију, све до стратешки важне луке Кавала. Током успешне савезничке контраофанзиве у Манастирском и Црноречком сектору (5. октобар - 11. децембар 1916. године), српска коњица и руска пешадија заузимају 19. новембра Манастир (садашњи Битољ) током прве Манастирске битке. Био је то први српски град који је ослобођен. Као појачање бугарској 2. армији, стиже отомански 20. корпус. Фронт је запао у пат позицију што је подстакло француског премијера Зоржа „Тигра“ Клемансоа, да Источну армију неправедно назове „солунски баштовани“. Током 1917. године постигнути су минимални локални успеси - британска Солунска армија није успела да пробије бугарску 1. армију у биткама код Дојранског језера (24-25. априла и 8-9. маја 1917); у сектору Црне реке бугарска 1. армија се одупрла нападима руске 2. бригаде и српске 2. армије током Друге манастирске битке (9-14. маја 1917). Немачка 11. армија је одбила нападе 2. и 3. групе дивизија у Охридском и Манастирском сектору током битке код Преспанског језера (9-17. маја 1917). Дефакто абдикација неутрално оријентисаног грчког краља Константина од 12. јуна 1917. године, као и објава рата од стране Грчке Централним силама од 25. јуна, дала је подстицај Источној армији да размишља о победи. Али, политичка нестабилност Грчке, епидемија маларије међу Британцима, нарастајуће незадовољство међу руским и француским војницима, као и недостатак одлучнијег савезничког интересовања за Солунски фронт, били су фактори који су одложили завршну офанзиву. Једина значајнија победа је било заузимање Поградеца у Охридском сектору, 7. септембра 1917. године, кад је 3. група дивизија поразила аустроугарски 19. корпус. Ово је довело до смењивања генерала Сареја команданта Источне армије, 22. децембра 1917. и постављања свих савезничких снага у Грчкој под команду генерала Гиома.

Грчке дивизије из 1. групе дивизија су 30. маја 1918. године освојиле гребен Скра ди Леген, на левој обали Вардара у Струмичком сектору, потеравши бугарску 1. армију. Ово је ојачало подршку Грчке силама Антанте. У међувремену, италијански 16. корпус и 3. група дивизија су продрли у централну Албанију почетком јула 1918. године и освојиле Берат; али од 14. до 26. августа аустроугарска Група армија Албанија (предашњи 19. корпус) је извршила контранапад и повратила Берат и већи део изгубљне територије. Пробој Солунског фронта је започео 14. септембра 1918. године артиљеријским баражом из 580 оруђа, највећим икада виђеним на Балкану, у секторима Манастир, Струмица и Црна река. Српска 2. армија, уз подршку две француске дивизије и 1. спске армије, 15. септембра је започела офанзиву у сектору Црне реке и избила у Вардарску долину код места Неготино 21. септембра. Британска Солунска армија и грчки 1. корпус су остварили мање успехе 16. септембра и заузели Беласицу 29. септембра; 1. група дивизија је започела нападе 22. и освојила Прилеп и Скопље 29. септембра. Бугарска је 30. септембра закључила примирје са савезницима што је приморало немачку 11. армију, појачану новим аустроугарским и немачким дивизијама, да се прегрупише у околини Ниша; али 12. октобра, српска 1. армија је ослободила град. Крушевац је ослобођен 17. октобра а Београд 1. новембра 1918. године. Италијански 16. корпус и 3. група дивизија су напредовали ка централној Албанији 2. октобра наишавши на минимални отпор; освојили су Драч 14. октобра, Тирану 15. октобра, Скадар 31. октобра и ослободили Бар 3. новембра. Ту су се сусрели са српском 2. армијом која је ослободила Косово и Црну Гору. Један број француских јединица је окупирао Бугарску и ушао у Румунију почетком новембра, док су друге преко грчког и бугарског дела Тракије избиле на границу са Турском 30. октобра. Тог дана је Османско царство закључило примирје, а то је 4. новембра учинила и Аустроугарска, а за њом и Немачка, 11. новембра 1918. године, чиме је окончан Велики рат.

Румунско ратиштеУреди

Румунија је 27. августа 1916. године објавила рат Аустроугарској у покушају да анектира Мађарску Трансилванију коју је бранила аустроугарска 1. армија. Румунска Северна (касније 4. армија) је 28. августа прешла из Молдавије у источну Трансилванију, а 1. и 2. армија из Влашке у јужну Трансилванију, окупиравши Кронштат (садашњи Брашов) и Херманштат (Сибињ). У међувремену, румунска 3. армија и руски 47. корпус (од 7. септембра руско-румунска Добруџа армија), обједињене су 15. септембра у Групу армија Југ, и браниле су јужну Влашку од Макензенове армијске групе, која се састојала од бугарске 3. армије, немачког 52. корпуса и отоманског 15. корпуса. Бугарско-отоманска Дунавска армија је 1. септембра 1916. године започела наступање ка северу и Добруџи, да би 22. октобра заузела Констанцу. Остатак Макензенових снага је одбио 1. октобра напад Групе армија југ код Фламиде на Дунаву и започео контранапад 23. новембра, наступајући у правцу Букурешта. Ово је зауставило румунску офанзиву у Трансилванији и омогућило контранапад Трансилванијског гарнизона, Групе армија надвојводе Јозефа (1. и 7. аустроугарска и 9. немачка армија).

Док је аустроугарска 7. армија блокирала руску 4. и 9. армију, аустроугарска 1. и немачка 9. армија су 26. септембра повратиле Херманштат. Немачка 9. армија је затим пробила фронт румунске 1. армије и кроз клисуру Таргудију (23. октобра 1916 - 18. новембра 1916) избила у Влашку. Заузевши Кронштат 7. октобра и разбивши јаку одбрану румунске 2. армије на превоју Ојтуц (11. октобра 1916 - 15. новембра 1916), напредовала је ка јужној Молдавији. Румунски контранапад преко реке Аргеш од 5. децембра је био неуспешан и Букурешт је пао следећег дана, али се влада већ пребацила у Јаши у источној Молдавији (североисточна Румунија). Румунска 1, 2. и 4. армија као и руска 4, 6. и 9. армија су 31. децембра 1916. године браниле источну Молдавију на фронту дуж реке Серет.

До маја 1917. године савезничка војна мисија је реорганизовала румунске снаге у 1. и 2. армију. Уз велику руску помоћ оне су одмах прешле у офанзиву и извојевале три велике победе над аустро-немачким снагама у Молдавији током лета 1917. године. Код Мараштија (22. јула-1. августа) у јужној Молдавији, румунска 2. и руска 4. армија су поразиле аустроугарску 1. армију. Румунска 1. и руска 4. армија су се успешно одбраниле од снажне контраофанзиве немачке 9. армије у рејону Марашештија (6. августа-3. септембра). Коначно, током августа (8-22) румунска 2. и руска 9. армија су одбиле контраофанзиву аустроугарске 1. армије код Ојтуца. Пометена повлачењем бољшевичке Русије из рата, Румунија је затражила примирје 6. децембра 1917. године. По Букурештанском споразуму од 7. маја 1918. године, Румунија је све карпатске превоје предала Аустроугарској, а Добруџу је дала Бугарској, али је анектирала некадашњу руску Бесарабију. Немачке и аустроугарске окупационе војне власти су владале Влашком од новембра 1916. године. Румунија је 10. новембра 1918. године, невољно, поново ушла у рат, али таман на време да се придружи напредовању Источне армије преко западног Балкана.

Аустроугарска војска на Балкану (1914—1918)Уреди

Аустроугарска војска је била веома сложена институција и састојала се од вишенационалних јединица регрутованих међу 11 народа - Аустро-Њемаца, Мађара, Италијана, Румуна, Чеха, Словака, Пољака, Рутена (Украјинаца), Словенаца, Срба и Хрвата; организованих у пет војних структура.

Снаге три „прва позива“ (мушкарци узраста од 18 до 33 године) су сачињавале - пешадијске и коњичке дивизије аустроугарске Царске и краљевске заједничке армије (Kaiserliches und Koningliches Gemeinsames Heer); пешадијске дивизије (Landwehr, од 1. маја 1917. „стрељачке“ - Schutzen) аустријских Царских и краљевских одбрамбених снага (Kaiserliche Koningliche Landwehr) и пешадијске (Honvedseg) и коњичке (Huszar) дивизије мађарских Краљевских одбрамбених снага (Magay kiralyi Honvedseg). Аустријска Царско-краљевска територијална армија (Kaiserliche Koningliche Landsturm) и мађарска Краљевска територијална армија (Magay kiralyi Nepfelkelo) су сачињавали „други позив“ статичних одбрамбених снага и обухватала је људе узраста од 34 до 55 година. Језик којим су издаване команде у Заједничкој армији и аустријској војсци је био немачки, а за мађарске снаге мађарски језик. До августа 1914. године је мобилисано близу 1.800.000 људи, да би се у мају 1918. године тај број попео до 3.194.000. Армијски ваздушни корпус (Luftschiffer undfleigertruppe)који је био део Заједничке армије, и Поморски ваздушни корпус (Seefleigrkorps) су оперисали на западном Балкану.

Балкански Словени су били највећа национална заједница у аустроугарској војсци у августу 1914. године. Било је 563.400 (31,3%) Срба и Хрвата (укључујући и Босанце) и 50.400 (2,8%> Словенаца. Од 16 аустроугарских војних области, четири су обухватале Балкан и у њима је регрутовано 7 дивизија: 13. хрватско-славонска област (7. и 36. пеш. див.); 15. босанско-херцеговачка област (1. и 18. пеж. див.); 16. далматинска област (4. и 5. брдска бригада); 3. јужноаустријска - словеначка област (6. и 28. пеш. и 22. стрељачка див.). Седма хрватско-славонска област је преименована у Славонско домобранство и у њој је командни језик био хрватски, а њена 42. дивизија је названа Вражја дивизија.

Пет од ових дивизија (1,7, 18, 36. и 42) су се бориле у Србији током 1914. године, али су након тога, са изузетком 7. пешадијске дивизије која је била у Румунији, остале јединице пребачене на Италијански фронт због страха од дезертирања Срба и Хрвата. Међутим, поуздане босанско-херцеговачке јединице су служиле у 37 дивизија, најчешће на Италијанском фронту, али такође и у Србији и Албанији (18, 47, 53, 57, 59. 62, 63, 81. див. и источни корпус), као и у Румунији (71-73 див.).

Команда групе армија је координирала армијама и корпусима; армију су сачињавала два до четири корпуса или ад хоц „снаге“ (Grup-pen), а сваки корпус је бројао од једне до три дивизије. Пет армија са 42 дивизије је ратовало на Балкану. Осамнаест (укључујући пет балканских) дивизија се борило на Српском фронту 1914. године 5. армија, са 8. корпусом (9. пеш. и 21. Ландивехр див.) и 13. корпусом (36. пеш. и 42. домобранска див.); 6. армија, са 15. корпусом (1. и 48. пеш. див.) и 16. корпусом (18. пеш. див.); пет штабних дивизија Балканске армије (7. и 47. пеш. 23. и 40. Хонведсег див.); идо августа 1914. године 2. армија, са4. корпусом (31. и 32. пеш. и 5. Хусзар див.), 7. корпусом (17. и 34. пеш. див.) и 9. корпусом (29. пеш. див.). Девет дивизија се борило 1915. године. Организоване су у 3. армију са 11. корпусом (30. и 53. пеш. див.) и 14. корпусом (8. и 13. пеш. и 44. Ландтвехр див.) и независне 57, 59, 62. и 63. пешадијску дивизију. Албански гарнизон који се састојао од 19. корпуса (47. и 81. пеш. див. и 220. Ландстурм бригада) је у августу 1918. године преименован у Групу армија Албанија. Босанско-херцеговачка и далматинска команда је имала 45. Ландиоехр дивизију, окупациона војска у Црној Гори шест батаљона а у Србији пет. У септембру 1918. године, 11. корпус (9. и 30. пеш. див.) је појачао 11. немачку армију у Македонији; а четири батаљона источног корпуса {Остенкорпс), који је требало да иде за Палестину, помагала су у одбрани Албаније.

У августу 1916. године мађарску Трансилванију је бранила 1. армија (61. и 71. пеш. див., 16, 19, 143-5. пеш. бриг. и 1. коњ. Непфелкело бриг., а касније и 10. и 11. баварска пеш. див.). Три дивизије (51. Хонведсег, 73. пеш. и 1. коњ.) и три бригаде (2, 8. и 10) су служиле у немачкој 9. армији, а обе ове армије (1. и 9 - прим. прев.) су биле део Групе армија надвојводе Јозефа. У јуну 1917. године 1. армију су сачињавале 14 аустроугарских и шест немачких јединица - Герок и Руиз групе (немачка 1. коњ., 37. и 218. пеш. див.); 8. корпус (70. и 71. пеш. и 8. коњ. дивизија, 8. брдска бриг. и 142. пеш. бриг.); Липошак група (7. пеш., 8. баварска пеш. и 10. коњ. див. и 16. брдскабриг.); 6. корпус (39. Хонведсег, 117. и 225. немачка пеш. (\ив.); и 21. корпус (31, 37. и 72. пеш. див. и 3. немачка коњичка дивизија).

Немачка војска на балканском ратишту (1914—1918)Уреди

Немачка војска (Reichsheer) је у јулу 1914. године бројала 3.823.000 људи, груписаних у Пруски, Баварски, Саксонски и Виртембершки контингент; била је под пруским вођством мада су баварске јединице имале одвојену нумерацију. Ваздушни корпус (Luftstreitkrafte) је био део копнене војске.

Све немачке формације на Балкану су имале и аустроугарске (АХ), бугарске и отоманске јединице. Немачка група армија се састојала од две или три армије, а свака армија је имала два или три корпуса, резервни корпус, специјални корпус (Generalkommando z. h. V; корпус без корпусних штабних јединица) или ад хоц „снаге“ (Gruppen) које су добијале име по своме команданту; у корпусу је било од две до четири дивизије. Од 1915. до 1918. године на Балкану је било 32 дивизије; 25 пешадијских, 3 резервне, једна територијална (Landtuehr) и три коњичке - то је био само мали део од укупних снага распоређених на много значајнијим фронтовима западном и источном, где се Немачка, у основи, борила сама.

Само осам немачких дивизија је служило на западном Балкану. Група армија Макензен, формирана 30. септембра 1915. године, била је под командом харизматичног пруског коњичког фелдмаршала Аугуста фон Макензена и у њеном саставу је била 11. немачка армија у којој су били - 3. корпус (6. пеш. и 25. рез. див.), 4. резервни корпус (101. и 103. пеш. див.) и 10. резервни корпус (105. и 107. пеш. див.). Борила се у Србији и Македонији све до 30. јула 1916. године, када је 11. армија остала само са 101. пешадијском дивизијом да надгледа бугарске јединице. У новембру 1916. године је регрутована Хипел дивизија која је имала немачке официре и бугарске војнике, да би у јануару 1917. била реорганизована као 302. пешадијска дивизија са потпуно немачким људством.

22. априла 1917. је формирана Група армија Солц (генерал-пуковник Солц) која је координисала све трупе на Солунском фронту, а 11. армија је ојачана октобра 1918. године 217. и 210. пешадијском дивизијом, како би спречиле савезничко напредовање из Солуна. С друге стране, 16. дивизија је учествовала у борбама у Румунији 1916. године. Група армија Макензен је 15. августа 1916. године дошла у северну Бугарску, а чиниле су је углавном бугарске трупе ојачане немачком 101. пешадијском дивизијом и Хамерштајновом бригадном групом. Ново немачко појачање стиже 6. септембра 1916. увиду 9. армије која се састојалаод 1. резервног корпуса (3. коњ., 89. и 216. пеш. див., а од октобра, 76. рез. див., 12. баварска пеш. див. и 8 АХ брд. бриг.), 39. резервног корпуса (48. и76. рез. и 187. пеш. и 51. Хонведсег див.), као и Алпски корпус (Alpenkorps) који је имао дивизијски статус. У октобру су се 9. армији прикључили - Сметовљевкоњички корпус (1. и 3. коњ. и 71. АХ пеш. див.); група Кнеузел (6. коњ., 11. баварска пеш. и 144. АХ пеш. див.); и група Крафт (Алпски корпус, 216. пеш. и 73. АХ пеш. див., као и 2. и 10. Непфелкело бриг.). У новембру 1916. године група Кине, касније 54. специјални корпус (41, 109, 115. пеш. и 11. баварска пеш. див.) и група Стабс (89. пеш. и 51. Хонведсег див.) се такође прикључују 9. армији, а у Добруџи им се придружује и група Кош, касније 52. специјални корпус (217. пеш., 26. отоманска пеш., 1. и 12. бугарскапеш. див. и Голцов одред).

Група армија Макензен је 1917. године располагала са 15 дивизија. Девета армија је имала - 1. резервни корпус (89,115, 212. и 216. пеш., 76. рез., 12. баварска пеш., 13. АХ пеш. див. и Алпски корпус); 18. корпус (217. пеш. и 62. АХ пеш. див.) и групу Сајер (92, 109. и 115. пеш. див.); док је 52. специјални корпус (Голцов одред, 145. АХ пеш. бриг., 15. и 25. Отоманска пеш. див.) био у саставу бугарске 3. армије, а шест дивизија (117, 218, 225. пеш., 8. баварска рез. и 3. коњ. див.) у аустроугарској 1. армији. До октобра 1918. године још три дивизије (93. и 226. пеш. и 16. територијална див.) су се прикључиле аустроугарско-немачким снагама које су се налазиле у Влашкој и западној Молдавији.

Мада је већина немачких јединица била другоразредна, оне су предводиле нападе и служиле као ослонац у одбрани бугарским и аустроугарским армијама. Али, њих је било премало у септембру 1918. године да би подстакле на борбу деморалисане бугарске трупе и спречиле снажан савезнички напад из правца Солуна, На Румунском фронту, међутим, веће немачке снаге у савезништву са аустроугарским јединицама које су одлучно браниле своју земљу, доминирале су Румунијом све до новембра 1918. године када су се у уреденом поретку повукле у Немачку.

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Француска војска Истока образована је у фебруару 1915. ради дејствовања на Галипољу. У октобру 1915. војска је пребачена на Балкан. Први командант био је генерал Морис Сарај. У августу 1916, након што је Сарај постављен за команданта свих трупа Антанте на Солунском фронту, војску Истока су предводили: Виктор Кордоније (11. август 1916 — 19. октобар 1916), Пол Леблоа (19. октобар 1916 — 1. фебруар 1917), Пол Гросети (1. фебруар 1917 — 30. септембар 1917), Шарл Регно (30. септембар 1917 — 31. децембар 1917), Пол Анри (од 31. децембра 1917).
  2. ^ У октобру 1915, Средоземне експедиционе снаге Британске војске подијељене су на Дарданелску армију и Солунску армију. Солунска армија је обухватала све британске трупе на Солунском фронту.
  3. ^ У мају 1916. године 35. пјешадијска дивизија Италијанске војске стигла је на Солунски фронт, гдје је била до краја борбених дејстава. Поред тога, у Албанији је дјеловао 16. армијски корпус (38, |43. и |44. пјешадијска дивизија). Команданти 35. дивизије били су: Карло Петити ди Ротеро (17. мај 1916 — 6. мај 1917), Ђузепе Пенела (6. мај 1917 — 16. јун 1917), Ђовани Чиози (16. јун 1917 — 2. јул 1917), Ернесто Момбели (од 2. јула 1917).
  4. ^ На Солунски фронт 1916. стижу 2. посебна пјешадијска и 4. посебна бригада Руске армије, која су активно учествовале у борбеним дејствима од 1916. до 1917. године.
  5. ^ У октобру 1916. јединице 20. армијског корпуса Османске војске под командом генерал-мајора Абдулкерим-паше стигле су на положаје у рејону Струме. У марту 1917, османске трупе су повучене са Солунског фронта.
  6. ^ У руској историографији румунска кампања се приписује Источном фронту Првог свјетског рата, али западни историчари ову кампању сматрају дијелим борбених дејстава на Балкану.

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Задохин & Низовский 2000, стр. 102—112.
  2. ^ а б в Рябинин 2003, стр. 122—130.
  3. ^ Балканская война. 1912—1913 гг. 1914, Глава «Война Болгаріи съ Турціей».
  4. ^ Влахов 1957.
  5. ^ Dedijer 1966, стр. 12.
  6. ^ Којовић 1996.
  7. ^ а б Dedijer 1966, стр. 243.
  8. ^ а б Dedijer 1966, стр. 9.
  9. ^ Fischer 1967, стр. 53.
  10. ^ а б Albertini 1953, стр. 27—28.
  11. ^ История первой мировой войны 1914-1918 гг. 1975, стр. 256.
  12. ^ Корсун 1939, стр. 6.
  13. ^ Корсун 1939, стр. 7.
  14. ^ Корсун 1939, стр. 9.
  15. ^ Österreich-Ungarns letzter Krieg 1930, стр. 125.
  16. ^ а б в г д ђ е История первой мировой войны 1914-1918 гг. 1975, стр. 257.
  17. ^ Österreich-Ungarns letzter Krieg 1930, стр. 186—188.
  18. ^ „Српска војска у Првом светском рату” (PDF). Историјске свеске (на језику: српски). Андрићев институт. 11. новембар 2014. 
  19. ^ Корсун 1939, стр. 16.
  20. ^ Корсун 1939, стр. 18.
  21. ^ а б Корсун 1939, стр. 17—18.
  22. ^ Österreich-Ungarns letzter Krieg 1930, стр. 195—196.
  23. ^ Писарев 1968, стр. 57.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди